Iako se o inkluziji govori kao o temelju savremenog društva, pristupačnost javnih prostora i dalje ostaje marginalizovana tema, koja se povremeno pojavljuje samo onda kada je potrebno ukazati na „brigu o ranjivim grupama“. Godinama se ignorisanje realnih potreba osoba sa invaliditetom koristi kao svojevrsna taktika — javnost se uverava da se „nešto radi“, dok se suštinske prepreke i dalje ne uklanjaju. Jedan od primera takve prakse može se videti i na Fakultetu političkih nauka Univerziteta u Beogradu, gde ulazak u zgradu studentima sa invaliditetom i dalje predstavlja svakodnevnu borbu.
Kampanja „Jednake staze do obrazovanja“ koju organizuje Unija studenata socijalnog rada pokrenuta je upravo zbog toga. Cilj je prikupljanje 660.000 dinara kako bi se konačno uredio prilaz postojećoj rampi i postavila klizna vrata na sporednom ulazu — elementarne stvari koje bi studentima sa hendikepom omogućile normalan i dostojanstven ulazak u svoj fakultet.
STUDENTIMA NIJE GARANTOVAN ULAZAK U PROSTOR
Nevena Tarlanović, studentkinja i jedna od organizatorki kampanje, objašnjava da je postojeće stanje neodrživo. „Fakultet ima rampu, ali postoji deo betona koji je toliko loše urađen da oštećuje kolica i šetalice. Nije bezbedno i nije pristupačno. Shvatili smo da to mora da se reši“, kaže ona.
Kada se i popnete uz rampu, nailazite na drugi problem — teška dvokrilna vrata koja osoba u kolicima gotovo da ne može samostalno da otvori.
„Morate da tražite pomoć, a često je nema. Klizna vrata sa senzorima bi to potpuno promenila“, dodaje Nevena.
Za nju, kao i za druge mlade koji učestvuju u kampanji, ovi infrastrukturni problemi prevazilaze pitanje prilaza. Oni su simbol odnosa društva prema osobama sa invaliditetom: „Mi ovde govorimo o jednakosti, a najosnovniji uslov — ulazak u prostor — još uvek im nije garantovan.“
KOLIKO KOŠTA PRISTUPAČNOST?
Cela suma od 660.000 dinara biće uložena u poboljšanje ulaza u zgradu. Najveći deo novca odlazi na izradu novih vrata, dok je sanacija prilaza relativno jeftina. Ipak, način finansiranja pokazuje još jedan problem: radovi koji bi trebalo da budu obaveza institucija, sada se sve češće prebacuju na građane i njihove humanitarne akcije.
Humanitarni koncert koji će se održati 24. novembra u Zappa bazi, na kojem će nastupati Konstrakta, Marko Luis, Zorja i Vasil Hadžimanov, deo je upravo te građanske mobilizacije. Ulaznica će koštati 1.200 dinara, a sav prihod ide direktno u fond kampanje. Akcija traje do 17. decembra, do kada se organizatori nadaju da će prikupiti celu sumu.
NEVIDLJIVE PREPREKE U JAVNOM PROSTORU
Iako se često govori o „napretku“, realnost pristupačnosti u Beogradu daleko je od idealne. U starom delu grada rampe gotovo da ne postoje, dok se one koje postoje neretko postavljaju mimo propisa, pa umesto pomoći postaju dodatna prepreka.
Nevena napominje da čak ni centri za socijalni rad — institucije od ključnog značaja za osobe sa invaliditetom — do skoro nisu bili adekvatno prilagođeni.
„Loša praksa je svuda oko nas. Rampa se postavi, ali loše, pa ispada da više smeta nego što pomaže.“
Ipak, postoje i primeri dobre prakse. Studenti novinarstva na FPN-u snimali su kako naglas čitaju udžbenike kako bi kolege sa oštećenim vidom mogle ravnopravno da prate nastavu. Takve male inicijative, kaže Nevena, za osobe sa invaliditetom znače mnogo više nego što spolja izgleda.
STEREOTIPI: OD SAŽALJENJA DO HEROIZACIJE
Natalija smatra da je diskriminacija često prikrivena, ali i dalje duboko prisutna. Po njenom mišljenju, društvo osobe sa invaliditetom svrstava u dve krajnosti: ili ih posmatra sa sažaljenjem ili ih romantizuje kao „nadljude“.
„Mi smo jednaki kao i svi. Želimo da se družimo, izlazimo i živimo normalno. Samo su nam potrebne stvari koje će nam omogućiti da se krećemo bez prepreka“, kaže ona.
STAZE KOJE TREBA DA BUDU NORMALNOST, A NE LUKSUZ
Ostaje nada da će upravo mladi, koji su pokrenuli ovu akciju, biti generacija koja neće ponoviti greške prethodnih — generacija koja će odbiti da osobe sa invaliditetom posmatra kao teret, već kao ravnopravne članove društva.
Pristupačnost nije privilegija, već osnovno pravo. Ali bez konkretnih promena, to pravo ostaje samo deklarativno. Kampanja „Jednake staze do obrazovanja“ zato prevazilazi fizičku izgradnju — ona je pokušaj da se promeni odnos prema ljudima čije se potrebe već decenijama guraju pod tepih.
