U periodu društvene krize u Srbiji, koji traje više od godinu dana, pritvorenih građana je sve više. Građani su privođeni, puštani da se brane sa slobode, neki oslobađani – a nekima je suđenje upravo počelo. Među njima se nalaze i Lazar Dinić i Marija Vasić, koji su proveli dva meseca u zatvorskom i pet meseci u kućnom pritvoru. Ovaj period ostavio je dubok trag kako na njih, tako i na njihove najbliže.
…
„Bila sam tamo kad su Lazara priveli i, koliko god da se pripremaš za taj momenat, zapravo se ne možeš pripremiti. Bila sam potpuno van sebe. Ušli su muškarci, policajci koji nisu bili uniformisani. Priveli su ga, ja sam sve snimila, ali me je policajac naterao da obrišem snimke. Posle toga nisam mogla da dođem sebi; dobila sam napad panike. Bilo je užasno“, priseća se za Zoomer Jelena Mihajlović, tadašnja devojka Lazara Dinića. Lazar je uhapšen uoči protesta 15. marta, nakon što je u medijima sa nacionalnom frekvencijom osvanuo video iz prostorija Pokreta slobodnih građana. Zbog sadržaja tog videa optuženi su za „rušenje ustavnog poretka“.
Istog dana, uhapšena je i Marija Vasić. Njen sin, Milan Čanak, istakao je za Zoomer da prve dve nedelje nisu imali mogućnost čak ni da je posete.
„Tokom prvih dve nedelje pritvora nismo imali dozvolu za posetu i informisali smo se o njenom stanju isključivo preko advokata.“, rekao je Čanak i prisetio se onog dana, kada mu je tokom posete majka saopštila da će započeti štrajk glađu: „Na dan kada je počela štrajk glađu, produžili su joj pritvor. Igrom slučaja, to je bio utorak, dan kada su posete, tako da smo je moj mlađi brat i ja tog dana videli. Njemu je to najteže palo, a meni je rekla da prenesem svima da je stupila u štrajk glađu i žeđu, da odbija infuziju i: ‘Milost ne tražim, niti bih vam je dala”.
Ti dani za njega i njegovu porodicu bili su agonija.
„Tih pet dana sam malo spavao i malo jeo, mediji su me razvlačili na sve strane, a između uključenja sam bio ispred suda. U mojoj glavi su se ti dani spojili u jedan i desi mi se da, kada vidim neki snimak iz tog perioda, uopšte ne mogu da se setim tih trenutaka. Bio sam pod adrenalinom konstantno, izgubio sam pet kilograma od stresa”, priča Čanak, ističući da su mu ljudi koji su bili ispred suda i hiljade poruka podrške koje je dobijao bili podrška, bez koje ne bi izdržao.
Nakon zatvorskog pritvora, prebačeni su u kućni pritvor. Lazar Dinić je taj period proveo u Boru, dok je Marija Vasić bila u Novom Sadu.
„Najstrožiji kućni pritvor, u kojem smo mi bili pet meseci, posle zatvorskog pritvora, bio je spas. Još nisam mogla da hodam posle štrajka, a već sam počela da učim latinski sa mlađim sinom i da ga preslišavam sentence. Kada sam se oporavila, zidovi su postali pretresni, te sam celo proleće i leto stajala na prozoru i pokušavala da ‘uhvatim’ malo sunca.“, priseća se za Zoomer Marija Vasić i dodaje da sve to, pa ni podrška porodice, nisu bili dovoljni da se nervoza ublaži.
„Vodili su računa da imam uvek hrane i cigareta, jer ni telefon nisam smela da koristim. Pred kraj sam bila nepodnošljivo nervozna i sada im se još uvek izvinjavam za sve.“, kaže Vasić.
I pored toga što su bili uz njega od prvog dana pritvora i što je dane provodio u rodnom gradu, Lazar uviđa da je njegov kućni pritvor uticao na celu porodicu.
„Što se tiče moje porodice, ona je stvarno bila tu od prvog dana — od prvog protesta ispred suda i Klise. Bili su svuda gde je trebalo, tako da sam ja najponosniji na njih što se tiče načina na koji su se nosili sa tim. Ali što se tiče kućnog pritvora, mislim da je on uticao i na sve njih. Imao sam zabranu puštanja drugih ljudi u stan, tako da niko nije mogao da im dođe tokom tog perioda.“, priča Dinić i dodaje da su na neki način, svi bili u tom pritvoru.
„Sve svoje obaveze su organizovali naspram moje šetnje. Organizovali smo sve tako da u periodu od podneva do jedan sat posle podne možemo zajedno da odemo i prošetamo. Kod kuće smo zajedno smišljali razne stvari koje možemo da radimo — tipa krečenje i preuređivanje soba. Gotovo svakodnevno su smišljali neke aktivnosti koje mogu da radim kod kuće da mi ne bi bilo dosadno.“, seća se Dinić.
Njegova tadašnja devojka Jelena nije mogla da bude sa njim u Boru, a kontakt im je bio ograničen zato što nije imao pristup telefonu.
„Imaš osećaj da je ta osoba nestala iz tvog života; znaš da misli na tebe, i ti misliš na nju, ali bez mogućnosti komunikacije sve teže zamišljaš tu osobu u stvarnom životu. Njegov pritvor me je strašno pogodio, upala sam u veliku mentalnu krizu. Pritvor je, iskreno, ubica romantike — kao da su hteli da ga potpuno izoluju od svih osim porodice. Polako zaboravljaš da je taj čovek nekad imao normalan život, i to mi je najstrašnije.“, seća se Jelena.
Iako je period kućnog pritvora sada iza njih, Dinić smatra da će im u budućnosti možda biti potrebna stručna pomoć: „Možda je ovo sve do sada bio odbrambeni, defanzivni mehanizam koji te drži u gardu konstantno, pa zbog toga ne osetiš da ti je pomoć potrebna. Ali kako vreme bude odmicalo, možda će biti potrebe.“
Izazovne situacije za celu porodicu, poput ove, mogu uticati dvojako, ističe za ZOOMER porodična savetnica Nataša Nenadić – u zavisnosti od toga kako porodica doživljava kućni pritvor, to može da bude period povezivanja, ali i problema.
„Kućni pritvor jednog člana porodice uvek menja njenu homeostazu, pa samim tim i dinamiku porodičnih odnosa i raspodelu uloga. Ponovno uspostavljanje homeostaze ide u dva pravca: kohezionom i adhezionom. U kohezionom procesu homeostaza se uspostavlja kroz uvođenje nove dinamike koja povezuje i osnažuje porodicu i njene članove. U adhezionom se porodica dodatno rastače i destabilizuje, kroz slabljenje ili čak prekide veza između članova porodice.“, objašnjava Nenadić i dodaje da svaka porodica autentično podnosi nove okolnosti: „Svaka porodica autentično pronalazi način na koji održava osećaj stabilnosti i zajedništva. Najčešće se pojačavaju lične granice svakog člana, kao i porodične prema socijalnoj sredini. To znači da u socijalnim kontaktima reaguju agresivno ili defanzivno. Sličan način reagovanja postoji i unutar porodičnog komunikacijskog sistema.“
Kada je u pitanju povratak na normalno funkcionisanje, Nenadić smatra da to zavisi od više faktora: „Povratak ‘redovnom’ funkcionisanju porodice proporcionalan je dužini trajanja kućnog pritvora i subjektivnoj proceni o validaciji uzroka pritvora. Što je dužina pritvora kraća, porodica se brže ‘oporavlja’. Taj proces ‘oporavka’ je kraći i efikasniji ukoliko je percepcija članova porodice o uzroku pritvora pozitivnija, u smislu: ‘ovo je nepravedno’, ‘tvoja kazna je neprimerena prekršaju’ i slično”.
Kada sve prođe, ostaje olakšanje.
„Jako sam srećna što je ovaj period gotov i što sam konačno dobila neki zaključak na čitavu priču. Jednostavno nemam šta da dodam sem toga da sam zadovoljna što je tome došao kraj”, zaključila je Jelena Mihajlović.
Naslovna fotografija: Zoomer / Milica Dokmanović
