Gde je i danas prisutan lov na veštice?

Verovanje u veštice već vekovima je prisutno u mnogim kulturama širom sveta. Različite (natprirodne) sposobnosti pripisivane su, mahom ženama (iako je bilo i muškaraca koji su se bavili sličnim aktivnostima), u različitim delovima sveta, a u vremenu pre moderne medicine to su često bile travarke, isceliteljke, ili babice.

Ono što je zajedničko svima jeste da su sve posedovale moći (a zapravo znanja) koje drugi članovi zajednica nisu imali, kojima su mogli da pomažu, ali i kojima bi, prema verovanjima, mogli drugima i da naude. Tako su se određene bolesti, ili neočekivane smrti članova zajednice, posebno dece, koje je bilo teško razumeti i objasniti pripisivale delovanju drugih sila, za šta su se okrivljavale isceliteljke ili babice – koje su proglašavane vešticama.

Ova verovanja dovela su do toga da je tokom istorije na desetine, a po nekim procenama i stotine hiljada ljudi ubijeno zbog optužbi za veštičarenje ubijeno, što se danas naziva lovom na veštice. Ova praksa ima dugu tradiciju, od rimske republike u prvom veku pre nove ere, preko inkvizicije utemeljene na papskoj buli poznatoj kao Summis desiderantes affectibus iz 15 veka, zaključno sa najmasovnijim masovnim kažnjavanjima i suđenjima vešticama u nemačkim gradovima Trieru, Bambergu, Vircburgu i Fuldi, a verovatno najpoznatiji proces suđenja vešticama vođen je u Americi, u Sejlemu u 17. veku, što je inspirisalo mnoge sadržaje pop kulturi. Iako će se procesi koje istorija pamti uglavnom vezivati za katoličku crkvu, praksa je bila univerzalna i vidi se u svim kulturama, te je prisutno i u našem kulturnom kontekstu, a verovatno najpoznatija je legenda o Baba Jagi. Ono što istorija pamti jeste da se sa ženama koje su proglašavane vešticama vrlo okrutno postupalo i u Srbiji, a poslednji zabeleženi slučaj spaljivanja veštica u Evropi, prema nekim nezvaničnim izvorima desio se upravo u Srbiji početkom 19. veka. Međutim, zvanični podaci tvrde da je poslednja veštica ubijena u Evropi bila Ana Geldi, koja je ubijena u Švajcarskoj, u gradu Glarus 1782. godine. Koliko su podaci tačni upitno je i stvarne podatke ne možemo znati, posebno uzimajući u obzir izvore koji tvrde da su, iako su i Karađorđe i knez Miloš donosili progresivne ukaze koji su štitili narod od sujeverja, proganjanja žena zbog veštičarenja u srpskim selima nastavljena i duboko u 19. veku.

Iako ovo možda zvuči kao verovanje koje je danas vreme pregazilo, u nekim delovima sveta se i dalje praktikuje, pre svega u pojedinim delovima Azije i Afrike. Prema podacima, u istoriji čak nikada nije bilo toliko optužbi za veštičarenje toliko kao danas. Prema procenama Ujedinjenih Nacija svake godine u lovu na veštice strada oko 200 ljudi, a prepoznaje se i to da veliki broj nikad ne bude prijavljen. Najčešće su na meti udovice i neudate žene. U zemljama kao što su Zambija i Papua Nova Gvineja zabeleženi su slučajevi ljudi koji su okrivljeni za veštičarenje jer se verovalo da namerno šire HIV i AIDS. U nekim delovima Afrike, kao npr. u Gani, postoje posebna sela za žene koje su bile optužene za veštičarenje i zbog toga odstranjene iz svojih zajednica. One tamo nastavljaju život u ekstremno nepogodnim uslovima, gde im često glavni izvor prihoda predstavljaju donacije.

Najviše zabeleženih slučajeva lova na veštice ima Indija. Žene su u nerazvijenim delovima Indije često nazivane vešticama iz uverenja da šire bolesti kao što su malarija i kolera, ali i da su odgovorne za stopu smrti novorođančadi. Ovakve optužbe mnogi muškarci koriste i kako bi oduzeli željenu zemlju koja je u posedstvu žena. Lov na veštice je jedan od načina na koji muškarci koji žive u siromaštvu upravljaju svojim besom koji dolazi iz osećaja nemoći usled nepovoljnog društvenog položaja. Tamo gde je patrijarhat i dalje duboko ukorenjen, od žena se očekuje da budu u potpunosti podređene muškarcima, pa su one koje su nasledile nekakvu zemlju viđene kao pretnja njihovom statusu. Tako dolazi do optužbi za veštičarenje i lova na veštice koji učvršćuje mizoginiju u društvu.

Postoji više razloga zašto je lov na veštice i dalje prisutan u tako velikom broju, ali dva glavna jesu siromaštvo i nezastupljenost ili nedostatak edukacije. Ukoliko je društvo nedovoljno edukovano i informisano, teži tome da sve što ne može da objasni i razume pripisuje dejstvu magijskih i natprirodnih sila. U borbi protiv toga ključan je pravovremeni odgovor nadležnih organa, kao što je to bio slučaj u Južnoj Africi 1997. godine kada je započeta kampanja u školama sa namerom da se ljudi edukuju u nauci, medicini i po pitanju HIV-a/side. Ukoliko nadležnim organima nije stalo do edukacije i informisanja stanovništva, već je „profitabilnije“ verovanje u natprirodne sile ili HAARP – ovakve stvari su neminovne, čak i u 21. veku, veku informacije.

Nađa Radovanović
Nađa Radovanović
slušam i čitam—>iznerviram se—>pišem

Komentari

Leave a reply

Molimo Vas, unesite komentar
Please enter your name here

Preporučujemo

Instagram

Jachim zoomira nedelju

Preporučujemo

Najnovije

GLEDAJ

Još