Aleksandar Blagojević, Ascend: Muziku doživljavam kao saundtrek života

Danas, kada je muzika u velikoj meri komercijalizovana, i kada je tražnja, barem što se tiče velike scene, često važnija od umetničkog stvaralaštva, mladi često zaboravljaju da osveženje mogu naći u takozvanom muzičkom „podzemlju”. Većina njih nije ni svesna da postoji određen broj njihovih vršnjaka koji sate i sate provode vežbajući u garažama ili malim studijima kako bi izašli na manju scenu i za malobrojniju, ali radoznalu i iskrenu publiku, prezentovali nešto drugačije od onoga što nam svakodnevno trešti na radiju.

Mlada andergraund scena je, pritom, priuštiva gotovo svakome, jer za cenu koja se u najvećem broju slučajeva ne kreće više od 500 dinara, moguće je slušati jedan ili više bendova/izvođača među kojima su neretko veliki talenti. Ne treba zaboraviti ni da su mnoga značajna muzička imena krenula sa svojim radom upravo ovako, sitnim koracima.

Jedan od ovakvih mladih andergraund bendova upravo je metal bend Ascend iz Beograda, osnovan 2021. godine i trenutno u usponu. Osim što iza sebe ima EP od pet sjajnih pesama, Ascend ekipa (koju čine Aleksandar Blagojević, Marko Kujundžić, Mateja Simić, Aleksandar Savić i Mihajlo Vujović) ima i zapažene nastupe u više srpskih gradova, među kojima su Beograd, Novi Sad, Pančevo, Aranđelovac, Zrenjanin, Bečej, Zaječar, Valjevo, Kragujevac i Niš. U okviru tih nastupa značajna su učešća na rok festivalima BARF, Highwaystar, Blokstok (gde su ostvarili i pobedu u takmičenju), kao i na čuvenoj Zaječarskoj gitarijadi.

Foto: Miloš Ćosović

Međutim, građenje karijere na ovaj način nije samo med i mleko, a o tome, kao i o prednostima bavljenja muzikom, sviranju na andergraund sceni i pronalasku inspiracije, za Zoomer je govorio Aleksandar Blagojević, gitarista i osnivač benda.

Kako je nastala ideja o osnivanju benda? Šta te je najviše inspirisalo?

Od samog početka sviranja gitare imao sam želju da osnujem bend. S obzirom na to da sam iz malog grada, nije bilo dovoljno muzičara, pogotovo mojih godina, sa kojima bih mogao da radim. Prosto ih nije bilo, ili su već uveliko bili u drugim bendovima, ili su mnogo stariji, ili nisu za muziku kakvu sam ja zamislio da bi moj bend svirao/pravio, ili sve od navedenog. Tek kada se stvorila prilika da dolazim češće za Beograd zapravo sam dobio mogućnost da sakupim ljude za bend. U tom momentu mi je već bilo dosta sviranja u četiri zida sa samim sobom i motivacija da uzimam instrument u ruke na dnevnom nivou znatno je opadala. Međutim, ostvaranje te želje za bendom ponovo je probudilo smisao u meni da nastavim da se bavim muzikom više nego ikada.

Foto: Miloš Ćosović

Vaš zvuk ima dosta elemenata metal žanra osamdesetih. Da li osećaš nostalgiju prema tom periodu?

Na čudo mnogih koji su doneli istu pretpostavku i sa kojima sam pričao na ovu temu – ne. Smatram da je taj period fascinantan po mnogim stvarima i jako ga volim, ali ne osećam nikakvu konkretnu želju da se te godine u potpunosti vrate. Naš prvi EP definitivno sadrži dosta elementata metala iz osamdesetih, ali to nije zvuk na kojem se bend zadržao. Već naš drugi EP zvuči totalno drugačije od prvog, a smešno je da je čak i on zvučno „bajat” u poređenju sa onim što sada pravimo za prvo sledeće izdanje, koje će, kako sve nalaže, biti naš prvi album. Drugi EP sadrži dosta izraženije metalkor uticaje, dok materijal koji se radi za prvi album, pored toga, čak u momentima ima uplive trepa i elektronike. Možda deluje čudno da se zamisli na prvu loptu, ali verujem da smo na putu da za toliko priđemo bliže nekom našem zrelijem zvuku.

Prvi EP objavili ste preko skoro godinu dana. Možemo videti da stihovi većinom pevaju o energiji i trenutnim osećanjima. Odakle je došla inspiracija za tekstove? Imaju li oni dodatna značenja?

Ja muziku doživlljavam kao saundtrek života. Da je ovo što radim sada scena iz filma, kakva muzika bi njoj odgovarala? Prvi EP je i pravljen sa tim u vidu. Hteo sam da napravimo pesme koje donekle dočaravaju euforiju i adrenalin žive svirke. Jedini izuzetak je „Reminiscence“, koja se bavi nostalgijom. Da li ti tekstovi imaju neku dubinu i ozbiljnost? Ne, ali ih ne treba ni slušati sa očekivanjem da ti istu pruže, jer su namenjeni nečemu totalno drugom.

Foto: Miloš Ćosović

Čini mi se da je pre par godina andergraund rok počeo nanovo da se budi na našim prostorima, iz čega se izrodilo mnogo novih mladih bendova. Šta misliš o sadašnjoj andergraund sceni?

Nemam nikakvo konkretno mišljenje, osim toga da ukoliko imaš ambiciju da gradiš karijeru u muzici, može se činiti da apsolutno sve ide protiv tebe. To je u velikoj meri i tačno, pa je u skladu sa tim lepo videti da uprkos svemu opet postoje ljudi koji su spremni da posvećuju svoje vreme muzici i stvaraju/nastupaju.

Šta je tebi lično najvažnije na vašim nastupima? Kakva očekivanja imaš i šta te najviše ispunjava?

Trudim se da očekivanja nemam ili da ih u najmanju ruku držim jako nisko. Postoje mnogi faktori koji su prosto van tvoje direktne kontrole/uticaja kada su u pitanju nastupi i organizacija istih, a često baš od njih zavisi da li će sve proći dobro ili loše i u kojoj meri.

Tokom našeg kratkog postojanja imao sam priliku da se susretnem sa svakakvim situacijama, pa sam to naučio na teži način. Na nastupima mi je bitna sama energija publike i odnos sa organizacijom. Energija publike mi nije bitna samo kada ja nastupam, već i kada slušam druge bendove. Više puta mi se desilo da jedva čekam da čujem neki bend, da bi se kasnije razočarao time što ostatak publike ne deli istu energiju i entuzijazam. Što se odnosa sa organizacijom tiče, jako volim kada ne postoji taj „nisi bitan, radiš onako kako mi kažemo“ prizvuk. Prosto mi je drago kada vidim da nas organizator poštuje i kada imamo normalnu komunikaciju sa njim. Ja bih ovom prilikom izdvojio Nemanju „Atlantidu“ Savića, organizatora BARF-a, kao jednog od najboljih ljudi sa kojima smo imali priliku da sarađujemo.

Pored navedenog, jako mi je bitno da mi prostor u kojem sviramo odgovara i da čujem na bini ono što sviram, kao i ostatak benda, koliko god je to moguće.

Foto: Miloš Ćosović

Koje su, po tvom mišljenju, prednosti bavljenja muzikom za jednu mladu osobu?

Bavljenje bilo čime što zahteva godine rada da bi se dostigao neki nivo sposobnosti utiče pozitivno na razvoj pojedinca. Da li govorimo o muzici, borilačkim veštinama ili nečemu desetom, slična je logika. Izlaganje tome da budeš početnik koji ne zna ništa, kao i preprekama koje se moraju prevazići da bi se određena veština u određenoj meri savladala, menjaju karakter u procesu. Postoji nešto u svojevoljnom izlaganju poteškoćama i konstantnom testiranju svojih veština. A najlepši deo kod svega ovoga je to što kada u nekoj meri savladaš jednu jako tešku stvar/oblast, taj proces postaje filter kroz koji gledas sve ostale procese savladavanja teških stvari/oblasti/veština, bez obzira na to kakve one bile. Tog momenta prestaju da postoje granice mogućeg i nemogućeg, jer dobrim delom znaš sa kakvim ćeš se preprekama susretati u bilo kojoj novoj oblasti kojoj odabereš da posvetiš svoje vreme.

Foto: Miloš Ćosović

Zašto je važno da mladi dođu na svirke i čuju andergraund bendove, poput Ascenda?

Smatram da vredi dati šansu svakome. Mnogi andrgraund bendovi ni nemaju ambiciju da postanu veliki bendovi i grade karijeru u muzici, već su tu samo da se zabave dok im obaveze to dopuštaju.

No, postoje i oni koji žele da izgrade sebe i dođu do veće publike. Vraćajući se na onaj momenat gde deluje da sve ide protiv tebe u ovom svetu, tim bendovima biva jako teško da ostvare svoje ciljeve. Na kraju dana, možda i oni koji inicijalno ne planiraju ništa sa muzikom, promene mišljenje na putu, jer na neki način uspeju da dođu do publike koja im pruža podršku?

Foto: Miloš Ćosović

Naslovna fotografija: Miloš Ćosović

Ana Jurišić
Ana Jurišić
U struci pišem kodove, u slobodno vreme novinarske članke.

Komentari

Leave a reply

Molimo Vas, unesite komentar
Please enter your name here

Preporučujemo

Instagram

Jachim zoomira nedelju

Preporučujemo

Najnovije

GLEDAJ

Još