ZOOMER LEKSIKON 05: Nataša Romčević

Koliko puta samo prođemo ulicom i ne primetimo one koji nam idu u susret. Ti sasvim „obični” prolaznici, a opet sa puno autentičnih priča iza sebe. Zato je tu naš „Leksikon”, u svakoj ulici i svakom parku, gde naša Jovana čeka da uz opušten razgovor i selfi te priče ovekoveči na njegovim stranicama.

Leksikon je za sve. Sve one „u prolazu”. I ja sam nekome, tako sasvim slučajno, u prolazu.

Na primer, onima na svojim radnim mestima. Ne svratite li u prodavnicu, na kiosk, ili recimo u fotokopirnicu s’ vremena na vreme? Pa uvek nam treba neki papir.

„Dobar dan, izvolite” – dočekuje me simpatična devojka uz osmeh. „Kako mogu da Vam pomognem?” 

Imam malo veću tucu papira, pa mi je već u glavi misao kako bih i to vreme dok čekam mogla da „ukadem“ za novu osobu u mom Leksikonu. Dok šaljem na mejl dokument za štampanje neobavezno počinjemo razgovor.

Nataša deluje kao vrlo komunikativna osoba, što sam mogla primetiti dok sam čekala svoj red da uđem. I dalje je po jedna osoba dozvoljena u objektu, jer je kopirnica poprilično mala. Pitala sam Natašu čime se bavi van ovog posla.

Kroz smeh govori: „Student sam Politehničke akademije, na smeru tehnologije štampe. Po četvrti put prvu godinu. Šalim se. Vučem još neke ispite, stvarno malo otežem studije”.

Zanimalo me je da li ovaj posao ima veze sa njenom strukom, na šta mi odgovara da ima pomalo, ali i da je dosta naučila.

„Imam priliku da radim na programima za obradu fotografija, pravljenje logoa i slično“, priča mi Nataša i dodaje da je jedno vreme volontirala i pri Vojnoj štampariji.

„Joj, kada sam otišla da pitam, tako sam bila uplašena. Znaš ono kao, državna institucija, još vojska, a ja sam onako samo nasumično došla da pitam da li tu ima mogućnosti za praksu, jer mi je trebalo za faks. Baš sam se iznenadila tada ljubaznošću i želji većine njih tamo da me što više upute. Mislim da je i njima bilo iznenađenje što sam tek tako došla. Možda se vratim opet kod njih nekad”, priča Nataša.

Onako sva vrcava, deluje mi kao da ima još ponekih interesovanja sem ovoga vezano za struku. Na radiju ide neka muzika, a ona sve vreme pevuši.

Dobro je, nema nikoga iza mene da čeka pa ću joj ukrasti još malo vremena, iako je kopiranje blizu kraja.

„Čime se još baviš?” pitam je, jer volim da čujem što više.

„Treniram latino i standardni ples. Ne takmičim se, ali bih to jako volela. Obožavam ples i muziku. Počela sam skoro i da sviram gitaru. Za sada sama učim. Mnogo volim da pevam. Ne umem to najbolje, ali znaš ono – ko peva zlo ne misli.”

Dok mi pakuje one papire, dodaje: „U osnovnoj školi sam trenirala plivanje i folklor. Mnogo sam svestrana. Prvi folklorni koncert mi je bio u Politehničkoj akademiji na Novom Beogradu“, priča Nataša, dok se u tom trenutku vidi nostalgija u izrazu lica.

„Posle srednje škole sam dve godine trenirala fudbal u ŽFK Vinča. Ples je išao uz sve ovo, konstantno”, dodaje, a tek tada mi postaje jasno koliko reč „svestranost“ koju je upotrebila kod nje ima potpuno značenje.

Stiže druga mušterija, a da ne bih Natašu zadržavala na brzinu ću uzeti Instagram i baciti selfi.

A zašto „a gde je Nataša”? Zasijale su joj oči neobično kada sam ovo pitala. 

„To je već neka druga priča. Jako je duga. Ali ću ti samo reći da je to tajna benda” – s nekim đavolskim smehom izgovara uz podignutu obrvu..

I tako je mene Nataša ostavila da razmišljam, pa se nadam da ću ipak imati prilike da čujem tu dugu priču, drugom prilikom.

Baš me je zaintrigirala, za vas ne znam.

A gde je Nataša? Na selfiju! 🙂

Komentari

Leave a reply

Molimo Vas, unesite komentar
Please enter your name here

Preporučujemo

Instagram

Jachim zoomira nedelju

Preporučujemo

Najnovije

GLEDAJ

Još