Ljubica Beljanski Ristić: Programi za mlade se kreiraju tako da ispunjavaju neke tuđe ciljeve, a ne potrebe mladih

Ljubica Beljanski Ristić vam je zasigurno već poznata iz naših ranijih intervjua, ali ovog puta povod je bio malo drugačije. Naime, kao istaknuta dramska pedagoškinja, pozorišna umetnica i osnivačica Bitef Polifonije Beljanski Ristić je bila jedna od govornica na stručnom skupu Budućnost za mlade, gde je govorila o radu sa mladima, što kroz jedan od njenih uspešnijih radioničarskih programa – „Škozorište” o kome se i dan-danas priča, što kroz druge programe koje je sprovodila u svojoj dugogodišnjoj karijeri.

Na skupu se dosta govorilo o generacijskom jazu, pre svega između GenZ i ranijih generacija. Koliko je teško raditi sa novijim generacijama koje se, zbog tehnologije, sve vise otuđuju?

Pa ne znam, ja nemam to osećanje. Možda u početku može da bude nekih zastoja. Recimo, prvi kompjuter smo dobili onda kad su se tek pojavili, od tad taj neki svet tehnologije sam, upravo zbog načina na koji sam bila u komunikaciji sa mladima, i ja morala da savladam i upoznam, i da budemo negde, što se bar toga tiče, na sličnom nivou. Da otkrivamo zajedno šta taj jedan aparat, mašina, može sve da uradi. Ono što mislim da je zanimljivo, i da je dobra stvar, je to što je ta tehnologija preokrenula stvari. U suštini, mi sada više učimo o nekim stvarima jer mladi o tome više znaju. Meni je to jako zanimljivo tako da je to jedna od stvari koja mislim da je pozitivna, koja me raduje i gde takođe vidim jednu lepu saradnju.

Vaš oblik rada sa mladima se razlikuje od onog, klasičnog školskog, na koji smo često navikli?

Tako je. Valjda zato što dugo radim, zapravo – razgovaram sa mladima u nekom obliku koji nije ispitivanje ili držanje predavanja ili insistiranje na nekoj temi. Uglavnom sam radila, i još uvek radim sa grupama mladih na jedan radioničarski način, gde voditelj vodi ceo proces na jedan način da se od nečega što je koncentracija onih koji su prisutni prebaci na sebe pa na druge, onda uvođenje teme, zatim rada u malim grupama. E iz toga onda nastaje nešto što je otvaranje za razgovor.

Ukoliko bi se uvele posebne radionice kao vannastavne aktivnosti, da li procenjujete da bi odaziv dece, roditelja i prosvetnih radnika bio visok?

Pa, ja opet imam pozitivna iskustva sa radionicama i brojem učesnika u istim. Radionice radim skoro pola veka, još kad se nije ni znalo šta je to. Smatra se, što i nije bas tačno jer niko nije prvi ni u čemu, da sam ja uvela taj radioničarski način rada i da se on proširio kroz razne projekte. One mogu da se rade na različite načine. Njihova osnovna vrednost i cilj je otvorena komunikacija i kada se ona postigne, možemo da kažemo da smo dostigli cilj.

Šta su zapravo osnovne odlike radioničarskog pristupa, recimo u pozorištu gde najviše radite, i njegove najveće prednosti?

U pozorišnom svetu, radioničarski pristup je kreativni proces i iz kog može i ne mora da izađe predstava, on može da bude na jednom času i da obogati, produbi neke stvari, da unese taj jedan jezik pozorišta u rad (situacije, zamišljanje likova, ulazak u uloge). Iz ovoga izlaze mnoge predstave koje su vrlo zanimljive, još ako je pozorište participacije, da uključuje gledaoce, to onda još dobije taj jedan društveni oblik kolektivnog stvaralaštva i mislim da svaka tema tu moze da bude važna i zanimljiva. Ono što je najvažnije je da se kreće iz iskustva učesnika i da je to materijal na kome se radi. Takođe, za razliku od nastave, gde se uglavnom ulazi sa pretpostavkom da se nešto ne zna, u ovom pristupu se uvek nešto zna. Traže se asocijacije i svako će nesto da kaže, i onda to postaje zajednički materijal na kome se radi.

A kada govorimo već o digitalnom okruženju i njegovim specifičnostima, da li mislite da je pooštravanje kontrole sadržaja na internetu i u medijima ključ uspeha ove „spasilačke misije”?

Ja mislim da mora da postoji ponuda različitih sadržaja koji su aktuelni, važni i iskazani tako da se oseti potreba, ne samo onih koji odlučuju i žele da se uvede takav program, već i kod mladih. Kod uvođenja takvih programa mora da postoji osetljivost za mlade, za mlade kojima se nudi i otvara takva vrsta procesa i programa. Mislim da je to ono što je jako važno. Raditi sa različitim grupama, misliti o tome da se odgovori na potrebe, kao nešto što je bitno i na cemu grupa želi da radi posebno.

Gde vidite najslabije tačke u društvu na koje treba posebno obratiti pažnju u odnosu na rad sa mladima?

Pa upravo nešto što je plasiranje načina rada, sadržaja i potreba nekih drugih, a ne mladih. Korišćenje pozicije da se to nametne i da mladi budu sredstvo za postizanje nekih drugih ciljeva, a ne za nešto sto je dobrobit za same mlade, njihove potrebe i njihovu budućnost. Oni će biti nosioci vrednosti.

Za kraj, postavila bih vam pitanje koje dolazi iz moje velike radoznalosti. Šta mislite, kako bi uvođenje recimo nekog filmskog konkursa za srednjoškolce uticalo na ceo proces rada s omladinom?

Da, da, ja mislim da je to jako dobra ideja. To su projekti koji traju određeno vreme i imaju svoj rezultat. To je kreativni i kolektivni rad koji zaista može da donese dobro, ukoliko su odrasli tu da daju podršku i koji pomažu da ta grupa ima uslove za rad. Iza svakog takvog projekta bih stala. To je jako važno, a posebno ako su još neke stvari koje su kao film, gde će se govoriti o određenim temama gde su i sama deca učesnici. To je sjajno! Apsolutno DA, uvek sam za to i uvek sam takve stvari podržavala.

Foto: Ina Stanković / Zoomer.rs

Ivona Lazar
Ivona Lazar
Dežurni filozof.

Komentari

Leave a reply

Molimo Vas, unesite komentar
Please enter your name here

Preporučujemo

Nice Guy Sindrom 

Moda u doba recesije

Šta treba da znaš o tržištu rada

Instagram

Jachim zoomira nedelju

Preporučujemo

Najnovije

GLEDAJ

Još