Kada je pre osamnaest godina ubijen prvi demokratski izabran premijer Srbije, uprkos nameri dela njegovih saradnika da se reforme nastave, razvoj i napredak Srbije brutalno je zaustavljen. Tačnije, neminovno smo nastavili dalje, ali sada malim koracima, umesto onima od hiljadu milja. Poslednjih godina, okolnosti nam jasno govore da se potrebe srpskog društva nisu promenile do 12. marta 2021. godine.
Devedesete godine – ta čuvena floskula koju često možemo čuti u javnosti.
Dominantna figura tog vremena bio je tadašnji predsednik Slobodan Milošević. Baš tih devedesetih Jugoslavija se raspadala, a kao poslednji čin tog raspada dogodio se rat koji je ostavio snažne, duboko utkane posledice u životima ljudi na ovim prostorima. Pored ratnih sukoba, uvedene su i sankcije od strane Ujedinjenih Nacija, što je dovelo do kolektivnog siromaštva građana i građanki. Tako se otvorio prostor za zaradu povlašćenih. Kriminal je bio put do prvog velikog novca svih onih koji su kasnije došli do vrha, postavši heroji tadašnjeg sistema. Milošević je predvodio taj novouspostavljeni sistem vrednosti, te je njegova vladavina počivala na kriminalu, korupciji i potkupljenim medijima koji su promovisali sistem. Tek kada je zemlja došla do ruba propasti, građani i građanke su se pobunili i podržali opoziciju, koja je pobedila na izborima 24. septembra 2000. godine. Nakon što tadašnji predsednik odbija da prizna poraz i proglašava svoju pobedu – počinju masovni protesti.
Petog oktobra dvehiljadite, velike demonstracije u glavnom gradu dovele su do smene vlasti Slobodana Miloševića, a na čelu revolucije stajali su tadašnji opozicioni lideri Vuk Drašković, Zoran Đinđić, Vesna Pešić i Vojislav Koštunica kao predsednički kandidat koji je pobedio na izborima. Taj 5. oktobar bio je revolucionaran. No, nakon tog uspeha, trebalo je opravdati velika očekivanja građana i građanki koji su stali iza opozicionih političara. Prevremeni izbori dva meseca nakon demonstracija na vlast su doveli opozicionu koaliciju „DOS“ a za najvažnijeg čoveka – premijera nove vlade izabran je Zoran Đinđić.
Od formiranja vlade u januaru 2001. do atentata 12. marta 2003. u Srbiji su se dogodile značajne promene, od kojih su najvažnije sledeće:
- Bivši predsednik, Slobodan Milošević uhapšen je i izručen sudu za ratne zločine u Hagu
- Zemlja se ekonomski ubrzano oporavljala od sankcija, vraćene su penzije i socijalna davanja, dok su plate konstantno rasle
- Srbija je ponovo je sarađivala sa važnim svetskim instituciijama, kao što su Ujedinjene Nacije, Savet Evrope i Svetska banka
- Otpočete su reforme u svim državnim institucijama
Najteži deo promena bio je vezan za kriminal i korupciju koji su bili i ostali snažno utvrđeni u svim sferama srpskog društva. Najosetljivije bile su vojska, policija i službe bezbednosti. Tokom tog kratkog vremenskog perioda, dok je Đinđić bio na čelu države, kritičari su mu najviše zamerali odlaganje rešenja upravo tog problema. Iako je na prvoj sednici vlade smenjen načelnik DB-a Radomir Marković, Zemunski klan (tada najmoćniji) imao je poslušnike u svim državnim strukturama. Đinđić je preko najuticajnijih medija tada optuživan za saradnju sa kriminalcima i ta kampanja bila je izuzetno snažna. Kada su na red za konačni obračun došle kriminalizovane strukture u državi – Đinđić je ubijen. Tog 12. marta 2003. u 12:45 ispred zgrade Vlade Srbije tadašnjeg premijera Srbije ubio je pripadnik Jedinice za specijalne operacije, Zvezdan Jovanović. U zemlji je tada uvedeno vanredno stanje, održana je policijska akcija Sablja, reforme su se nastavile ali stanje u današnjem društvu govori nam da su se ubistvom Zorana Đinđića toliko potrebne promene u Srbiji suštinski zaustavljene.
Pored direktnog izvršioca, za organizaciju ubistva kasnije je osuđen nekadašnji komandant Jedinice za specijalne operacije – Milorad Ulemek Legija, zajedno sa još deset lica. Ali politička pozadina ubistva premijera nikada nije rasvetljena.
Zašto je nama, danas, 18 godina nakon atentata važno da se sećamo Zorana Đinđića?
Odgovor na to pitanje velikim delom već je napisan u ovom tekstu. Istrajnost i rešenost u sprovođenje vizije o reformi u ovoj zemlji izdvajalo je ovog političara od svih drugih. Kao obrazovan, ugledan intelektualac uveo je promene u politički život Srbije, ali i u percepciju građana i građanki prema politici. Evropska Unija bila je njegov cilj, a sve promene koje je donosio odvijale su se u skladu sa evropskim vrednostima o kojima danas možemo samo da sanjamo. Ako ipak želimo da ih živimo kupićemo kartu u jednom smeru i zauvek napustiti ovu zemlju – kao 50.000 drugih koji upravo to urade na godišnjem nivou. Zoran Đinđić školovao se u Nemačkoj, ali se nakon toga vratio u Srbiju. Cilj njegove politike između ostalog bio je i to da što više mladih isto to uradi – vrati se u svoju zemlju iz koje su devedesetih glavom bez obzira pobegli.
Uspostavljanje demokratskih, nezavisnih institucija, reforma pravosudnog sistema – bili su njegov plan. Kriminal je sprovođenjem tog plana trebao biti iskorenjen iz najvažnijih državnih institucija. Nezavisni mediji su ga kritikovali (jer to je posao nezavisnih medija), dok se on zalagao za transparentnost i dijalog, o čemu govore brojni postupci njegove vlade.
Zoran Đinđić ostao je upamćen kao lider promena, borbe protiv autoritarnog režima, revolucionar. Uz veliki pritisak i izuzetno nepovoljne prilike za povlačenje takvih poteza – sistem koji je pokušao da promeni na kraju ga je ubio. Saradnici ga danas hvale i ponose se saradnjom sa njim, nekadašnji politički protivnici neretko veličaju, dok ga neki i danas kritikuju. Njegove ideje dvadeset godina kasnije još uvek čekaju da ih građani i građanke Srbije prihvate.
