Na današnji dan, pre 11 godina, svirepo je ubijena jedna žena. Hicem u glavu iz vatrenog oružja ubijena je u hodniku svog stana, od strane svog partnera. 10 godina kasnije, 2020. godine, ubijene su 22 žene od strane partnera ili člana porodice.
Ubijena žena je Ksenija Pajčin. A ovaj slučaj, više od decenije kasnije, ostaje studija slučaja femicida u Srbiji.
Ko je bila Ksenija Pajčin?
Najprostiji odgovor bi bio poznata pevačica i plesačica. Neki će reći jedna od najlepših žena Balkana. Sve je to irelevantno. Ksenija Pajčin bila je simbol otpora prema patrijarhatu. I skončala je od ruke patrijarhata. Ksenija Pajčin se nije libila da iskazuje svoju seksualnost otvoreno i slobodno, nije se libila da krši norme. Iako je možda delovalo kao marketinški trik, verujem da je kod nje to bio deo šire priče, onoga što ona u suštini jeste. Stihovi prve samostalne pesme kojom se proslavila išli su „ja sam nova žena, savremena, samostalna dama“. I to je i bila. Tokom čitave karijere škakljivim stihovima svojih pesama pružala je otpor patrijarhatu i muškoj dominaciji. Obrada velikog svetskog hita „Mene ne zanima to“ 2001. godine jedno je vrlo smelo i smišljeno ismevanje hegemonog maskuliniteta kod nas, nešto slično onome što danas radi Sajsi MC. Na sličan način to radi i u pesmi „Nino“ gde kaže „zar nemaš podsetnik za strance, tu piše da devojke odavde ne žele katance i lance“. Seksualnost je bio važan deo njenog identiteta i to je potencirala u svojoj muzici od same pesme istoimenog naziva, preko čuvenih stihova „ja bih svaki dan, dečko mi je umoran“ ili pesme „Pizza“ u kojoj se sa seksualnošću igra u prenesenom značenju.
Kao takva, Ksenija Pajčin je uvek bila laka meta patrijarhata. Patrijarhat ne dozvoljava ženi slobodnu seksualnost, nesputanost i samostalnost. Bila je kritikovana, omalovažavana, negiran joj je svaki talenat. Zašto je ovo važno? Zato što je nakon ubistva, to bila početna osnova za ono čuveno „sama je kriva“ ili „sigurno je uradila nešto da ga isprovocira“. Društveni stav koji je opstao do današnjeg dana.
Kseniju Pajčin ubio je patrijarhat. Dva puta. Prvi put ju je ubila muška ruka patrijarhata koja je smatrala da ima pravo da odlučuje o njenom životu. Koja je smatrala da je život žene u rukama muškarca. Drugi put, ubili su je mediji tražeći razloge, opravdanja ili prosto umanjujući svirepost zločina drugačijom terminologijom. Da vidimo i kako.
Ubistvo kao studija slučaja medijskog izveštavanja
U velikoj meri javno mnjenje kreiraju mediji. A mediji su tada, kao i mnogo puta nakon toga (rijaliti oko ubistva pevačice Jelene Marjanović još uvek traje) u potpunosti pali na testu. Slučaj Ksenije Pajčin je primer kako mediji NE treba da izveštavaju o nasilju prema ženama.
Greška broj jedan – romantizacija nasilja
„Ksenija Pajčin i Filip Kapisoda – od strasti do smrti“ jedan je od naslova koji ovo oslikava. U medijima svirepo ubistvo jedne žene prikazano je romantizovano u najmanju ruku kao moderna verzija Romea i Julije. U pitanju je bilo „zločin iz strasti“, podsećali su se kako je 48 sati pre ubistva Filip priredio Kseniji romantični gest pred kamerama i kako je sve to velika „tragedija“. Različiti ljudi su davali izjave o velikoj ljubavi koja se završila „tragično“, kako su mogli da „predosete“ da će se nešto desiti jer „više nisu bili isti“. Narativ oko nečega što je jasno i nedvosmisleno svirepo ubistvo u kome je jedna žena iskrvarila na smrt na vratima svog stana mediji su razblažili i opakovali u oblandu „strasti“ koja, posredno, skida krivicu sa nasilnika i žrtvi daje istu odgovornost jer je dobrovoljno bila deo te „strastvene veze“. Ksenija nije izabrala da bude ubijena, neko je to odlučio umesto nje. Neko je uzeo njen život u svoje ruke. I to se zove zločin, a ne tragedija.
Greška broj dva – mističnost
Ovde se radi o direktnom vezivanju uzroka zločina za samu žrtvu i obično je obavijeno velom misterije i nečeg mističnog, nedokučivog, stranog što upravlja postupcima aktera, a dolazi od same žrtve. „Prokletstvo Ksenije Pajčin – prvi dečko se ubio, a drugi…“ jedan je od tih naslova. Često se u izveštavanju o ubistvima žena koriste termini „zla kob“ ili „prokletstvo“ čime se odgovornost sa nasilnika ili ubice prebacuje na samu žrtvu. Prema ovom konkretnom naslovu, ubijena žena je ispala ne samo sama kriva što je ubijena (jer nosi „prokletstvo“, jelte) već i kriva za „tragedije“ koje su zadesile njene partnere. Ovakvim naslovima mediji su pištolj stavili njoj u ruke, a ne njenom ubici. „Filip nije jedini koji se ubio: prvi dečko Ksenije Pajčin izvršio samoubistvo u ruskom ruletu“ je jedan od naslova. Na osnovu čega je ovo relevantno?
Greška broj tri – opravdavanje nasilja i okrivljavanje žrtve
Kada je neko ubijen, više nije važno zašto. Motiv može biti važan u istrazi da bi se otkrio ubica, ili kada je u pitanju zločin iz mržnje. Mediji su uradili suprotno – veliki broj tekstova tražio je razlog ubistva, najčešće u ponašanju ili postupcima žrtve. „Filip je danima pričao da će se ubiti ako ga Ksenija ostavi“ naslov je u medijima, izvučen iz, kako se navodi, izjave Ksenijinog prijatelja Karamele. „Ubiću se ako me ostavi. Volim je najviše na svetu. Ne mogu da živim bez nje. Ubiću se – plačući je pričao Filip u nedelju uveče ispred zgrade u kojoj je živela Ksenija“ stoji u tekstu navod ovog zabavljača. Drugi naslov kaže „Zašto je Filip ubio Kseniju? Tukli su se i voleli“ , a u tekstu se navodi kako je njihova ljubav bila „fatalna za oboje“, te kako je sa jedne strane bila „ogromna strast“, a sa druge „patološka ljubomora i različiti stavovi o životu“ jer je, jelte, Ksenija želela karijeru, a Filip dom i porodicu. Ovde se direktno opravdava nasilje koje se dogodilo. Ljubav nije „fatalna za oboje“, već je jedna osoba bila lišena moći odlučivanja o sopstvenom životu, a druga donela svesnu odluku. Ponovo je žrtva kriva jer je imala, navodno, drugačije prioritete od partnera, a posebno je kriva kada su ti prioriteti vezani za karijeru, umesto privatne sfere gde je tobože ženi i mesto.
Uz ovo, u skoro svakom slučaju medijskog izveštavanja o ubistvima žena, obično idu izjave prijatelja ubice koji o njemu govore kako o „divnom mladiću koji mrava ne bi zgazio“. Tako je na primer prenesena izjava pevačice Goge Sekulić, prijateljice Filipa Kapisode, koja kaže kako je Filip bio „dobričina i kao umiljata beba, dok je Ksenija delovala kao dinamična i agresivna devojka“.
Svako pitanje „zašto“ u ovim tekstovima nužno vodi do opravdavanja zločina (jer sigurno je imao razlog, ne bi on to tek tako), a svako opravdavanje zločina nužno vodi do okrivljavanja žrtve (jer je obično razlog u samoj ženi i njenim postupcima). Na ovaj način se vrši najstrašnije relativizovanje zločina koje možemo zamisliti. Najčešće će se to upakovati u „razumevanje zločina i okolnosti“. Nema tu šta da se razume. Jedna osoba je odlučila da drugoj osobi nasilno oduzme život i to je to. Žrtva je žrtva, ubica je ubica. Kratko i jasno.
I ovo se dešava i danas. Mediji taj narativ nisu napustili, a društvo zadojeno tim narativom uvek pita „zašto“ i traži razloge i opravdanja. I zato je važno da se sećamo Ksenije Pajčin i da se sećamo ovog slučaja i učinimo sve da ove narative promenimo. Dugujemo to kao društvo i Kseniji i svim ubijenim ženama.
