Toksični gejming – bezazlene uvrede ili nešto ozbiljnije?

U potrazi za veselom, opuštajućom igrom, prijatelji i ja odlučujemo da zaigramo Among Us. Sećate li se društvene igre Mafija? Among Us je isto to, ali u formi onlajn igrice – među deset članova posade na svemirskom brodu nalazi se uljez, čiji je cilj da ubije sve ostale igrače.

Ulazimo u partiju sa nekoliko nepoznatih ljudi. Među njima bio je i jedan igrač koga ćemo nazvati Plavi. Plavi je pobesneo kada smo ga osudili da je uljez, iako je viđen kako ubija drugog igrača. Nakon završene runde, svim saigračima je uputio uvrede koje ne bi bilo pristojno napisati ovde, a zatim napustio igru.

Složićemo se, Plavi ne zna da gubi. Takođe je veoma temperamentan, kao i nepotrebno grub. Sve ove osobine Plavog mogu se objasniti jednim terminom – toksični igrač. Ljudi kao on imaju za cilj da uvrede i ponize druge igrače, uglavnom nepotrebnom i neosnovanom kritikom. Among Us je i dalje nova igra, bez puno ovakvih slučajeva, ali se oni u drugim onlajn naslovima uvek mogu pronaći. Nije poznato gde je ovaj „trend“ započeo, niti da li slabi ili jača, ali sigurno je iz korena promenio svet video igara. Na onu lošiju stranu, nažalost.

Nije svaka uvreda toksično ponašanje

Sada bi se mnogi pobunili i rekli da to nije istina, da podržavam igrače koji vređaju druge i uništavaju im gejming iskustvo. Odbraniću se, za početak, isticanjem važnosti razlike između dva pojma – trashtalk-a i toksičnosti. Naime, trashtalk podrazumeva uvrede upućene drugim igračima u toku ili nakon partije, ali samo na osnovu njihovog performansa. Ovaj vid ponašanja (koji potiče iz sportova kao što su košarka ili boks) ima za cilj da zastraši ili zbuni protivnika, u nadi da će popustiti u svojoj igri dok pokušava da smisli dobru doskočicu.

Kada trashtalk postane nešto više od sitnih uvreda i dobije na ozbiljnosti, tada možemo govoriti o toksičnosti. Nažalost, ne tako mali broj igrača svesno želi da i protivnicima i saigračima uništi njihovo uživanje u igrici. Preko tekstualnog ili glasovnog ćaskanja, oni drugima upućuju neukusne komentare, vređaju ih, čak im i prete. Toksičnost se najčešće javlja kao diskriminacija na osnovu rase, pola, nacionalnosti ili seksualnog opredeljenja. Primera radi, ako igrate sa uključenim glasovnim ćaskanjem, drugi igrači po boji vašeg glasa mogu da otkriju vaš pol. Zato većina ženskih igrača trpi uvrede pri gotovo svakoj partiji samo zato što su žene. Komentari kao što su „igrice su samo za muškarce“ i „idi spremi mi sendvič“ su možda i najgori vidovi toksičnog ponašanja, koji često prolaze nekažnjeni.

Ipak, van već spomenutih, očiglednih primera diskriminacije, toksičnost svako shvata na svoj način. Uvredu koju im je drugi igrač uputio nekoga bi povredila, a nekome bi bila duhovita. Granica između toksičnosti i trashtalk-a je veoma tanka, i u zavisnosti od koga pitate, nećete dobiti jednostavno objašnjenje.

Trudeći se da pomogne svojim korisnicima, Xbox je u svoja pravila uvrstio i deo o ponašanju prema drugim igračima, pokazavši nam kroz par primera šta sme, a šta ne sme da se govori. Na primer, ako biste protivniku nakon igre rekli da je očajno odigrao partiju i da ste ga pobedili zatvorenih očiju, to bi bilo okej. Međutim, ako biste ga u toj poruci diskriminisali ili uvredili nekom psovkom, i ako bi vas protivnik prijavio, za Xbox to predstavlja crvenu zastavicu te bi vas sankcionisali privremenim ili stalnim ukidanjem naloga.

(Na ovaj način Xbox pravi razliku između trashtalk-a i toksičnosti)

Trashtalk kao sastavni deo onlajn igrica

Što se tiče trashtalk-a, on je sasvim očekivan i, u granicama normale, opravdan. Napeta atmosfera, adrenalin, želja za dobrim rezultatom, samo su neki od faktora koji uzbuđuju igrače. Bilo bi neobično ne videti radost pri pobedi, kao i bes pri gubitku. Njihove emocije prenose se i na saigrače i na protivnike, koji su takođe radosni ili besni. Kada se sve to pomeša, nastane čitav vrtlog različitih reakcija, koje mogu (a i ne moraju!) da sadrže nešto toksičnosti.

Znam da sada mislite okej, ali to ništa ne objašnjava, zašto ljudi moraju da budu takvi? Ne želim da priznam da nemam odgovor. Ipak, postoji nešto što bi moglo da ide u korist toksičnim igračima, što im pruža hrabrost da govore šta žele – anonimnost. O ljudima s kojima igramo, osim ako ih ne poznajemo, ne znamo ništa osim njihovog korisničkog imena. Krijući se iza pseudonima i ne gledajući sagovornika u oči, daleko im je lakše da upute saigraču teške reči. Takođe, poznatiji onlajn naslovi imaju na milione igrača – samo u ovom trenutku, gotovo milion igrača igra Counter Strike – koje su šanse da će dvaput igrati sa istom osobom?

Ima li leka toksičnosti u igricama?

Nažalost, ne baš. Pored filtera za tekstualno ćaskanje i report dugmeta, „normalni“ igrači ne mogu da urade mnogo toga. Ipak, postoji jedno rešenje koje možda neće uticati na vas lično, ali može da pomogne svima: nemojte da budete taj lik. Stvarno, nema potrebe. Toksični igrači nisu zanimljivi niti bolji od drugih, a ljudi zbog njih često prestaju da igraju igrice. Gejming bi trebalo da predstavlja opuštanje i lepo iskustvo, a ne nadanje da ćete partiju odigrati sa dobrim saigračima. Toksičnost igrača nije nova pojava, i ne deluje da će uskoro nestati, ali možemo da se potrudimo da učinimo makar nešto protiv nje.

Sećate se Plavog, sa početka? Nemojte biti kao Plavi.

Komentari

Leave a reply

Molimo Vas, unesite komentar
Please enter your name here

Preporučujemo

Instagram

Jachim zoomira nedelju

Preporučujemo

Najnovije

GLEDAJ

Još