Protesti u Iranu počeli su krajem decembra i nastavili se u novoj godini. Posledica gašenja interneta od strane klerikalnih vlasti, bila je to da su informacije o dešavanjima u zemlji nedostupne i da se broj učesnika, ali i žrtava režima ne zna. Manjak informacija, otvorio je mogućnost kreiranja podobnih narativa od strane iranskih vlasti, ali i vlasti na Zapadu.
Trgovci u Teheranu zatvorili su svoje radnje i prvi izašli na ulice 28. decembra. Rast cena, razlog je zbog kojeg je narod počeo da protestuje. U tom trenutku iranski rijal, pao je na rekordno nizak nivo u odnosu na američki dolar. Kako piše Dojče Vele, za jedan američki dolar Iranci sada moraju da plate oko 1,45 miliona rijala, dok je do pre godinu dana kurs bio oko 820 000 rijala.
Sa platama koje su u proseku oko 100 dolara, Irancima kupovina samo osnovnih namirnica proguta gotovo cele plate.
Pad iranske ekonomije prvenstveno je rezultat „Dvanaestodnevnog rata“ između Irana i Izraela 2025. godine, tokom kog je došlo do razaranja infrastrukture u Iranu. Pored toga, tu su i sankcije koje su Ujedinjene nacije nametnule Iranu zbog njihovog nuklearnog programa, navodi Al Džazira.
Kako je za Dojče Vele ocenila Giu Nija, ekspertkinja za Iran, ekonomski faktori bili su samo okidač za proteste. Kako navodi, sudeći po sloganima, smatra da je reč o široj socijalnoj pobuni i kulturnoj sistemskoj kritici.
Skoriji antirežimski protesti u Iranu
Trenutni talas protesta, koji je naizgled završen, nije jedini koji se događao u Iranu. Od islamske revolucije 1979. godine, narod Irana je protestovao zbog ekonomskih faktora, navoda o krađi izbora, ali i direktno protiv sistema. Neretko, ovi napori gašeni su nasilnom represijom i masovnim hapšenjem demonstranata.
Krajem 2017. godine grupa demonstranata je uzvikivala je antivladine slogane u severoistočnom gradu Mašhad, ponovo vođeni ekonomskom krizom. Protesti su se proširili na preko 100 gradova širom zemlje.
Al Džazira navodi da je pored visokih cena i nezaposlenosti, razlog za protest bila iranska spoljna politika i finansiranje tzv. „osovine otpora“. To je zapravo grupa militantnih i političkih organizacija u Zapadnoj Aziji. Neke od najpoznatijih su Hamas i Hezbolah.
Najskoriji protesti počeli su 2022. godine, nakon što je dvadesetdvogodišnja Mahsa Amini ubijena u policijskom pritvoru. Ona je uhapšena jer navodno nije poštovala pravilo o nošenju hidžaba.
Iranske vlasti njenu smrt su pripisale moždanom udaru koji se po njihovim navodima dogodio kao posledica njenih ranijih problema sa zdravljem. Ipak, njena porodica je izrazila sumnju da je Mahsa Amini tučena dok se nalazila u tzv. „centru za reedukaciju“.
Slogan ovog talasa protesta postao je „Žena, život, sloboda“, a milioni ljudi su izašli na ulice. Ljudi širom sveta su takođe izašli na ulice kao znak solidarnosti sa narodom Irana.
Na ovu pobunu, iranske vlasti odgovorile su represijom. Prema navodima Al Džazire, oko 20 000 ljudi je uhapšeno, a mnogi su i ubijeni. Zabeleženo je da je došlo i do nekoliko javnih smaknuća osoba koje su učestvovale na protestima.
Da razlozi zbog kojih je narod Irana godinama unazad protestovao nisu razrešeni, pokazao je i najnoviji talas protesta.
Šta se zna o trenutnim protestima?
U vreme pisanja ovog teksta, deluje da je talas protesta prekinut. Protesti koji su počeli 28. decembra od strane trgovaca, proširili su se i na druge kategorije iranskog društva. Sa ekonomskih problema, fokus protesta se proširio i na kritiku klerikalnih vlasti u Iranu.
Giu Nija, je za Dojče Vele objasnila da ovi protesti objedinjuju poruke prethodnih protesta. Kako je navela: „Čuju se poruke poput ’Zan, Zendeggi, Azadi’ – što znači žena, život, sloboda – u duhu protesta iz 2022. godine. Čuje se i ’Smrt diktatoru’. Režim mora da ode“.
Vlast u Iranu je isprva pokušala da smiri nezadovoljstvo smenom guvernera na čelu Centralne Banke krajem decembra. To nije bilo dovoljno. Protesti su se nastavili, a 3. januara vrhovni vođa Irana ajatolah Ali Hamnej rekao je da „demonstrante treba vratiti na njihovo mesto“, navela je Al Džazira.
Iranske vlasti su takođe najavile reforme koje bi regulisale ekonomsku situaciju. Međutim, do 7. januara protesti su prerasli u masovnu pobunu širom zemlje i izražavali su sveopšte nezadovoljstvo režimom u Iranu.
Osmog januara, iranske vlasti blokirale su pristup internetu širom zemlje, a tako i mogućnost dotoka informacija do spoljnog sveta. Rebeka Vajt istraživačica u laboratoriji za bezbednost organizacije Amnesty International, navela je da su „iranske vlasti ponovo namerno blokirale pristup internetu kako bi sakrile pravi obim teških kršenja ljudskih prava i zločina prema međunarodnom pravu koje sprovode kako bi ugušili najveće nacionalne proteste od 2022. godine“.
U narednim danima, svet je imao samo naznake informacija o tome šta se dešavalo u Iranu. Ni do trenutka pisanja ovog teksta ne zna se tačan broj žrtava, niti uhapšenih demonstranata.
Broj žrtava
Radio Slobodna Evropa podelila je snimak koji se pre toga pojavio na internetu 13. januara, a na kojem se vidi veliki broj vreća sa telima u Forenzičkom medicinskom centru Kahrizak u Teheranu. Ovi snimci, ukazuju na obim obračuna iranskih vlasti sa demonstrantima.
Grupa za ljudska prava sa sedištem u Sjedinjenim Državama „HRANA“, procenjuje da je broj nastradalih tokom protesta u Iranu dostigao 3090. Zvanični podaci o broju žrtava još uvek ne postoje.
Prema navodima BBC-a, ajatolah Ali Hamnej u subotu je tokom svog govora priznao je da je hiljade ljudi ubijeno i za njihovu smrt okrivio je SAD.
Tramp je još 2. januara na društvenoj mreži Truth Social rekao da će SAD doći u pomoć narodu Irana koji mirno protestuje. Takođe je ubijanje demonstranata nazvao „njihovim običajem“.
U narednim danima Tramp je nastavio da govori o potencijalnoj intervenciji SAD-a u Iranu. 13. januara je čak pozvao demonstrante da preuzmu iranske institucije navodeći da „pomoć dolazi“.
Mosad, izraelska obaveštajna agencija je prema pisanju The Jerusalem Post-a na Twitter nalogu na kojem pišu na Farsi jeziku, navela: „Izađite zajedno na ulice. Došlo je vreme. Sa vama smo. Ne samo sa distance i verbalno. Sa vama smo i na terenu“.
Iranske vlasti iskoristile su ovo i okarakterisale proteste kao maslo Sjedinjenih država i Izraela. O odnosu Irana i Izraela, ZOOMER je već pisao.
U jeku protesta pojavila se i figura Reze Pahlavija, sina svrgnutog šaha Irana, koji iz egzila u SAD-u poziva demonstrante da nastave sa otporom i kritikuje režim u Teheranu. Kako navodi Dojče Vele, iako se i u ovom talasu pobuna on nudi kao medijator, istovremeno gleda da preuzme ulogu tokom perioda eventualnih promena.
Iransko i američko neprijateljstvo
Neprijateljstvo Irana i SAD-a datira još od 1953. godine, kada je CIA učestvovala u orkestriranju državnog udara i svrgavanju vlade demokratski izabranog premijera Muhameda Mosadika. Državni udar desio se nakon Mosadikove odluke da nacionalizuje iranske rezerve nafte.
Nakon toga, svu vlast u zemlji držao je šah Mohamed Reza Pahlavi koji je bio prozapadno orjentisan i veliki prijatelj Sjedinjenih američkih država. Danas se često na društvenim mrežama njegova vladavina predstavlja kao progresivno doba Irana u kojem su žene imale sva prava.
Dok je šah Reza Pahlavi bio na vlasti, Iran jeste bio vesternizovan, ali po cenu demokratije. Vladavina šaha često se opisuje kao autoritarna i kao doba u kojem su niže klase patile, a glas opozicije bio marginalizovan.
Obaveštajna agencija SAVAK je uhapsila oko 3200 političkih zatvorenika, zabeleženo je i mučenje tih zatvorenika, a levičarska partija Tudeh je proterana je iz zemlje. Takođe je kritikovan zbog potrošnje državnog novca, dok je veliki broj Iranaca živeo izuzetno teško.
1978. godine otpočela je serija protesta, koja je akumuliranim nezadovoljstvom dovela do revolucije i promene vlasti u državi. 1979. godine završena je iranska revolucija. Šah je napustio zemlju, a Iran je postao islamska republika pod vođstvom ajatolaha Ruholaha Homeinija.
Iste godine desila se i talačka kriza kada je grupa studenata koja je podržavala Homeinija upala u ambasadu SAD-a u Iranu i zarobila zaposlene koji su se tu nalazili. Taoci su bili zarobljeni preko godinu dana.
Razlog zbog kojeg su upali u ambasadu bila je percepcija SAD-a kao države koja je ugnjetavala Iran i održavala omraženog šaha na vlasti.
Od talačke krize, SAD i Iran prekinule su diplomatske odnose.
Budućnost protesta i pitanje spoljne intervencije
Nakon izveštaja o masovnim hapšenjima i ubistvima demonstranata, brojne međunarodne organizacije za ljudska prava pozvale su na reakciju međunarodne zajednice. Amnesty International zatražio je sazivanje posebnih sednica Saveta UN za ljudska prava i Saveta bezbednosti, kao i razmatranje upućivanja Irana Međunarodnom krivičnom sudu.
Primer izraelskog genocida u Gazi, samo je poslednji primer koji ukazuje na ograničen domet međunarodnih tela da reaguju u slučajevima kršenja ljudskih prava i sloboda. Još 2024. godine Međunarodni krivični sud izdao je nalog za hapšenje premijera Izraela Benjamina Netanjahua i nekadašnjeg ministra odbrane Joava Galanta, a oni su još uvek na slobodi.
Trampove najave o mogućoj intervenciji SAD-a, ne samo da su iskorišćene od strane iranskih vlasti kako bi prikazali proteste kao orkestrirane od strane Zapada, već su i dodatno problematične u kontekstu unutrašnjih političkih i društvenih tenzija u samim Sjedinjenim Državama.
Iako u trenutku pisanja ovog teksta deluje da je aktuelni talas protesta u Iranu privremeno prigušen, to ne znači da su uzroci nezadovoljstva nestali. Na kraju ostaje otvoreno pitanje da li će se ovo nezadovoljstvo u budućnosti pretočiti u trajnije političke promene ili novi talas otpora.
