Nakon što je u javnost dospela vest o lošim usloviama u kojima rade radnici iz Vijetnama u kineskoj kompaniji „Linglong” u Zrenjaninu, novinar „Balkanske istraživačke mreže“ (BIRN) otpočeo je istraživanje u kojem je otkrio mehanizme po koja funkcioniše lanac eksploatacije tih ljudi iz njihove matične zemlje do Srbije.
„S obzirom na situaciju u kojoj su se nalazili bilo je potrebno brzo reagovati za razliku od nekih drugih priča koje se rade mesecima, pa čak i godinu dana. Sama kompanija, ali i institucije su potpuno zatvorene, ali su radnici, zbog svega što su prošli, bili spremni na razgovor sa novinarima.“, kaže Saša Dragojlo, istraživački novinar koji je radio na ovoj priči.
Nakon što je razgovarao sa radnicima i prikupio dokumentaciju, a zahvaljujući velikom iskustvom u istraživanju radnih prava i eksploatacije radništva, ali i poverenju koje je stekao među ljudima koji se bave ovim temama, uspeo je da u veoma kratkom roku objavi ovo istraživanje.
Ističe da je izutezno teško raditi na ovakvim temama zbog toga što radnici ne poznaju srpski, često ni engleski jezik, niti poznaju domaće zakone. Kaže da istraživanje dodatno otežava i činjenica da su oni često udaljeni od naseljenih mesta i da im je kretanje ograničeno. Do tih priča dolazi, priča Dragojlo, „kada situacija postaje toliko neizdrživa da ni oni, navikli na razne nedaće, to više ne mogu da trpe“. Dodaje da novinari u Srbiji godinama beže od teme radnih prava.
U Zrenajaninu, prema podacima koje je iznelo Ministarstvo rada boravi 402 radnika iz Vijetnama. Prema pisanju BIRN-a, Oni su najpre morali da plate preko 2.000 dolara agenciji u Vijetnamu, da potpišu ugovore sa tom agencijom, a zatim i ugovore sa dve strane kompanije registrovane u Srbiji, koje su podizvođači radova kineske kompanije „Linglong“.
Prema istraživanju BIRN-a, ti jednogodišnji ugovori, sadržali su brojne sporne, čak i protivzakonite odredbe. Radnicima je zabranjeno da sindikalno deluju i štrajkuju, kao i da javnosti otkriju tajne u vezi poslovanja kompanije i za to im preti otkaz. Oduzeti su im pasoši, a radno vreme im je znatno iznad zakonog propisanog. Godišnji odmor je manji od zakonom propisanog u Srbiji, a probni rad koji traje mesec dana takođe sadrži neke protivzakonite odredbe. Kazna od 650 dinara dnevno propisana je za opravdano odsutvo sa posla, čak i ako je u pitanju bolest, dok se nedolazak na posao, ukoliko šef to ne odobri, kažnjava sa 150 odsto dnevnice za svaki dan.
Pravo na zdravstveno osiguranje, radnici su po ugovoru imali, ali radnik sa kojim je BIRN razgovarao ispričao je da nekim kolegama koji su imali simptome korona virusa nije bilo dozvoljeno da zatraže pomoć u bolnici, te da im je rečeno da ostanu u smeštaju i samoizoluju se. Takođe, radici sa kojima je BIRN razgovarao tvrdili su da nisu dobijali platne listiće kako je zakonom obavezno, tako da ne postoje dokazi o tome koliku su zaista platu radnici primali. Ukoliko bude otpušten ili zatraži raskid ugovora, prema ugovorima koje su potpisali radnici, kompanija im neće platiti troškove puta.
Kako pokazuje analiza BIRN-a, ugovori sa agencijom u Vijetnamu takođe su problematični. Lažno su radnicima predstavlejni zakoni u Srbiji, pa je tako navedeno da su u Srbiji štrajkovi zabranjeni, da će „džava domaćin“ odseći šake onome ko bude uhvaćen u krađi i odseći glavu u slučaju ubistva, a radnicima je potpisom tih ugovora oduzeto i pravo da tuže agenciju. Ukoliko imaju žalbe na uslove koje imaju – mogu podneti žalbu, ali je ugovorom je propisano da moraju da nastave da obavljaju posao. U jednom od obrazaca koji su potpisali navedeno je da moraju da plate 2.200 dolara ukoliko napuste radno mesto, tj pobegnu. Garant za plaćanje kazne su članovi porodice. Ako prekrši bilo koju odredbu sporazuma i vrati se u Vijetnam pre isteka ugovora, radnik mora platiti troškove od 4.000 dolara, kao i trošak povratne avionske karte. Radnici sa kojima je BIRN razgovarao rekli su da nisu znali zakone u Srbiji kada su potpisivali ova dokumanta.
Uslovi života u smeštaju u kome borave u Zrenjaninu veoma su loši, piše BIRN; male i prljave spavaonice sa dva kupatila na 400 ljudi, kao i nedostatak tople i čiste vode.
Radnik koji je govorio za tekst na portalu Balkanske istraživačke mreže izneo je mišljenje sa kojim se, kako piše u tekstu, slažu i drugi radnici, da „kineski izvođač radova nema nikakvog poštovanja“ za njihov rad iili njihove živote.
Prema njihovim rečima, razlog zbog koga su došli u Srbiju je i do pet puta veća plata od one koju mogu da zarade u svojoj zemlji. Prema pisanju BIRN-a, njihova plata iznosi 82.000 ili 87.000 dinara.
Kako se navodi u tekstu, sva dokumentacija do koje su došli ide u prilog tvrdnjama koje su sredinom novembra ove godine iznele organizacije „A11“ i „ASTRA“, da postoje ozbiljne sumnje i u trgovinu ljudima, između ostalog zbog regrutovanja i dovođenja u zabludu o uslovima rada i boravka, složenog i do kraja neregulisan sistem slanja stranih radnika, kao i činjenice da radnici nisu u posedu svojih ličnih dokumenata i da im je ograničeno kretanje i komunikacija. Za tekst na portalu BIRN-a direktor inicijative „A11“ postavio je pitanje do koje mere je država Srbija umešana u „lanac radne eksploatacije, a potencijalno i trgovine ljudima“.
Nadležne institucije u Srbiji su reagovale izdavanjem saopštenja, ali brojna pitanja koja je Dragojlo uputio prema Zakonu o dostupnosti informacija od javnog značaja institucijama, ostala su bez odgovora. On primećuje da nam takav odnos institucija prema radnicima, ali i javnosti pokazuje da su one „samo servisne službe klike na vlasti i sa njom povezanog krupnog kapitala“, te da je ovakvo postupanje jednako sa firmama i sa Istoka i sa Zapada, ali da je razlika u tome što eksploatacija na kineskim projektima privlači i međunarodnu javnost, u svetlu geopolitičke borbe Vašingtona i Pekinga.
„Strani radnici su u dodatno goroj poziciji od svih nas, jer su van svoje zemlje, ne poznaju jezik, a čim su došli u Srbiju da zarade novac, znači da su baš u problemu tamo odakle dolaze. Što znači da su spremni i da trpe. Taj položaj poslodavci zloupotrebljavaju, a naše institucije, sluškinje kapitala, žmure na jedno oko. Radnički životi su praktično žrtve ugrađene u tzv. investicione projekte od kojih sprski poreski obveznici i nemaju previše koristi s obzirom da profit završava u džepovima malobrojnih. U ovom slučaju je teško ko je dao sramotnije izjave, da li predsednik Vučić koji smatra da su vijetnamski radnici nebitni, jer nisu srpski državljani, da li Toma Momirović koji iz svog privilegovanog porodičnog babla vijetnamskoj sirotinji predlaže da iznajme bolje gajbe, ili Zaštitnik građana koji nije zaštitio nikoga doli sebe i svoje pozicije. “, ističe Dragojlo.
Za razotkrivanje ovakvih priča, kako kaže on, potrebna je vera u to da su ove teme bitne za društvo, kao i strast koja iz toga proizilazi.
„To vas gura da upadate na gradilišta, tragate za radnicima po gradu, fotografišete osetljiva dokumenta da vas poslodavac ne vidi, ulazite u sukobe sa obezbedjenjem itd.. Na kraju krajeva, svi mi najveći deo svoj života provodimo na radnom mestu. Paradoksalno je da su nas ubedili da su radničke teme od drugorazrednog značaja.“, kaže novinar Balkanske istraživačke mreže Saša Dragojlo.
Ovu priču, kao i mnoge druge možete pročitati na portalu BIRN-a.
