Priče iz duše: Intervju sa Verom Erac

Na sceni Reflektor teatra, u Dorćol Platz-u 03.11. odigrana je predstava Priče iz duše u režiji psihoterapeutkinje Vere Erac. Ono što ovu predstavu čini izuzetno interesantnom jeste činjenica da su akteri ovog komada sami članovi udruženja korisnika psihijatrijskih usluga „Duša“.

Dobro veče Vera. Šta smo to večeras gledali?

Večeras smo gledali „Priče iz duše: III deo“. To su zapravo priče iz stvarnog života ljudi koji su korisnici psihijatrijskih usluga, dakle žive život sa dijagnozom ali su ljudi koji itekako imaju dušu i koji žive vrlo obične živote, ali često u svojim životima nalaze na diskriminaciju u vidu ignorisanja na primer. Naš cilj je bio prikazivanje njihovih svakodnevnih života i problema sa kojima se svakodnevno susreću. Sama predstava je interaktivni poziv publici koja se u više trenutaka uključuje i koju pozivamo da zajedno živimo i ovaj svet učinimo boljim i bezbednijim mestom za ljude koji se susreću sa izazovima u mentalnom zdravlju.

U jednom trenutku ste stavili akcenat na pitanje: „Šta je to što čoveka čini normalnim odnosno nenormalnim u očima društva?“. To je prethodilo događaju u kom ste pozvali dobrovoljce iz publike da izađu na scenu i poređaju se na liniji, po skali od 0-10 gde bi iskazali kako se danas osećaju. 0 je značilo da se ne osećaju dobro, dok je 10 značilo da se osećaju sjajno. Na momenat mi se učinilo kao da je pola publike izašlo. Jedna devojka iz publike je rekla da se osećala -2. Da li ste imali prilike da razgovarate sa njom nakon predstave?

Ne, nažalost ali meni sama činjenica da je ona izašla, i da je sa nama podelila činjenicu da se ne oseća dobro, govori da smo uspeli da stvorimo jedan bezbedan i siguran svet u kom je ona mogla da se otvori. Inače, ja reč „normalno“ uopšte ne koristim. To je u najmanju ruku jedan društveni konstrukt i toliko je relativan. Činjenica je da mi kao ljudska bića, apsolutno svi mi, imamo uspone i padove. E sad, pitanje je samo kako mi živimo, sa kim mi živimo, koliko podrške mi imamo? Ove stvari mogu učiniti da ti padovi ne budu toliko osujećujući. Poenta je da se svako u svom životu našao nekad i na nuli, kao i na desetki. To je u našoj prirodi- da osciliramo. Važno je da stvorimo sredinu u kojoj možemo biti i ranjivi, u kojoj možemo reći: „Da, ja pijem lekove, ne osećam se dobro, loše mi je“. Važno je zato što ćemo upravo kroz to izlaganje postati jači. Upravo to je svrha ove predstave- okej je da budemo ranjivi, okej je da potražimo pomoć i da se na taj način povezujemo. Tada se sve, zapravo, menja.

U prelazu između prvog i drugog dela ste rekli da ovo nije komad koji se prosto gleda, već koji se doživljava i iz kog moramo nešto poneti svojim kućama. Da li Vam se ljudi često obraćaju nakon predstave i šta je to što ljudi obično ponesu sa sobom nakon ove predstave?

Da, upravo jedna od ideja naše predstave jeste bila brisanje granice između scene i auditorijuma i da tu možemo stvarati život i da se možemo stvarno dušama dotaći. Moje shvatanje svrhe pozorišta jeste mesto na kome se duše dotiču. Publika nije pasivna, ona učestvuje i vežba za realni svet. Ideja je da ponesu svest o promenama. Čak i ona najmanja promena na kraju može promeniti kompletno svet u kome živimo. Buđenje saosećanja je jako važna stvar. Cilj je da navedemo ljude da se zapitaju: „Šta je to što ja mogu uraditi za druge?“.

Prethodni članak
Sledeći članak

Komentari

Leave a reply

Molimo Vas, unesite komentar
Please enter your name here

Preporučujemo

Instagram

Jachim zoomira nedelju

Preporučujemo

Najnovije

GLEDAJ

Još