I mi smo konja za trku imali

Iako mi u indeksu piše da mi je zemlja rođenja Savezna Republika Jugoslavija, nisam neki jugo-nostalgičar. To je više fore radi, nisam prosečna komunjara sa filozofskog, Marksa mi.

Bilo je tu svega i svačega, uglavnom stvari i ljudi kojih danas nema. Ponešto i poneko je preživeo, prenoseći uspomenu koju često nevešto objašnjavaju mlađima koji njihove poruke nikako ne mogu razumeti. Situacija je bila daleko od idealnog, o problemima stare Juge se može pričati do prekosutra. Ipak, ne mogu reći da nisam ljubomoran na pojedine aspekte.

Ne mogu reći da ne zavidim svom stricu Nebojši na tome što je u svom bezbrižnom životu prosečnog političkog funkcionera u „ono doba“ mogao da trčkara po tolikoj zemlji gde god i kad god mu se ćefne. Razgovori sa njim su nešto sasvim neverovatno- nema tog mesta u Jugoslaviji gde nije pio vino. Boem čovek, nema šta.

Gajila se ta boemska, naizgled lakomislena kultura. Ne idolizujem hedonizam, ali osvrnimo se- zar nam uživanja ne fali? Da, provodimo se i mi, izlazimo u bioskope, idemo na žurke.

Idealno, zar ne?

Sve to stoji, ali na kraju dana uglavnom opet strepimo zbog nekih izjava i pretnji političara sa prenaduvanim egom. Vučić zagrmeo, eeej! Grmi, seva, ali nigde kiše. Putin nam čuva leđa, eeej! Ili nam tako bar poručuju izuzetno kredibilni tabloidi. Sve se mislim, sad će svetski lideri da shvate svoju licemernost zbog Vučićeve grmljave u Glazgovu. Jeste da nijedan jedini medij nije preneo ni podatak da je Srbija poslala delegaciju, ali hajde sad, to kriju jer nas mrze.

Danas se tenzija namenski diže, Hrvati i Albanci planiraju invazije isključivo uoči izbora. Na osnovu podataka koji su mi dostupni, stičem utisak da je Tito radio sve što je mogao da tenzije maksimalno smanji i da svaku provokaciju izbegne. Kada na provokaciju odgovorimo burno, tada joj dajemo kredibilitet i ona postaje nešto realno. Prilikom jednog intervjua 1978. godine, na pitanje u vezi sa šansama opstanka SFRJ nakon odlaska doživotnog predsednika, maršala Tita, JBT je u svom maniru izjavio da ne veruje da će se bilo ko usuditi da sa spoljne strane izvrši nekakvu invaziju, kao što su to uradili Sovjeti u Mađarskoj.

Prazne puške se plaše dvojica.

Onaj u kog je uperena i onaj koji je tu pušku uperio. Broz je konstatovao da je u tom trenutku Jugoslavija mogla da rasporedi 8 miliona dobro opremljenih vojnika koji su spremni da brane svoju otadžbinu. I to ne bilo kojih vojnika, već ljudi „poput Jugoslovena, koji su navikli ratovati“.

Veliki derbi je došao, otimareni konji galantno galopiraju i pokazuju svu svoju gordost publici. Na kraju reda kaska i naš konj. Mator, osušen, mršav. Nije ni za kobasice. Našem konju su zarđale potkovice. Ali naš konj mora trčati. Džokej daje izjavu za novinare okupljene u čudu, tvrdi da se ovaj đogat, koji je odavno belu grivu zamenio sivom, može takmičiti čak i sa neukrotivim pastuvima iz Arabije.

Tek pokoja novinarska kapa se okrene ka sudijama koje zadovoljno tapkaju džep iz kojih viri svežanj para. Sutradan, u domaćim medijima slušamo horske reportaže- izvanredan prikaz konjičkih veština svetskih razmera. Naš konj je zauzeo visoko 14. mesto, što je bolji rezultat nego kada bi Đilas trčao!

Nasledili smo državu, na saldo problema smo dodali još i nemar i izuzetno visoku korupciju sa primesama organizovanog kriminala. A ja hoću samo da me boli uvo. Hoću da ne znam ko nam je ministar spoljnih poslova. Hoću da odem kod lekara i da u normalno vreme završim sve što imam. Jesam li zbog toga razmaženi Jugonostalgičar?

Tražim li, ipak, previše?

Cover photo: pexels.com

Komentari

Leave a reply

Molimo Vas, unesite komentar
Please enter your name here

Preporučujemo

Instagram

Jachim zoomira nedelju

Preporučujemo

Najnovije

GLEDAJ

Još