Od početka 2021. godine u Sjedinjenim Američkim Državama tokom samo tri dana niko nije ubijen od strane policije. I dok Afroamerikanci čine 13% populacije SAD-a među osobama ubijenim od strane policije tokom prethodne godine, 28% smrti je bilo među pripadnicima i pripadnicama ove manjine. Šanse da će Afroamerikanac ili Afroamerikanka biti ubijeni od strane policije tri puta su veće od šansi koje imaju bele osobe, iako su, statistički, bele osobe češće naoružane.
25. maja 2020. Džordž Flojd, nenaoružani Afroamerikanac iz Sjedinjenih Američkih Država, ubijen je u Miniapolisu. Narednog dana, Policijski departman Miniapolisa objavio je izjavu u kojoj tvrde da se Džordž Flojd ’’fizički odupirao’’ policiji. Par sati kasnije javnosti je postao dostupan video snimak koji prikazuje policajca kako gotovo devet minuta kleči na vratu Džordža Flojda koji izgovara: ’’Ne mogu da dišem’’. Smrt Džordža Flojda i snimak koji je osporio lažne tvrdnje policije okinuli su talase masovnih protesta u SAD-u. Gotovo godinu dana kasnije, Derek Šovin, policajac koji je ubio Džordža Flojda proglašen je krivim na osnovu tri optužbe: drugostepeno ubistvo, trećestepeno ubistvo i ubistvo bez predumišljaja, bez mogućnosti kaucije.
Istovremeno, dok je ceo SAD na ivici stolica čekao da presuda Dereku Šovinu bude izrečena, Makia Brajant, šesnestogodišnjakinja koja je pozvala policiju kako bi je zaštitili od zlostavljača u kući, protiv kog se branila nožem, upucana je od strane belog policajca četiri puta u grudi. Svedokinja ubistvu rekla je da policajac, koji je maloletnicu upucao, nije Makii Brajant dao upozorenje niti joj je rekao da nož spusti pre nego što je opalio okidač. Mesec dana ranije u Čikagu je ubijen trinaestogodišnjak Latinoamerikanac Adam Tolido, kog je policajac jurio niz ulicu zbog sumnje da je dečak naoružan. Pošto je policajac Tolidu rekao da podigne ruke i nakon što je dečak poslušao naredbu, Tolido je upucan nekoliko puta. Presuda izrečena Dereku Šovinu predstavlja važan presedan u istoriji SAD-a, u kojoj 98.3% policijaca koji su u prethodnih sedam godina izvršili ubistvo civila nisu naišli na presudu krivice, čineći Šovina osmim policajcem u poslednjih šesnaest godina koji je okrivljen za ubistvo. Ovakva statistika, ipak, podseća da presedan nije isto što i pravda.
Presuda upućena Šovinu neće vratiti živote Džordžu Flojdu, Brioni Tejlor, Makii Brajan, Adamu Tolidu ni mnogim drugim ljudima, a pitanje je koliko će ona, sama po sebi, života sačuvati u budućnosti. Ova presuda ukazuje nam na dva bitna i korisna zaključka:
prvi je da će politički vrhovi težiti da izbegnu sistemske promene i koristiti izolovane slučajeve sa velikom medijskom pažnjom kako bi ponekad izrekli presude koje će, na kraju dana, služiti radi legitimacije rasističkog zakonodavstva i delati poput sitnih kozmetičkih korekcija brutalnog policijskog sistema
Druga je da masovni protesti i mobilizacija ljudi, poput one koju je iznedrio pokret Black Lives Matter, ponekad ipak vode promenama. Ova presuda ne znači da je pravda dostignuta niti ukazuje da sistemi kojima smo podređeni funkcionišu; naprotiv, izolovanost ove presude u moru ubistava od strane policije ukazuje da su potrebne strukturne promene. I dok osuda policijskog nasilja i jednog ubistva neće doneti kraj policijskoj brutalnosti niti rasizmu u SAD-u, ona može biti početak puta ka aboliciji policije kao institucije. Istovremeno, ona nam može služiti kao inspiracija i u borbama koje i sami vodimo protiv nasilnih institucija i sistema, podsećajući nas da, neke bitke, ukoliko su istrajne, masovne i solidarne ipak vode i pobedama.
