U KC Gradu je od 20. do 22. marta bilo održano četvrto izdanje umetničkog festivala Prepad.
U pitanju je nezavisna inicijativa namenjena umetnicima uzrasta 14-19 godina, nastala kao odgovor na manjak fizičkog i medijskog prostora otvorenog za ovu demografsku grupu. Dva puta godišnje Prepad okuplja desetine likovnih, muzičkih, dramskih i književnih umetnika i stotine posetilaca, kako bi povezao mlade sličnih interesovanja i omogućio im da eksponiraju svoj rad publici.
Ko je Prepad?
Iza svega stoji šestoro mladih koji su ideju pokrenuli 2021. sa svojih petnaest i šesnaest godina. Višednevni festival po četvrti put održavaju neprofitno, a pokretač im je to što je njima samima ovakav prostor bio neophodan.
„To je i dalje istina, zato nastavljamo dokle god među našom generacijom i šire osećamo da postoji takva potreba. Motiviše nas i konstantan pozitivan fidbek i hoćemo da inspirišemo pojedince da rade dalje, ali i druge organizacije da pruže priliku mladima koji još uvek nisu afirmisani“, kaže za Zoomer producentkinja Katarina Zarić.
Povezivanje mladih
Pored otvaranja prostora za srednjoškolske umetnike, drugi glavni cilj festivala je povezivanje izlagača i publike međusobno.
KC Grad je svojim prostorom posetiocima najskorije edicije Prepada, koja kao zimska nosi naziv Prehlad, omogućio da između programa provedu vreme zajedno, upoznaju i druže se. Ovu pogodnost organizator Ilija Maršićević ističe kao jednu od omiljenih uspomena sa poslednjeg festa: „Mnogo lepa scena, posle svirke su se svi okupili u bašti i pričali, gledali slike koje su prvi dan stajale napolju, blejali zajedno, baš je bilo lepo za videti.“
„Što se kolaboracija između umetnika tiče, definitivno je bilo puno slučajeva. Devojka koja je izlagala radove na nekom od prošlih festivala je ilustrovala kaver za novi album muzičara koji je isto tada nastupao“, dodaje dizajnerka vizuala Nađa Marjanović.
Problem prostora…
Ovo izdanje razlikuje se od ostalih i po tome što je bilo u potpunosti crowd-funded.
Finansijski izazov se iz sezone u sezonu povećava, a iz njega delimično proizilazi i problem lokacije.
„Ja bih kao jedan od glavnih problema naveo prostor i last-minute bukiranje“, izdvaja Petar Obradović i dodaje da ne postoji dovoljno adekvatan, a otvoren prostor za ovakvu manifestaciju.
Osim što su cene zakupljivanja beogradskih kulturnih objekata mahom neboderske, retki su i oni koji ispunjavaju određene standarde. „Nama treba dovoljno mesta za oko 200-250 ljudi, svirku, vođenu izložbu, projekciju filmova, generalno je opšti haos. Prvobitna ideja je bila da napravimo kulturni centar baš iz ovog razloga. Takođe dosta prostora koji bi bili idealni su privatizovani i koriste se za nešto, iz naše perspektive, besmisleno“, objašnjava Ilija.
… i ostali
Kada se ovo pitanje konačno zatvorilo, zajedno sa vratima KC Grada otvorila su se brojna druga, a uprkos prethodnom iskustvu, mnoga je teško predvideti.
„Kad zavisiš od mnogo drugih ljudi, nijedna vrsta pripreme ne može da spreči gomilu sitnih grešaka u koracima koje onda moraš sam da saniraš“, kaže Katarina, a nadovezuje se ko-organizatorka Maša Sekulović:
„Letve na koje smo kačili radove su bile najveći predmet razmišljanja ovog festivala. Uvek je sa postavljanjem izložbe problem, prošlog puta su slike bukvalno visile sa plafona. I baš onako, cartoonishly glupe stvari umeju se dese, nosila sam ramove preko Skadarlije i udarila su me dva deteta sa električnim trotinetom, dva su se slomila.“
Na kraju, svi logistički propusti uspešno se rešavaju pre nego što stignu u vidokrug posetilaca. Ono što se nađe kao zamerka publike je, sa druge strane, nešto sasvim treće.
Selekcija radova
Aktivnost koja okupira najviše sastanaka je svakako pregled radova sa konkursa i odabir onih koji će završiti na finalnom programu. Ekipa kaže da im se dešavalo da na društvenim mrežama ili čak uživo dobiju negodujuće komentare apropo njihove kompetencije i selekcije, i to baš ne od odbijenih umetnika, već gledalaca.
Takvima bi jedan od članova poručio da „uzmu sami da urade ako misle da je loše“, a zvaničan stav organizacije je da cilj nije procena umetničke vrednosti tuđeg rada, već nijanse pravi prostorno ograničenje: „Umetnost je nešto veoma subjektivno. Glavno pitanje je da li imamo fizički mesta, a te nijanse su onda do toga koliko se sve zajedno uklapa ili neke tehničke stvari. Na primer, film može da bude odličan, ali loš kvalitet zvuka onemogućava da ga pustimo na platnu i velikim zvučnicima. Uvek se nadamo da će se odbijeni prijaviti sledeći put, jer da možemo sve bismo primili“.
Budućnost Prepada
Na pitanje da li se ciljevi koje su sebi postavili ostvaruju, llija je odgovorio potvrdno: „Petsto ljudi deluje kao mala cifra, ali svaki pojedinac je sam za sebe došao, video i nešto mu se desilo. Tako da, da li smo uspeli u tom smislu – mega smo uspeli. Ja sam baš zahvalan. Osim samih izlagača, bitno nam je i da ljudi koji dođu kao gledaoci budu pod tom aurom. Nije isključivo sve do samih učesnika, koliko je do svih prisutnih“.
Kao glavni nauk i poruku izdvajaju da ako želiš nešto, moraš sam da se potrudiš oko toga, a ono što premašuje i razuverava njihova očekivanja iz festivala u festival su broj ljudi spremnih da pruže pomoć i podršku, kao i lakoća da se vršnjaci motivišu i pokrenu.
Kako će uskoro sami premašiti starosnu granicu za učešće, za nekoliko festivala planiraju da ga predaju sledećoj generaciji i povuku se sa organizatorske na mentorsku poziciju. „Da, preuzeće ga neki novi klinci. Tek treba da ih upoznamo, ali znamo da će biti strava. Mi ćemo da nastavimo svoje stvari i da pređemo na nove, ali želimo da ostanemo deo Prepada i da se on pretvori u nešto veće“, zaključuje prepadnuta ekipa.
Naslovna fotografija: Dunja Cvejanov
