Predstava „SAMICA“, rađena po autorskom tekstu „Trpele“ Milene Depolo, nastao na osnovu autentičnih životnih priča štićenica Hensilškog odbora za ljudska prava, govori o ženama žrtvama nasilja partnerskih odnosa koje su ubile svoje partnere-zlostavljače.
Pred izvođenje predstave u Dorćol Platz-u u Beogradu, imao sam priliku da razgovaram sa rediteljem Milanom Cerovićem, kao i sa diplomiranim glumicama Tamarom Bardak, Snežanom Erić, Aleksandrom Obradović i Ljubicom Ikić; koji su podelili svoje doživljaje ove predstave.
Od aktivizma do aktivističkog pozorišta
Razgovor sa ovom sjajnom ekipom započeli smo u prostorijama AKUD „Branko Krsmanović“, koji je za ovu ekipu kao druga kuća, jer ovde provode najviše vremena radeći na predstavi. Imajući u vidu da se ovakve aktivističke predstave retko rade u pozorištu, odmah smo ih upitali kako su došli na ideju da rade ovakav dramski komad.
„Dosta sam okrenuta ka aktivizmu i feminizmu. Kada sam videla tekst „Trpele” Milene Depolo, baš me je zainteresovao. Došla sam na ideju, jer kako će mlade glumice da se probiju u svet glume drugačije nego nekim nezavisnim projektom, i predložila sam koleginicama sa klase da možda odradimo nešto na tu temu. One su pristale, posle smo uveli i Ljubicu u priču.“ – objašnjava Tamara kako se došlo do ideje za predstavu.
Milan Cerović, koji potpisuje režiju za ovu predstavu, naglašava da se u ovoj predstavi ne radi o klasičnoj karakterizaciji likova, već se radnja odvija „u ime njih“: „Trudili smo se, da s’ obzirom na to da hvala Bogu ni jedna od devojaka (koje igraju predstavu) nije prošla kroz nasilje, a cela tema jesu žene koje su u samoodbrani ubile svoje muževe i sada su u zatvoru i iz te vremenske perspektive sada pričaju. Vraćaju se retroaktivno na to kako je došlo do nasilja; od prvog šamara odnosno prvog verbalnog ili fizičkog nasilja, pa do trenutka kada se sve završilo sudskom presudom. Celu predstavu smo podelili na tri toka: prvi je kako je došlo do nasilja, drugi je šta je to kada je žena sama bez igde ikog, i treći je šta je to kada je već donesena odluka – zakonska kazna i kako sa time da se živi. Ostavili smo otvoreno pitanje, pitanje javnosti i zajednici da li mi kao društvo imamo odnos ka tome; i da li femicid kao takav mi prepoznajemo, da li nam je važan ili nije.“
Pored toga on naglašava kako ovo nije predstava „za žene“, već da se ova tema tiče svih nas. „Zato je negde cela ideja uopšte tog nekog opisa predstave da to nije predstava “o ženama za žene” nego o svima nama. Jer nije ovo ženska stvar, ovo je svačija stvar. Meni je lično bilo problematično da ja iz pozicije muškarca razgovaram o nekakvoj “ženskoj temi”, ali kroz rad sam shvatio da to nema veze jedno sa drugim. To je apsolutno svačija tema.“ – zaključuje Cerović i dodaje kako se predstava završava projekcijom imena žena žrtava femicida u 2023. godini, kojih je do sada 27.
Prema opisu predstave, u njoj se nalaze četiri lika: Jagoda, Nerandža, Malina i Kupina koje su osuđene na zatvorske kazne usled ubistva partnera-zlostavljača u samoodbrani. Glumice su rekle kako su se odmah povezale sa jednim od četiri lika, te nije bilo dileme kojoj će koji lik pripasti.
„Svaka od nas kada je pročitala tekst, dala je neku svoju ideju sa kojim likom se najviše povezuje. Prosto se desilo tako da je svaka od nas četiri imala drugačiji lik sa kojim se najviše povezala.“ – kaže Aleksandra i odmah nastavlja sa opisom svog lika Kupine, „Kupina je studentkinja anglistike. Urbana devojka, samostalna, samosvesna i obrazovana.“ – priča Aleksandra i dodaje da je ono što je privuklo ovom liku priča koja je prilično kompleksna „Čini mi se da postoji doza razumevanja zašto neko ostaje u vezi u kojoj ima nasilja, ako ima decu ili ako nema kome da se vrati. Moj lik nije imao decu, ali je imao kome da se vrati. Površnim gledanjem bi moglo jako lako da se zaključi “e pa ona je mogla samo da ode” i onda ispitivati zašto se nije vratila. Kupina je imala samopouzdanja koje ženama često fali da bi izašle iz takvog odnosa.“
Tamara za svoj lik, Jagodu, kaže kako je ona u originalnom tekstu dosta starija i ima dvoje male dece, što Tamaru dosta razlikuje od Jagode. „Imam mlađeg brata koji ima pet godina, za kog sam vrlo vezana i mislim da sam nekako sa te strane gledala da dok glumim i pričam o detetu, poistovećujem se na taj način kako bih ja svog brata želela da zaštitim sutra. Pritom, želela sam da neka od nas ima tu temu šta žena radi kada ima dete, a ne može da izađe iz te situacije.“
S’ druge strane, Ljubičin lik Malina je dosta drugačiji. Kako navodi Ljubica:. „Malina je jedna moderna devojka, frizerka, onako malo slobonijeg duha; niko realno ne bi rekao da je nju neko zlostavljao. Malo je čak i buntovna; možda me je upravo to i povezalo sa njom. Nekako sam se lako povezala sa njom. Malina na žalost nema kome da se okrene, jer je njen odnos sa roditeljima jako ugrožen, tako da u situaciji u kojoj se našla, nije imala kome da se okrene.“
Snežana ipak govori kako je sa svojim likom Nerandžom osetila povezanost, jer ju je podsetila na žene iz ruralnih područja, o kojima je slušala iz priča svoje rodbine. „Kroz ceo tekst se provlači da je ona nižeg staleža i obrazovanja, i osetila sam empatiju prema njoj. Moja želja je bila da prikažem te žene i koliko je njima teško, jer dok sam bila mala, nažalost sam slušala o takvim pričama od moje rodbine. Mislim da sam tu našla neku poveznicu. Obojila sam njen lik, dodala sam mu akcenat koji vuče na Zapadnu Srbiju i Istočnu Bosnu; jer su moji iz tih krajeva.“
Sporedni likovi su sistem
A kako ova predstava govori o društvu, mreža sporednih likova koji se sporadično pojavljuju zapravo predstavlja sistem u kome živimo. Važnost ovih likova za narativ posebno je istakla Aleksandra, koja tvrdi da su to likovi u kojima se svako može prepoznati – i to je prostor promene. „Toliko ima tih nekih sporednih likova i sporednih ljudi u životu koji da li slučajno ili namerno, pomažu nasilniku da žrtva nastavi da bude žrtva.“ – dodala je njena koleginica Snežana.
„. Treba da ohrabrimo te žene da kažu “da, on je zlostavljač”. Ono što bi bilo najbolje kroz našu predstavu, jeste da se zlostavljač prepozna. To je cela ideja. Najbolje bi bilo da se on samoprijavi, ali to se nikada neće desiti. To bi bio vrhunac aktivizma.“ – kaže Cerović i odmah dodaje „To i jeste cilj aktivističkog pozorišta. Dosta više mrtvačkog pozorišta, hajde da nešto menjamo u ovom društvu!“
Žene moraju da budu jače
Prema podacima istraživanja koje je sproveo OEBS 2019. godine, samo 9% žena su kontaktirale policiju nakon nasilja od strane sadašnjeg partnera. Kao jedan od glavnih razloga zašto žene nisu prijavile policiji nasilje od strane partnera, navodi se i strah od partnera.
Upitali smo naše sagovornice, kako bi one postupile kada bi se našle u ulozi žrtve nasilja od strane partnera; da li bi i kome se poverile ili bi slučaj odmah prijavile?
„Ja ne bih imala uopšte ni sekunde promišljanja da nekome treba da se poverim, nego bih to na sav glas svima razglasila. Ne bi bilo uopšte poente da nekome moram da kažem “ej, znaš šta mi se desilo”, nego istog časa dala bih sve od sebe da svi saznaju za to.“ – odmah je odgovorila Snežana. Na ovo se nadovezala i Tamara: „Ja ne znam koliko bi mi nade ulivalo to da prijavim nasilje policiji, s obzirom kakve priče čujem sa strane kakvu pomoć su dobijale od policije i drugih institucija.“
Na Tamarinu izjavu, ponovo se uključila Snežana i odmah adresirala pitanje ka institucijama „Ako se ja obratim sistemu, da li ću ja biti spremna da se izborim do kraja; ili će to biti “ajde oprostiću mu”? Jer ako ti pogaziš to, što se kod nas često dešava jer se dolazi do “zida”; ili te porodica ne podržava govoreći ti “ajde vrati se kući, budi dobra i poslušna” što se nažalost dešava u našoj zemlji i okruženju. Žene moraju da budu jače kako ne bi došle u situaciju da pomisle “dobro, sutra je novi dan, možda je bio nervozan”, da traže opravdanje za nasilje.“
Aleksandra s’ druge strane, ne može da se postavi u situaciju žrtve, jer ne zna da li bi bila ista osoba kao što je sada. „Vrlo bitno je naglasiti, mislim da svaka od nas ili bilo koja osoba, da ako trpi nasilje neko duže vreme – nije to više ta osoba. To je osoba koja ima znatno manje samopouzdanja, koja ima znatno manje poverenja u sebe i u druge ljude. Zato mislim da je nezahvalno postavljati se u tu poziciju, “da smo mi žrtve” jer mi ne bismo bile ovakve kakve smo sada. Ja ne znam da li bih ja imala samopouzdanja koliko imam sada, da trpim dugotrajno nasilje bilo koje vrste.“
Zatvorska kazna za bezobzirnu osvetu
Treći deo predstave „SAMICA“ govori iz perspektive glavnih likova koji su osuđeni na zatvorske kazne zbog ubistva svojih partnera-zlostavljača.
Tamara za svoj lik Jagode govori da je ona osuđena na 13 godina zatvorske kazne, zbog „ubistva za bezobzirnu osvetu“. „Šta znači uopšte bezobzirna osveta u ovoj priči? Zašto se to tako uopšte naziva, zašto je ona dobila toliku zatvorsku kaznu ako je preživljavala zlostavljanje partnera?“ – pita se Tamara. Slična pitanja postavlja i reditelj Cerović: „Kada dođe do nekakvog fizičkog obračuna i kada žrtva uspe da se odbrani samo tako što će ubiti zlostavljača; da li ona treba da snosi neku posledicu ili ne? Kako pravo i zakon vide to ubistvo?“
Šta je to kada žrtva ostane sama?
Za kraj ovog dugog razgovora ekipom predstave „SAMICA“, nametnulo se pitanje – da li veruju u mogućnost da će ovom predstavom uspeti nešto da promene u društvu?
„Najviše smo zagrizle za ovu priču zato što mislimo i verujemo da možemo nešto da promenimo. Možda ne zakon, ali barem tu svest da podignemo kod ljudi. Makar jedna osoba u publici da se prepozna, za nas je to neka vrsta uspeha.“ – zaključuje Tamara za kraj.
Aleksandra je odlučila da za kraj adresira i ulogu muškaraca u ovoj temi, navodeći da je svest muškaraca veoma važna. „Mislim da je bitno da pomenemo u svemu ovome, pošto mi sve vreme pričamo o tome šta sve žene treba da urade i kako žene treba da se obrazuju; apsolutno jednake stvari važe i za muškarce. Njihova percepcija toga šta su granice, i do koje granice smeju da idu, da im neke stvari uopšte ni ne padnu na pamet bez obzira koja je situacija. Užasno je bitna zainteresovanost muškaraca za ovu temu. Mi ne pokušavamo da pošaljemo bilo kakvu poruku protiv muškaraca, naprotiv, mi samo adresiramo sistem.“
Reditelj Milan Cerović za kraj, zahvalio se Mileni Depolo na dozvoli da izmene originalni tekst kao i naslov, jer je kako on navodi, kod njega postojao drugačiji rediteljski ključ: „ Iz celog rediteljskog ključa, jeste šta je to kada ostane sama. Sama kao bukvalno sama i sama u odnosu na sistem i društvo; i iz te perspektive je zapravo i napravljena predstava. Ovo smo zaista iz pozicije dostojanstva uradili, ne iz pozicije trpljenja.“
Predstava „SAMICA“ je dobila podršku Helsinškog odbora i Izabele Kisić, s’ obzirom da su u pitanju istinite priče štićenica Helsinškog odbora. Predstava se igrala i 25. novembra u AKUD „Branko Krsmanović“, simbolično na Međunarodni dan borbe protiv nasilja nad ženama.
