Mateja Nikolić, student četvrte godine Pravnog fakulteta u Nišu, za kratko vreme prešao je put od dečaka koji se bori za izbacivanje fizike iz nastavnog plana Pravno-poslovne škole, do jednog od najprepoznatljivijih lica studentskog otpora na jugu Srbije. Privodili su ga zbog čokoladnog mleka i maske za ronjenje, prema sopstvenoj tvrdnji nudili tužilačku funkciju u zamenu za doušništvo i pratili ga na ispitima. Uprkos svemu, ne kaje se.
Od fizike do Grete Tunberg
Matejin aktivizam nije počeo s padom nadstrešnice, ni s blokadama fakulteta. Počeo je mnogo ranije – u učionici srednje škole, kada je profesorka fizike počela da predaje kao da su đaci pravno-poslovne škole upisali matematičku gimnaziju.
„U mom odeljenju je na polugodištu zaključeno, čini mi se, 17, 18 jedinica“, kaže Mateja. „Ja nisam bio među njima, što ne znači da sam imao peticu.“
Ali umesto da samo prođe s trojkom, krenuo je s peticijama, vanrednim roditeljskim sastancima i inspekcijom. Razlog je bio jednostavan: „Mi nismo mogli toliko da se posvetimo stručnim predmetima koji su nam zaista potrebni u daljem školovanju — baš zbog te fizike.”
Rezultat: fizika je izbačena iz nastavnog plana za sve buduće generacije.
Majka ga je više puta molila da se „umiri“. „Rekla mi je: ‘Molim te da se smiriš, ja stvarno više ne mogu da idem u školu. Ja znam da si ti u pravu, ali ja stvarno nemam vremena tamo da sedim i slušam o tome šta si ti radio tog dana.’”
Mateja je, naravno, nije poslušao.
U četvrtom razredu srednje škole pojavljuje se filozofija, a s njom i Greta Tunberg. Mateja se priključio akciji Fridays for Future i počeo da bojkotuje nastavu petkom.
FRIDAYS FOR FUTURE
Fridays for Future je međunarodni omladinski pokret za borbu protiv klimatskih promena, zasnovan na školskim štrajkovima petkom. Ideja je da učenici i studenti tog dana izostanu sa nastave kako bi protestovali i skrenuli pažnju na neadekvatnu reakciju vlasti na klimatsku krizu.
Pokret je pokrenula Greta Thunberg 2018. godine, kada je kao srednjoškolka počela da protestuje ispred švedskog parlamenta tražeći ozbiljnije mere protiv klimatskih promena. Njeni protesti brzo su postali globalni simbol klimatskog aktivizma mladih, pa su se učenici i studenti širom sveta priključili inicijativi pod nazivom “Fridays for Future”.
Novembar i buđenje želje za istinom
Pre 1. novembra 2024. Mateja je svesno isključio društvene mreže. Trebao mu je odmor.
Nalazio se kod Durlanske pošte kada mu je stigao SMS sa informacijom da je pala neka nadstrešnica u Novom Sadu. „Nisam znao o kojoj nadstrešnici je reč. Zaista nisam mogao ni da pretpostavim šta će sve da usledi nakon toga.“
Kako je dan prolazio, vesti su postajale sve teže. Aktivirao je, ponovo, naloge na društvenim mrežama. I tada se, kaže, desilo nešto što ne zna tačno da imenuje – „neko toliko snažno buđenje.”
Nije bila reč o još jednoj nesreći.
Već nešto što je pokrenulo duboku promenu, u kojoj je i sam postao važan deo.
Uz čips i sok gratis – brošura za mentalno zdravlje i pregled kod psihijatra
Snimak koji je Mateju u trenu učinio poznatim široj srpskoj javnosti nastao je, potpuno slučajno – u marketu u Nišu.
„Ja sam zavisnik od kupovine na akciji, to svi moji prijatelji znaju. Mnogo volim akcije, volim sniženja.“
Jedan čips bio je na akciji te nedelje. Dan ranije kada je svraćao u prodavnicu, tog čipsa nije bilo na rafovima, te se odlučio da dođe opet sutradan i pored čipsa kupi i svoj omiljeni sok – Pepsi Max sa ukusom limete. Sutradan je otišao do prodavnice.
Bilo je oko 11:30 kada je ušao u radnju.
Pored njega je prošla žena, ni manje ni više nego tadašnja ministarka prosvete Slavica Đukić Dejanović. Nije odreagovao na nju, već je otišao do prodavačice da je nešto pita, a ona mu je rekla da mora da ide, jer je stigla ministarka i ona mora da je vidi.
„Meni je samo tu bio taj neki presek i rekao sam sebi: ‘Aha, dobro, ništa, idemo. OK, stigla je ministarka.'”
Izvadio je telefon i otišao do kase gde se nalazila ministarka.
Uz nju suprug, za koga je Mateja prvobitno mislio da je šofer ili njen pomoćnik.
Međutim, pogrešio je.
„On je nju zapravo odbranio od mojih pitanja. Rekao mi je da sam ja običan narkoman. Ja sam njemu samo odgovorio: ‘Ja sam student prava. Mene samo interesuje – je l’ moguće da ste nam uništili državu?‘“
A onda je ministarka pomenula brošure i ono što se na snimku ne čuje.
„Rekla mi je da ona može meni, pošto je psihijatar, da preko studentske poliklinike obezbedi uput na psihijatriju, zato što ja nisam normalan i treba da se lečim. To je ono što mi je krivo što nisam snimio.”
Brošure koje je pomenula ministarka odnosile su se, kaže Mateja, na literaturu za osobe sa mentalnim smetnjama.
Stavio je telefon u džep i napustio market.
„Nije bilo o čemu da se priča s njom, jer ona jednostavno nije htela da odgovori na moja pitanja. Zašto bih ja sad učestvovao u bilo kakvom razgovoru s njom, s obzirom da su sa njene strane pristizale takve perfidne uvrede?“
Čokoladno mleko, pesto sos i maska za ronjenje = privođenje
Privođenje zbog čokoladnog mleka nije anegdota.
Mateja se tog dana vraćao kući. Bio je u papučama i šorcu, slušao muziku na slušalicama. Nosio je kesu iz prodavnice u kojoj su se nalazili pasta, pesto sos, čokoladno mleko i maska za ronjenje.
Odjednom je čuo glas policajca koji se nalazio u automobilu prekoputa ulice.
„Stoj, Mateja, hapšenje!“ – uzviknuo je policajac.
Okrenuo se prema njima. Policijski službenici su mu oduzeli kesu iz prodavnice i telefon. Zamolio ih je da dobije telefon nazad, kako bi isključio muziku, jer ih ništa nije čuo šta su mu govorili.
Policajci su pregledali kesu.
„Jedan priča sa mnom, drugi proverava kesu. I sad oni komuniciraju: ‘Je l’ ima?’ Ja kažem: ‘Šta vam treba, je l’ mogu da vam pomognem?’ Ovaj koji je proveravao kaže: ‘Pa nema ničeg.’ A ovaj njemu: ‘Ma nemoguće da nema ničeg.’“
U policijskoj stanici, policajci su sastavljali popis privremeno oduzetih predmeta od Mateje.
„Jedan policajac je ustao, okrenuo se kolegama i rekao: „Ja ne mogu da verujem šta mi radimo ovde.” – priseća se Mateja.
Policijski službenik je potom izašao iz kancelarije, a nakon kraće pauze se vratio i nastavio popis predmeta.
Mateja mu je diktirao sam: „Imate jedan litar „Dukat“ čokoladnog mleka, imate 500 grama „Barilla“ paste…”
„Je l’ te sramota šta radiš?” – pitao je Mateja policajca, nakon završenog diktiranja sadržaja kese iz prodavnice.
Odgovor je bio kratak: „Nemoj da me ništa pitaš. Stvarno ne mogu da verujem šta radim.“
„Ni ja“, rekao mu je Mateja.
Potom je stigao inspektor iz odeljenja kriminalističke policije – isti onaj koji ga je saslušavao posle navodnog napada na gradonačelnika.
„A, opet se srećemo“, rekao mu je Mateja.
„Pa hajde opet da pričamo malo“, kaže inspektor..
Inspektor je, kako tvrdi Mateja, izneo hipotezu: možda je Mateja nameravao da stavi klikere u čokoladno mleko i baci na policiju.
„Ma na koga da bacim kliker u čokoladnom mleku? Zaista, hvala vam na toj hipotezi. Ali nema nikakvog smisla.” – odgovorio mu je Mateja.
Nakon saslušanja, u prostoriju je ušao čovek koji se predstavio kao Danilo iz odeljenja kriminalističke policije. Odveo ga je sprat više, u kancelariju za koju Mateja sumnja da je niško sedište Bezbednosno-informativne agencije. Razgovarali su nekih 40, do 45 minuta.
„Rekao mi je da oni mene prate određeno vreme, da procenjuju kakav sam ja ličnost.”
Izuzetno inteligentan i krajnje nepredvidiv, glasila je procena koju je Mateji saopštio inspektor.
„Mi ne možemo da pretpostavimo tvoj naredni korak.“ – rekao mu je inspektor.
„Koji naredni korak? Ni ja ne znam svoj naredni korak. Kako ćete vi da ga znate?” – pitao je Mateja.
Onda su ušla još dvojica.
Nisu se predstavili, rekli su samo: „Mi smo tvoji dobri prijatelji.”
„Počeli su sa nekom pričom o budućnosti. Rekli su mi da su načuli da ja želim da budem javni tužilac, te da to nije moguće bez njihove pomoći. Oni su konstanta, a političari prolazna pojava. Sve od njih zavisi.“
Za uzvrat, tražili su informacije.
O kolegama iz studentskog pokreta. O tome šta se dešava na plenumima, na fakultetu, u organizaciji… „Njihova ponuda je upućena pogrešnoj osobi“, kaže Mateja danas.
„Ja nisam osoba koja bi se prodala za bilo kakvu funkciju — jer sam svestan svojih sposobnosti da ja i bez njihove ponude mogu da budem ono što želim. Da sam želeo da se bavim tim aktivnostima, sigurno ne bih upisao Pravni fakultet, ne bih se školovao i ne bih se borio za primenu zakona u ovoj zemlji – nego bih se verovatno učlanio u stranku i tražio neku funkciju da mi srede.“
Polaganje ispita uz pet inspektora
Krajem avgusta prošle godine, Mateja je konačno izašao na ispit – prvi od početka blokada. Bio je to predmet krivičnog prava.
U sali je prepoznao inspektora s kojim se upoznao nedelju dana ranije, za vreme privođenja zbog čokoladnog mleka.
Uz njega, bila su još trojica. Seli su u drugu klupu, onu koja je inače rezervisana za studente koji odgovaraju na pitanja. Profesorka ih je zamolila da pređu pozadi.
Premestili su se – tačno iza Mateje.
„Već je tu počelo meni da se stvara jedan vid straha, imajući u vidu da sam prethodno bio privođen jedno pet-šest puta i da nemam zaista lepe situacije sa policijom.” Ono što je situaciju činilo još apsurdnijom: inspektor kojeg je Mateja prepoznao, navodno je zadužen za nasilje u porodici.
„Nije bilo jasno kako, nakon zaposlenja, polažu krivično pravo koje je zapravo jedan od uslova da bi uopšte bili inspektori. To nije pilo vodu.“
Mateja je izvukao pitanja.
Vratio ih je. Nije mogao da odgovara u prisustvu inspektora koji su ga posmatrali s leđa. Tražio je od koleginice lek za smirenje i otišao kući. Potom je pozvao kumu, advokaticu. Ona mu je rekla da odmah prijavi slučaj policiji.
„Odgovor koji sam dobio jeste bio da su i oni došli tu da polažu.” – priseća se Mateja.
Na tom ispitu ih više nikada nije video. Ni pre toga ih nije video. Jedini put bilo je onda kada su sedeli iza njega.
Ispit je položio u sledećem roku.
„Za kolege inspektore, ne znam. Ne znam da li su položili. Ukoliko nisu, evo, želim im svu sreću.“
Jaja, gradonačelnik i Aleksandra Zarubica
Incident od 21. marta 2025. koji je izazvao Matejino privođenje i dve krivične prijave režimski mediji opisuju kao napad na gradonačelnika Niša Dragoslava Pavlovića.
Mateja priča drugačiju priču i počinje rano ujutru tog dana.
„21. mart je bio dan kada smo mi kao studenti organizovali u zgradi Univerziteta dodelu medalja za pešake i bicikliste koji su hodali za Beograd na protest 15. marta.”
Tog jutra stigla je i vest da je preminula 16. žrtva pada nadstrešnice – Vukašin Crnčević. „Oba događaja koja su bila u našoj organizaciji su otkazana i rečeno je da se toga dana ništa neće raditi, iz pijeteta prema Vukašinu.“
A onda je stigla informacija da u Niš dolaze Ana Brnabić, Miloš Vučević i Darko Glišić. Pomenuti funkcioneri Srpske napredne stranke zakazali su skup u Oficirskom domu, zbog čega je bio ograđen jedan deo grada. „Taj prostor ogradili kao neki novi Ćacilend. Građanima Niša uzurpacija parka u centru grada nije se uopšte svidela.”
Brnabić, Vučević i Glišić se ipak nisu pojavili te večeri, već samo lokalni funkcioneri SNS-a. Mateja ih ne naziva samo funkcionerima, već saučesnicima.
„Ja kažem da su to saučesnici u zločinima koje oni izvršavaju u proteklih 14 godina u našoj zemlji, i odgovorni su za smrt 16 ljudi u padu nadstrešnice u Novom Sadu.“
KRVIČNE PRIJAVE
Više javno tužilaštvo u Nišu je ranije saopštilo da je, po njihovom nalogu, Mateji Nikoliću tada bilo određeno zadržavanje zbog sumnje da je izvršio krivično delo nasilničkog ponašanja na sportskoj priredbi ili javnom skupu. Sumnja se odnosila na incidente tokom odlaska sa javnog skupa koji je bio održan u Nišu 21. marta prošle godine, gde je došlo do gađanja jajima gradonačelnika Niša Dragoslava Pavlovića.
Pored ove prijave, protiv Mateje podneta je bila i krivična prijava za krivično delo zlostavljanje i mučenje, od strane načelnika komunalne policije Dejana Kovačevića.
Gađanje jajima Mateja ne relativizuje, već objašnjava: „Jaja nisu tu da povrede, već da omalovaže i stave do znanja da ne rade nešto kako treba. A komunikacija i taj čuveni dijalog na koji oni stalno pozivaju — nije moguć. Jer kako možete da pričate sa nekim ko vas vređa, ko vas tuče, ko vam razbija vilicu i ko vam namešta razne krivične i prekršajne procese, i onda vas poziva na neki dijalog?“
Što se tiče samog gađanja gradonačelnika, „gradonačelnik je bio pogođen, odnosno u njegovom smeru su bačene dve kartonske kutije, prazne, bez jaja. I bio je ispolivan običnom vodom za piće” – tvrdi Mateja.
Viši sud doneo je rešenje: nema elemenata krivičnog dela.
Druga krivična prijava, za „zlostavljanje i mučenje”, podneta od strane načelnika komunalne policije Dejana Kovačevića, bazirala se na jednom telefonskom pozivu.
Mateja ga je pozvao i pitao da li će proći pored Oficirskog doma – i objasnio da ga tamo čekaju građani koji imaju poruku za njega. Razlog: Kovačević im je ranije tog dana pokazao srednji prst pri ulasku u zgradu.
„To je bila jasna poruka nama. I bilo je potrebno da i građani njemu pošalju jednu poruku na isti tako prikladan način.” Ni ta prijava nije prošla – sud je doneo rešenje da nema elemenata krivičnog dela.
Pre nešto više od nedelju dana, Mateja je imao i susret sa Aleksandrom Zarubicom, profesorkom na Prirodno-matematičkom fakultetu i članicom Pokreta za narod i državu, koja je prema Matejinim rečima jedna od ključnih figura u pokušaju formiranja takozvanog Fakulteta srpskih studija, kojim bi Filozofski fakultet u Nišu izgubio departmane za istoriju, srbistiku i rusistiku.
„Aleksandra Zarubica je jedna od najzaslužnijih zbog čega se taj fakultet formira, neko ko direktno ruši Filozofski fakultet i udara na autonomiju Univerziteta. Takve stvari su neprihvatljive za celo jedno društvo, a pogotovo za studente i profesore.”
Kad je naišao na nju na ulici, reagovao je onako kako uvek reaguje: prišao je i počeo da postavlja pitanja. Javno, sa uključenom kamerom na mobilnom telefonu.
Nakon toga, na jednoj propagandnoj emisiji niške televizije Niš TV, pojavio se Milan Lazarević – doktor i jedan od protagonista u formiranju spornog fakulteta i najavio da je slučaj prijavljen policiji.
Mateja je reagovao na jedinstven način – sam je pozvao policiju.
„Izvinite, ukoliko ste planirali da me privedete, molim vas da mi kažete da dođem ja lično. Nemam potrebe da me salećete na sred ulice. Zaista imam puno obaveza i ukoliko bih sad krenuo da odnesem bicikl na servis, a vi me saletite negde, gde da ostavim bicikl?“
Odgovor koji je dobio: nema potrebe da se boji. Ako bude privođenja, obavestiće ga prvo telefonom.
„Dobro, važi. Ništa. To je to.” – odgovorio im je Mateja i spustio slušalicu.
Šta Mateja želi?
Čovek koji je sam zvao policiju da proveri hoće li biti priveden. Koji je policiji diktirao popis zaplenjenih namirnica. Koji je na navodnu ponudu BIA odgovorio odbijanjem bez oklevanja. Koji je Zarubici postavljao pitanja na ulici znajući da snimak može biti upotrebljen protiv njega.
Svaki od tih poteza imao je istu logiku – ne provociranje, već insistiranje na odgovornosti.
I svaki put je sistem odgovorio istim alatima: privođenjima, prijavama, medijskom diskreditacijom.
Da li mu je sve ovo trebalo? Identično pitanje Mateja često i sam sebi postavlja.
„Da li je meni trebalo crtanje mete na čelu kao jednom običnom građaninu koji se bori za pravdu i slobodu i poštovanje zakona, provlačenje kroz takozvane medije koji me nazivaju stranim plaćenikom, ustašom… Zaista ne mogu ni da pobrojim kakvim se sve imenima i epitetima oni služe kako bi me diskreditovali. Ne znam koja je potreba i šta je pozadina svega toga – šta žele od jednog Mateje Nikolića, od studenta sa Pravnog fakulteta Univerziteta u Nišu.“
A šta želi taj student? Odgovor je jednostavan.
„Da se u ovoj zemlji zakoni primenjuju za sve. Podjednako prema svima – ako je neko nešto učinio, da za to i odgovara. A ne da zakon služi političkoj eliti za zloupotrebu i za obračun sa neistomišljenicima, sa ljudima koji žele da u ovoj zemlji žive normalno.“
Želi da bude javni tužilac. Ali ne ovakav kakvi danas postoje.
„Javni tužilac koji će svoj posao moći da radi samostalno, bez ikakvih pritisaka, bez instrukcija od nekog tamo – neko ko će raditi posao časno, pošteno, u skladu sa ustavom ove države i sa zakonima.“
Odgovor na pitanje o kajanju, na kraju, nije stigao direktno.
Mozak i srce, kaže Mateja, nikad nisu baš dobro sarađivali. Srce je radilo svoje, često bez plana. Ipak, na kraju, bez tog srca ne bi bio ovde gde je sada.
Ponosan.
Naslovna fotografija: Darko Gligorijević/ZOOMER
