Dubravka Stojanović: Priča o Izraelu i Palestini je, na neki način, i priča o Balkanu

Drugog dana našeg specijalnog programa povodom kampanje 16 dana aktivizma razgovaramo sa istoričarkom Dubravkom Stojanović sa kojom sve prethodno pričali o rastućem antisemitizmu u Evropi. Stojanović je sa nama podelila sve što mladi treba da znaju o izraelsko-palestinskom sukobu i kako se priča sa Bliskom istoka može povezati sa ratnim sukobima na Balkanu, ali i detaljnije o antisemitizmu, korenima i prevenciji istog.

Šta je najvažnije što mladi koji nas prate treba da razumeju o situaciju u Izraelu i Palestini?

Važno je da znaju da ako nema političkih rukovodstava spremnih na kompromis i dogovor društva klize u tragediju. Sukob između Jevreja i Palestinaca na tom području početo je u pravoj meri tek u vreme Prvog svetskog rata, kada se očekivao raspad Osmanskog carstva koje je taj prostor držao pod svojom vlašću. Tada su velike sile želele da podele taj prostor na sfere svojih interesa, obećavajući stvaranje nezavisne države i jednoj i drugoj strani. Od tada traje sukob oko teritorija na etnički i verski mešanom prostoru, oko pitanja gde će biti jedna, a gde druga država. Odatle je proisteklo tri rata i stalni puzajući konflikt.

Kada su se radikalizovale borbe i sukobi?

Propašću potpisanog sporazuma iz Osla 1993, postepeno je Izrael krenuo ka agresivnom politikom naseljavanja na okupiranim palestinskim teritorijama, a radikalizovale su se islamističke grupe, kao što su Hamas i Hezbolah. I od tada jedni druge hrane mržnjom. Zato se stvari moraju rešavati, prihvatati kompromisi i onda razvijati svoju zemlju i raditi na regionalnoj sigurnosti i miru. Kao sto je to projekat Evropske unije. Koliko puta su samo Alzas i Lorena prelazili iz nemačkih u francuske ruke i obrnuto? I tako bi moglo do poslednjeg Francuza i Nemca. Ali, su konačno shvatili sav besmisao, digli ruke od teriotrijalnog principa i dogovorili se da je neophodna unija koja će postaviti pitanja života građana.

Na koji način možemo napraviti paralelu sa sukobima oko teritorije na Balkanu?

Kad pokušavate da pravite nacionalne države, etnički čiste, na etnički i verski izmešanom prostoru to nema kraja. Uvek će neko hteti tri metra više teritorije od onog drugog, uvek će neko reći da još neki delovi našeg naroda žive pod terorom susednog pa ga treba osloboditi itd. To je prokletstvo nacionalnih država, koje ako se ne dogovore da su granice nepromenjive kad se jednom postave ne mogu da izadju iz spirale nasilja koje ih potpuno uništava. To je ta ideja zamrznutog konflikta, koja potpuno uništava društvo.

Antisemitizam je obeležio period Drugog svetskog rata. Koji su koreni antisemitizma i odakle potiču?

Antisemitizam je vrlo zanimljiva istorijska pojava. Ima ga i tamo gde Jevreja uopšte nema, kao na primer u Japanu! Zbog toga nijedan pokušaj argumentovanja ne može biti dobar. Ako bi neko rekao da je antisemitizam utkan u hrišćanstvo jer su Jevreji ubili Hrista (zaboravljajući i da je, ako u sve to verujemo, i sam Hrist bio Jevrejin), onda odakle antisemitizam u drugim, dalekim kulturama ili religijama? Zato mislim da je najbolje objašnjenje da je Jevrejin idealni Drugi, idealan neprijatelj. Jevrejin je ovaploćenje drugosti, u sliku Jevrejina se mogu upisati sve negativne osobine koje su potrebne jednom društvu u nekom istorijskom trenutku.

Slika Jevreja može biti sastavljena od međusobno potpuno suprotnih političkih pojava – pa su optuživani istovremeno i kao nosioci komunizma i najogoljenijeg kapitalizma. Zato treba poći od teorija o slici drugog, koje pokazuju da je taj drugi tu da bismo u odnosu na njega mi ispali idealni. Drugi je naša slika u obrnutom ogledalu i uvek te slike mnogo više govore o nama samima nego o tom drugom. A Jevreji su tu idealne žrtve, svuda su manjina i pre postojanja Izraela nije bilo političke sile koja bi ih zaštitila od razuzdanih gomila, još od antičkog doba.

Obeležavanja kuća Jevreja Davidivom zvezdom je u istoriji najpoznatije u periodu prve polovine dvadesetog veka. Kako u istoriogirafiji stručnjaci objašnjavaju ovaj način obeležavanja i da li je on bio primenjivan i ranije kako bi se targetirala određena grupa?

Potreba da određenim simbolom obeležite neprijatelja je veoma stara, jer time se ne obračunavate sa konkretnim čovekom, već sa celom nacijom, rasom, religijom. Dajete mnogo širi značaj vašoj zločinačkoj nameri, dajte joj ideološki kišobran. Istovremeno, to je i opravdanje, jer se predstavlja da ste ugroženi od tog drugog i da sve što radite činite iz samoodbrane, što onda legitimizuje svaku akciju i svaki zločin.

Svedoci smo ponovnog obeležavanja kuća Jevreja u Berlinu, a potom i Parizu. Šta je ono što je pored živog sećanja na dvadeseti vek prouzrokovalo nagli rast antisemitizma? Na koje načine možemo povezati sukob Izraela i Palestine sa situacijom koja se događa u Nemačkoj i Francuskoj trenutno?

Antisemitizam je vrlo postojana pojava. Cela nacistička propaganda je bila da Jevreji ugrožavaju Nemce, da im oni otimaju posao i zaradu, iako su oni imali 1% ukupnog kapitala. Danas živimo u vremenu velikih kriza, sloma starih ideolgija, ekonomske nesigurnosti, klimatskih promena, pandemiji. Ljudi se osećaju egzistencijalno ugroženi, ne umeju to sebi da objasne, ne mogu da nađu način da sebi olakšaju život i onda im je najlakše da nađu nekog ko je odgovoran za njihove probleme. Prvi na udaru su uvek Jevreji, jer je ta slika već istorijski pripremljena.

Politički je lako usmeriti tu društvenu anksioznost, tako da sve što danas gledamo je politička instrumentalizacija krize, desničarske grupe vrlo dobro znaju kako to da iskoriste. I zato je izuzetno zanimljivo kako se svet, kako su se pojedina društva podelila na pitanju podrške Palestini ili Izraelu. Tako su, na primer u Severnoj Irskoj katolici uz Palestince, a protestanti uz Izrael. To vam najbolje pokazuje kako to ima malo veze sa samom situacijom na terenu, već koliko u potpunosti preslikava u stvari unutrašnje probleme neke zemlje, nekog društva. To je odmah slika Severne Irske prebačena u sasvim drugačiji kontekst Bliskog Istoka.

Obeležavanje je počelo sredinom oktobra u Berlinu, a potom je početkom novembra započelo i u Parizu. Na koji način desničarske grupe i ideologije iz perioda Drugog svetskog rata koje još uvek nisu iskorenjene mogu da iskoriste ovu situaciju za jačanje svojih ideologija?

One to vrlo vešto rade. One nisu iskorenjene jer su njihvoi uzroci duboki, društveni. Oni bujaju u vremenima kriza, kakvo je i ovo vreme. Strah od migranata, strah od rata u Ukrajini, inflacija, nedostatak energenata. Sve su to nesigurnosti koje desničarske grupe koriste da bi poslale poruku da je demokratija neodlučna, da je neophodna čvrsta ruka, koja će da lupi o sto i sve odjednom da reši. Mi to isuviše dobro znamo iz sopstvene istorije i sadašnjosti. A ovaj tragični rat na Bliskom istoku je idealan – možete istovremeno da razvijate mržnju i prema Jevrejima i prema muslimanima.

Koji su neophodni koraci koji se moraju preduzeti zarad suzbijanja antisemitizma u ovim mestima gde je on doživeo nagli porast?

To su stvari na duge staze. Zato se mora mnogo raditi kroz obrazovanje, na prvom mestu. Zatim kroz kulturu, politiku, medije. Jer, kao što smo pričali uzroci su dubinski i treba primeniti dubinsko lečenje. A pre svega prenositi poruku da za naše probleme nisu krivi drugi, ma koliko bilo najlakše uvek u to poverovati. I, naravno, uvek učiti o posledicama stereotipa koji, na kraju, vode u gasnu komoru i najnižu tačku do koje se čovečanstvo dovelo.

Naslovna fotografija i fotografije u tekstu: Nova.rs; Vesna Lalić

Teodora Brkić
Teodora Brkić
Studentkinja novinarstva, radoholičarka i knjigoljubac. Ako ne znate gde je, naći ćete je u pozorištu.

Komentari

Leave a reply

Molimo Vas, unesite komentar
Please enter your name here

Preporučujemo

Instagram

Jachim zoomira nedelju

Preporučujemo

Najnovije

GLEDAJ

Još