Praznična depresija: i Deda Mraz je tužan ovih dana

Tek smo raskitili prošlogodišnju jelku i prozore, kada smo shvatili da od Deda Mraza ipak nismo poželeli pravi poklon. A možda je i samo ta prava lista od tolikog prepisivanja i podrazumevanja zaostala negde na putu do Severnog pola. Šta god da je razlog, prošlo je već skoro 10 meseci kako nestrpljivo jedva čekamo Novu Godinu i priliku da sve ispravimo.

A zanimljivo je to kako jedna obična hladna noć uz malo vatrometa i šarenih lampica postaje portal u neki novi nedosanjani san sa toliko mogućnosti. Odjednom možemo sve, želimo sve. Svuda je prelepo, svetlucavo, svuda je radost i ljudi se grle i spremaju poklone od kojih su svi samo još više srećni i skakutavi. Mesec je veliki i sve zvezde su na broju, a sneg već polako pada taman toliko sitno da nam ne kvasi naočare, a ipak dovoljno dugo da ostavljamo tragove čizama na toj vekovima staroj kaldrmi ispod nas. Svi imamo neke lepe i tople šalove i rukavice i sad već možemo da se grudvamo i pahulje postaju krupne kad nam nežno padnu na ruku. Kada se kazaljke sklope najvažnije je samo da smo svi zajedno tako složni i zadovoljni i sedimo ispred kamina i pijemo toplu čokoladu uz neku dobru muziku ili film i ništa drugo nas ne dotiče jer mi smo prava porodica, a ljubav uvek pobeđuje…

Što bi Zoki Šumadinac rekao – i tako u nedogled.

Ali šta ćemo onda kada cela ova bajkovita noć jedino ostane u našoj glavi dok nam se pred očima dešava nešto drugo, ne baš toliko magično da bi ispunilo očekivanja? Šta kada taj san krene da se kvari (jer to je baš često neizbežno) već nedelju dana ranije, nekada i dve ili tri? Praznična depresija, eto šta.

Ima tu još nešto. Ove godine imam previše obaveza na fakultetu, nisam još uvek stigla da maštam o boljoj budućnosti. Kao i obično, shvatiću šta se desilo tek kad se desi. Negde na pola puta do sledeće bajke, pravoslavnog Božića. Tada uglavnom žalim što se nisam uživela u doček koliko je trebalo pa zato nije bio dovoljno poseban (šta uopšte znači to dovoljno i premalo ili previše i ko to određuje?). Onda, shvatim da ta želja u ponoć nije bila najbolji izbor i zapitam se jesam li ja tu želju uopšte zaslužila, pa kad skupim energiju, tražim novo idealno kreativno rešenje kao npr. pravljenje tabelice u koju ću svih narednih 365 dana da upisujem neke gluposti ali ne, to je važno jer ću onda za 50 godina toga da se sećam sa osmehom na licu i suzicom u oku. Tako to rade u filmovima. I to se završi samo praznim pogledom kroz okićen prozor. Ako još nekoga ovaj nalet tuge i ludila hvata malo kasnije, welcome to the postpraznična depresija club.

Kada se suočimo sa nekim neuspehom, logično je da boli. Neuspeh je i kad zacrtamo pravog vanzemaljca da nam dođe na rođendan pa se ipak ne pojavi. Tu su i gubici, a sa njima i tuga. I boli nas sve. Boli i Deda Mraza kada zagubi one naše podrazumevane želje. I Deda Mraz je tužan. A za to što nismo svesni kad smo se to i o šta sapleli – nije ničija krivica. Mediji, doduše, umeju malo tu da pomognu. Ono što se dešava u stvarnosti ipak često nije Coca-Cola reklama. Iako im je i ovogodišnja stvarno moćna.

Ali ne moramo svaki put da udarimo o pod, stvarno ne mora da bude tako. Možemo da probamo svi zajedno pre nego što iz crvene i zelene, kolektivno ali na smenu, zaronimo u plavu. Za početak, shvatimo da ima potrebe da mislimo o prazničnoj depresiji i da naučnici nisu proučavali to stanje samo jer im je bilo dosadno. Eto to je bilo lako. Možemo i da probamo da razmislimo šta je to što od sebe tražimo, a šta tražimo od drugih? Da li je to što tražimo moguće ili ipak samo maštamo? Sve je dobro, samo treba da znamo šta je šta.

A ako ipak ne znamo, tu su predivni psihoterapeuti i psihoterapeutkinje koji stvarno mogu da pomognu. Oni pritom nisu samo mašta.

Nisam sigurna na koji način se ovaj decembar razlikuje. Ponekad mi se čini da svi toliko jedva čekamo da sklonimo duplu dvadeseticu sa kalendara da nam više ništa što se desilo nije bitno. Čekamo refresh, čekamo i radujemo se bez kompromisa. Ali ne mogu da zaboravim da gubici koje smo imali, jedni manje, a drugi više, nekakvom nesvesnom rekapitulacijom godine mogu mnogo da nas povrede, još jednom. A svi smo ove godine izgubili svašta. Druženje, zabavu, posao, krov nad glavom, novac, kućne ljubimce, slobodu, zdravlje, priliku, ljude. Možda ovog decembra „All i want for Christmas is you“ počinje malo drugačije da nas pogađa. I već nam nije bilo lako. Ali tu smo, svako na svoj način. Teško je, a uspeli smo. Tačnije, uspevamo još uvek. Mislim da je to dovoljan razlog da i ove godine okitimo jelku.

Komentari

Leave a reply

Molimo Vas, unesite komentar
Please enter your name here

Preporučujemo

Instagram

Jachim zoomira nedelju

Preporučujemo

Najnovije

GLEDAJ

Još