Bliži se kraj još jedne godine (i to kakve) a nas i dalje nešto žulja. Pa sad, rekli bismo u kontekstu vremena i sistema u kome živimo da nas žulja to što ljudi umiru, ili što je nasilje prema ženama u porastu, ili recimo što nam poskupljuje struja kao naplata onih 100 evra od države. Možda bi nam smetao i ovaj vazduh koji udišemo, kada skinemo maske – kada „prestanemo“ da se borimo protiv pandemije.Ali avaj, ne. Ipak nas žulja nešto drugo. Nekako nam iznova i iznova smeta što jedna grupa građana i građanki uživa (skoro) sva prava u ovoj državi, ali kada se ona druga grupa bori za ista ta prava, e tu nas baš žulja.
Obožavamo tu dinstikciju mi:drugi.
Onog trenutka kada LGBTQ+ zajednica zatraži pravo na sklapanje istopolnih brakova, ili kada žele da se drže sa svojim emotivnim partnerom ili partnerkom za ruku u javnosti, pa čak i onda – gle čuda – kada se bore za to da ne budu pretučeni na ulici ili Paradi, onda u nas Srba zapne kamenčić u cipeli i ne možemo da im dozvolimo život ispunjen ljubavlju, srećom i poštovanjem. Ne možemo jer, šta će njima Parada ponosa i još gore, kako smeju da skrnave srpsku narodnu nošnju na istoj?! Zašto nemamo Paradu porodice, na primer, kažete vi pojedinci. Evo dva odgovora na ovo:
- Parada nuklearne patrijarhalne porodice vam je pred očima svakog dana, na ulici, u kući, na televiziji. Svuda.
- Što se tiče srpske narodne nošnje, imam jednostavno pitanje: a kad ste je vi poslednji put nosili?
I zamislite, ti ljudi koji traže pravo na brak i ravnopravnost sa svima vama, koji su na mnogo nivoa diskriminisani i marginalizovani, traže ono o čemu vi nikada niste ni morali da razmišljate – da zakonski budu u dobru i u zlu jedno za drugo, pa čak i onda kada ih treba sahraniti. Shodno tome, evo prikladno izjave:
„Baš je sranje kad te uznemirava ideja da je neko drugačiji od tebe zapravo tebi ravnopravan.“
