Od mrziteljke do ljubiteljke online studiranja u tri koraka

Prethodna sezona nastave i ispita završila se naglom promenom poprilično ustaljenog načina života, a onda se i nada u jesen bolju od leta, u poslednjem trenutku srušila isto tako naglo. Agonijo studentska, dobro nam došla.

Preselili smo se, reći ću nasilno, na dobar stari internet. I naravno, selidba je to, neke smo drage stvari ipak usput izgubili. Ona kafa uz tost na pauzi i čaj, za nas koji se plašimo da odrastemo, gomila ljudi u gomili tema, smehotres i dodir i miris i trčanje za liftom, na primer. Zaljubljivanje, tema svih životnih avantura rodbine koja je kroz studiranje prošla i razlog zbog čega nam se svo to učenje činilo lakim i vrednim truda još iz daleke srednje škole, e to je ispalo iz kutije u tom brzom pakovanju.

Nervira me kad bih nešto da kažem, a znam da to mogu samo ako upadnem nekom drugom u reč. Nervira me i kad wifi poželi da na kratko prošeta pa iz čista mira nestane zajedno sa mojim predavanjem. Nervira me kad kolege isključe kameru pa ne znam da li spavaju ili se smeju mom anksioznom glasu. Stolica iz koje ne ustajem postala je neudobna odmah na početku, a na stolu više nemam mesta od neuspelih planova i rasporeda, sveščica i literature u raznim formatima. Uz to, pažnju svakodnevno jurim kroz kuću niz i uz stepenice, preko zavesa, plafona, čiviluka, frižidera i nazad do ispod kreveta i to, to me stvarno jako nervira.

Ali ako sve to na trenutak ostavim po strani, ono što je jedini najveći problem studiranja od kuće je upravo ono što uopšte nema veze sa tim. Stres, strah i pritisak koji osećam jer ne znam kako da se ponašam, kome da verujem, kuda je bezbedno da odem, to je ono što se u svoja četiri zida podnosi mnogo teže.

Korona je. Ne smemo na treninge. Druženje bi umelo da utiša sve probleme, ali druženje je ono što i širi strah. Drugim rečima, sva ta odbojnost koju imamo prema učenju od kuće samo su haotična osećanja koja nemamo kud da izbacimo. Kad osvestimo to, onlajn rad zapravo i nije tako loša stvar. Odmah mi dođe i misao, a šta bi tek bilo da ni to nemamo?

Kada sam to shvatila, od najveće „hejterke“ postadoh štreberka koja polako sve manje liči na kampanjca od ranije. Reći ću vam sada šta sam sve otkrila. Obožavam što mogu da spavam mnogo duže i obožavam što se sad već podrazumeva da svi gugl mit predavanja slušaju u pidžami.

Sviđa mi se i što profesori više rade pa imam snimljene prezentacije koje mogu da pustim ponovo u 3 ujutru ako tako onoj mojoj pobegloj koncentraciji odgovara. Sviđa mi se što nema više redovnog gubljenja vremena u gradskom prevozu, nema šminke, nema praznih stomaka. Svaki alarm je neprijatelj, ali sada bar nema onih koji te bude po mraku. Okej, stvar je nezgodna jer sada moraš da radiš mnogo više, neophodno je da sami sa sobom pratimo redovno sve, a samoorganizacija nije svima jača strana. Ali zato, čim jednom uskočiš u ritam, sve se pakuje mnogo brže.

Što kaže moja drugarica Aleksandra, „u početku mi je bilo teško da uopšte povratim osećaj da studiram i da nađem bilo kakvu motivaciju za učenje, ali do sad sam se već navikla pa mi je sad motivacija za učenje kao i inače: kampanjska i problematična“. Kraljevi i kraljice tehnologije i instagrama ipak nesnađeni u velikom carstvu online sveta? Priznajem, bilo je tako. Na početku. Ali dužni smo sebi jednu veliku pohvalu za to što nalazimo način i radimo nešto uprkos svemu što se dešava oko nas. Teško je i to je svima odavno jasno.

Da kolektivno postajemo produktivni i mega samoorganizovani štreberi, ne, ne bih rekla. Međutim, prejako smo osudili sve u vezi učenja u krizi. Otkrili smo nove alate za rad koji će nam ostati tu i kasnije i pošli smo dalje, radimo i snalazimo se najbolje što umemo. To je ono što baš nimalo nije loše. Želim nam da se stvari nikad ne vrate na staro, kada prođe korona želim nam da se stvari menjaju na bolje. A u međuvremenu, položićemo i te kolokvijume.

Komentari

Leave a reply

Molimo Vas, unesite komentar
Please enter your name here

Preporučujemo

Instagram

Jachim zoomira nedelju

Preporučujemo

Najnovije

GLEDAJ

Još