Ovo je bila izuzetno i lepa i teška godina. Zoomer je postao todler i mnogo više pita i mnogo se glasnije buni protiv stvari koje smatra društvenom nepravdom. Za to često dobije kritike, jer ne može se svako s nama slagati – ali još češće pohvale, a stižu i prve nagrade. Okitili smo se jednom regionalnom nagradom za prekogranični tekst, kao i nominacijom za kvir frendli kolektiv koja nam je posebno važna. Prenosili smo izbore iz minuta u minut i pokazali da mlade itekako zanima politika. Otišli u lokalne zajednice u Srbiji i uradili ono što ni mnogo veći mediji nisu – razgovarali sa građanima iz 33 opštine u Srbiji o njihovim stvarnim problemima. Na lokalu. O tome ćete imati prilike da čitate u narednim danima, a sada mali presek šta su to bile neke važne teme iz ugla vašeg urednika.
Rat u Ukrajini
Kada smo mislili da možemo da predahnemo i da je najveća pandemija našeg doba iza nas – ne leži Vraže, iliti ne leži Putine. Evo njega zvecka oružjem i kreće u rat u Ukrajini. Rat koji će promeniti svaki aspekt života ne samo Rusa i Ukrajinaca, već i ostatka sveta. Posledice njegove agresije su dalekosežne. To je daleko više od referenduma koje je pod vojnom okupacijom jedna država sprovela na suverenoj teritoriji druge države i toga kako će to uticati na položaj Kosova, a definitivno je daleko više i od ovde nerazumljive ironije gde u Srbiji podržavamo čoveka koji je uradio istu stvar koja je urađena na Kosovu – na kome, pak, očekujemo drugačiji epilog od onog koji priželjkujemo u Ukrajini. Posledice sumanutih odluka Vladimira Putina oseća svaki srpski student, bez obzira da li mu bio Putin simpatičan ili je više usmeren ka zapadu, kada ne može da pronađe stan u univerzitetskim gradovima jer su ih preplavili Rusi koji su pobegli od tog istog divnog Putina iz sopstvene zemlje. Te odluke tog velikog srpskog prijatelja osećamo u ceni goriva, struje, u cenama koje divljaju u prodavnicama, u tome što su sve veće šanse da nam neće biti mnogo lako da pređemo granicu jer smo, opet, na pogrešnoj strani istorije. U tome što su nekretnine poludele i u tome što nam sankcije tek slede ako se ne urazumimo, a onda će nam zaista jedino ostati to da budemo jedina zemlja koja će gledati rusku propagandu na ruskoj televiziji u sred svoje zemlje- ako bude imala u šta da uključi televizor.
Zoomer je od početka rata detaljno izveštavao o situaciji u Ukrajini, što ćemo nastaviti i sledeće godine, iako se nadamo da to neće biti potrebno i neće obeležiti i narednu godinu.
U nadi da će razum pravladati ludilo, Jaćkova ilustracija.
EuroPride
Onaj dan u Srbiji kada nikome ništa nije bilo jasno – ni da li se Prajd desio i bio velika pobeda demokratije, ili se nije desio već je država kapitulirala pred desničarima. Da li se desila povorka, ili su učesnici sprovedeni kroz park na koncert pop diva. Istina je verovatno negde u sredini, a ono što EuroPride jeste jasno pokazao jeste da ekstremisti u Srbiji nigde nisu nestali, već im je samo uzica onoliko dugačka koliko je to nekome potrebno. U zavisnosti od toga na kojoj od dve stolice se državna zadnjica više nalazi. Kod EuroPride-a se balansiralo, ne smemo da ga dozvolimo jer je neko glasno vikao TAČKA, ali ne smemo ni da ga ne dozvolimo jer ćemo ozbiljno dobiti po ušima od onih od kojih, zapravo, zaista zavisi naša celokupna ekonomija i generalno postojanje – jer nam je taj zapad i dalje ne većinski, nego osamdesetoprocentni finansijer, a ne veliki prijatelji iz Rusije, niti veliki prijatelji iz Kine od kojih je Srbija dobila samo trovanje na svakoj teritoriji gde su uključili bušilicu.
EuroPride će, kao i sve ostale situacije u našoj istoriji kada smo sedeli na dve stolice, imati dalekosežne posledice. One se ogledaju već sada sa zabranjivanjem filmova i menjanjem udžbenika jer svaki roditelj danas može imati svoja „uverenja”, nauka nije važna, a udžbenike jedne nauke menjaju “stručna lica” koja sa tom naukom nemaju apsolutno nikakve veze i koji su deo jedne pre svega neutralne komisije koje čine isključivo ljudi kojima je kvalifikacija da tu budu javni napadi na LGBT+ zajednicu.
I naravno, koga briga, to su neki tamo pederi koji napadaju naše moralne i religijske vrednosti. I tako nastaje prvi korak – napadom na one koji su najosetljiviji. A onda idemo korak dva, pa ćemo zabraniti abortus jer je on ubistvo, a mi moramo da se borimo protiv neke imaginarne bele kuge (kao da nemamo pandemije stvarnih bolesti koje treba suzbijati). Dok se okrenemo, eto nama Gileada – iliti Irana i Avganistana u sred Evrope.
Neće proći. I ova Jaćkova ilustracija to dokazuje.
Svađa Željka Mitrovića i Bake Praseta
Ovo bi bio jedan potpuno irelevantan slučaj, na nivou svađe Cece i Jece, da nije ogolio rad naših institucija. U ovom sukobu radi se o dečku kome je verovatno svaka izjava ikada izrečena vrlo problematična, ali koji za svoj lični sukob koristi svoju ličnu medijsku platformu koja pripada samo njemu – i medijskog megamagnata koji za svoj lični sukob koristi nacionalnu ferkvenciju. Koja pripada meni, koja pripada tebi, i koja pripada svima nama. I isključivo nama, građanima i građankama ove zemlje. Nije Mitrovićeva da je koristi kako hoće, niti REM-ova da je dodeljuje bez praćenja ikakvih procedura. Ali je u Srbiji to moguće.
Sve se ovo dešava u vreme kada je REM dodelio (ponovo) nacionalne ferkvencije isključivo televizijama koje su ih već imale, uprkos tome što su prethodnu licencu kršile i nisu ispunile zadate kriterijume, samo jer su obećali da sad hoće, a REM rekao kako se prošlost ne računa. Petu ferkvenciju još nisu dodeli, btw.
I da, kada se sve to oko svađe Mitrovića i Praseta dešavalo, Olivera Zekić nam je rekla kako će se time baviti kad se vrati sa odmora. Nama je, doduše, odgovorila, nekim drugim medijima je bahato odbrusila da „njima neće dati nikakav komentar”, čime je vrlo jasno da postoji lista nepodobnih medija kojima će predstavnica na vrhu jednog regulatornog državnog medijskog tela odbiti komunikaciju – iako joj je to dužnost. Sa odmora se vratila ni manje ni više nego pravo kod Mitrovića u „Hit tvit” i time jasno pokazala na koji način će se ovim slučajem baviti i da zaista u tome što neko koristi nacionalnu ferkvenciju da emituje spot u kome se poziva na nečije ubistvo („Izvadite koplje, napad na Prasca, udri ga, udri ga, ajde sine, udri ga“) vidi samo “izuzetni javni interes da se razotkruju društvene anomalije”.
Kraj godine je, doduše, obeležio i jedini štrajk koji niko od nas nije osetio – štrajk REM-a jer su, dušice, pod ogromnim pritiskom što ih javnost podseća da treba da rade svoj posao i dodele petu nacionalnu ferkvenciju. Onu našu. Jedinu koja nam je preostala, sve druge su okupirane.
Popis
Nije ovaj popis pokazao ni da smo država u izumiranju, ni da se iz ove zemlje beži – ovaj je popis pokazao da smo zemlja postistine. Koliko se lako paranoje mogu primiti u Srbiji pokazalo je i to da narod koji visi na telefonima na koje se ulogovao tako što je stranim kompanijama ostavio doslovce apsolutno sve svoje podatke – ima strah da će im popisivači zloupotrebiti odgovore na popisu. Da li to znači da su nam opskurni internet portali koji plasiraju teorije zavere koje idu od toga da vakcine izazivaju autizam, pa do toga da je zemlja ravna ploča i Darvinova teorija glupost – toliko isprali mozak da verujemo u svaku glupost koju pročitamo na Fejsu koji besomučno skrolujemo dok bindžujemo na smenu Marića i Zadrugu? Ili samo toliko nemamo poverenja u državu u kojoj živimo?
Šta god da je odgovor – nije poenta. Poenta je da kod nas i nešto potpuno smisleno ne može da prođe bez teoretičara zavera, pa je zato popis doslovce propao. Podaci nisu uporedivi sa prethodnim godinama zbog promenjenje metodologije, a ovaj neki hibridni model kojim se očigledno pribeglo kad se uvidelo da građane kod kuće naći neće je vrlo diskutabilan.
Čemu nam je na kraju služio? Da bi pokazao kako nas ima manje nego u biračkom spisku, pa da možemo dalje da teoretišemo zašto je to tako iako je objašnjenje vrlo jednostavno – u biračkom spisku su i dalje svi oni koji su godinama u inostranstvu i nisu obuhvaćeni popisom. A posebno je popis poslužio da bi pokazao kako nas, navodno, ima pola miliona manje – bez objašnjenja kako i zašto. Što je jedino dalo materijala za neke opskurne teorije, ili neke ljude poput Boška Obradovića koji rešenje za ovaj „problem” vide u zabrani gej parade dok nas ne bude još pola miliona više.
Boško Obradović, mim 2022. godine, ovim je brilijantno završio svoju brilijantnu mim sezonu.
Kao ilustracija toga šta ovaj narativ donosi, intervju sa ženom čiji je udžbenik, odobren i naučno utemeljen, dotični javno iščitavao i značenje mu učitavao.
Svetsko prvenstvo u fudbalu
Tema kojom smo se jako malo bavili. Zapravo, nismo se bavili uopšte, za nas je jedina tema bila to što je Mesijeva slika na Instagramu sa „boginjom” prešišala čuveno jaje po broju lajkova. Zašto? Pa vrlo je jasno. O čemu mi tu da pišemo?
O sportskim uspesima na takmičenju u koje su spiskane ogromne pare kako bi se podigla infrastruktura zemlje koja je jedna od najvećih konzervi na svetu u kome se određeni vidovi odnosa još uvek kažnjavaju? Ili da pišemo o tome koliko je radnika poginulo, koliko su radna prava ugrožena? O tome koliko je novca upumpano u zemlju koja krši svako ljudsko pravo verovatno svakog građanina i građanke osim šacice privilegovanih? Da pišemo o tome kako je FIFA bila dovoljno „jaka” da se odupre svom domaćinu da je pod pretnjom kaznama sprečila fudbalere da nose obične trakice? Navodno, kako se ne bi politizovalo takmičenje, koje je je sve samo ne čisto od politike, dok im istovremeno neke druge političke parole nisu smetale, kao što je bilo evidentno.
O tome da pišemo? Da, mogli smo. Zoomer se uvek bavi procesima i neke od tih stvari jesu naša tema, iako to ko je koliko golova dao sigurno nije. Ali su o tome već svi pisali. Tj. ne svi, već oni kredibilni koji drže do toga da se bave onim što zaista jeste tema od javnog interesa. I jako su dobro to obradili i čak je bilo vrlo viralno i može se reći da smo svi sve to već znali. I pored toga, nikog nije bilo briga jer fudbal je najvažnija sporedna stvar na svetu. I koga briga ko će sve nastradati da bi mi taj užitak i dalje imali.
Zato je jedini odgovor na to je bio – da ignorišemo.
Izabrao sam ovog puta samo pet tema. Iako ih je još mnogo važnih, pa i važnijih. Ali o njima smo detaljno izveštavali – od izbora koje smo pratili iz minuta u minut, preko kršenja medijskih sloboda, svetskih dešavanja i Evrovizije, političkih procesa i izbora u Evropi i jačanju desnice… A neke od tih stvari ćemo staviti i neke druge „poglede” u toku praznika.
