U zarobljenoj državi – zarobljena su i znanja. I to se najbolje vidi na primeru udžbenika koji su osporavani i na čije se cepanje, u stilu spaljivanja knjiga u neka mračna vremena, nedavno pozivalo. O tome ko je i šta je zarobilo naša znanja u okviru kampanje koju sprovodi Befem govori autorka jednog od spornih sadržaja Sanja Petrović Todosijević, naučna saradnica Instituta za noviju istoriju Srbije.
Koja su naša znanja zarobljena?
Ja pre svega mislim da je na neki način država zarobljena, institucije su zarobljene. Sama činjenica da su određena znanja dospela do udžbenika koji se koriste u školama ide u prilog toj tezi da u ovoj državi još uvek postoje neki ljudi koji rade svoj posao – i u Ministarstvu prosvete, i u nadležnim zavodima koji odobravaju sadržaje, a i među onima koji ih pišu. Ali su u našoj zemlji institucije ostavljene na vetrometini i to je ono što njih troši.
Zbog čega dolazimo u situaciju da se prema znanju postupa tako neodgovorno?
Jedan od glavnih razloga je taj što se u definisanju različitih politika, pa i politike obrazovanja i vaspitanja, u velikoj meri kalkuliše zato što imamo posla sa političkom elitom koja nije spremna da donosi važne političke odluke. A bez važnih političkih odluka nema jasno definisanih politika koje dalje, kroz rad institucija, usmeravaju funkcionisanje obrazovnog sistema. To jako dobro vidimo na primeru reakcije Boška Obradovića i političkog pokreta Dveri na određene sadržaje koji su se našli u jednom udžbeniku za osmi razred iz istorije i više udžbenika iz biologije – i sa druge strane reakcije Ministra prosvete koji je loptu prebacio Nacionalnom prosvetnom savetu, koji nije telo koje razmatra sadržaj udžbenika, već se bavim odobravanjem nastavnih planova i programa. I pre svega, to je savetodavno telo. Ministar prebacuje loptu i odgovornost iz sopstvenog dvorišta u dvorište jednog tela koje nije u mogućnosti da preseče.
Zapravo odgovornosti se odriče ona osoba kojoj je ta odgovornost direktno u opisu posla?
Ne postoji nijedan udžbenik u zemlji koji je ušao u učionioce, a da ga pre toga Ministar nije lično odobrio. Ministar je taj koji je odobrio i ove osporene udžbenike i to osporene od strane jednog neodgovornog političkog pokreta, vrlo konzervativno i desno postavljenog, i od strane Srpske pravoslavne crkve koja u uslovima naše sekularne države ipak ne bi trebalo da ima takvu moć i da na takav način utiče na Ministarstvo prosvete. Pritom, Ministarstvo prosvete koje je odobrilo sve te naše udžbenike ni u jednom trenutku nije stalo na stranu autora, koji se doduše ne pominju konkretno, ali se pominju naši udžbenici koji su autorska dela. Autorstvo ni na koji način nije zaštićeno.
Ministar je taj koji je odobrio i ove osporene udžbenike i to osporene od strane jednog neodgovornog političkog pokreta, vrlo konzervativno i desno postavljenog, i od strane Srpske pravoslavne crkve koja u uslovima naše sekularne države ipak ne bi trebalo da ima takvu moć i da na takav način utiče na Ministarstvo prosvete.
Šta nam to govori o političkoj situaciji u kojoj trenutno živimo?
Iz hronologije ovog slučaja se može dosta zaključiti o tome na koji način se država osipa i posle svega ovoga to je za mene i najjači utisak. Ne ono što se nama desilo kao autorima, ili ono što se dešava i onima koji uče iz tih naših udžbenika, već ta kritična situacija u kojoj se nalaze institucije koje nisu u stanju da reaguju na pravi način i da zaštite ono što je zapravo njihova politika.
Čini se da je fokus, već duže vreme, samo na udžbenicima. Šta je sa ostalim delovima obrazovnog sistema?
Tako je, u javnosti se stvara vrlo pogrešna slika o tome na koji način obrazovni sistem funkcioniše. Mi smo svi svedoci toga da su udžbenici na ovaj ili onaj način u fokusu već duži niz godina, kao da unutar obrazovnog sistema ne postoje neki drugi nosioci obrazovnog procesa i kao da se obrazovanje svodi isključivo na iščitavanje udžbenika. Tako da se postavlja pitanje – čemu škola, čemu odlazak u školu, čemu nastavnici, čemu čitav taj složen i značajan sistem? Čemu sve to ako ćemo obrazovni sistem svesti na ono što upravo Boško Obradović radi pred kamerama – na iščitavanje pojedinih pasusa pojedinih udžbenika? Ako je to ono kako država promišlja da obrazovanje treba da izgleda – onda na početku školske godine, kao u nekakvoj Orvelovoj 1984, roditeljima treba dati spisak udžbenika koje treba da kupe deci, da bi se dalje proces obrazovanja odvijao kroz to iščitavanje udžbenika.
Šta je zapravo svrha školskih udžbenika?
Udžbenik je samo polazna osnova. Udžbenik treba da inspiriše razgovor i usmerava dijalog između učenika i nastavnika koji, naravno, o vrlo različitim stvarima mogu i treba da imaju različito mišljenje. Udžbenici promovišu pre svega pozitivno naučno znanje.
Stiče se utisak da je obrazovni sistem u velikoj meri prepušten sam sebi?
Evo jednog, mislim vrlo važnog, primera za to. Sva priča o merama štednje je, potpuno neverovatno, krenula od priče o tome kako treba da se šteti energija u vrtićima i školama. To je već nekakav teatar apsurda. Priča kreće od institucije koja je već toliko oslabljena, a da ne govorimo o svemu što je pretrpela u toku pandemijske krize. Na tom primeru se dobro vidi licemeran odnos države prema sopstvenim sistemima gde se udara na nekog ko je najslabiji i ko nema mogućnost da se brani.
Da država nije slaba da li bi bilo moguće da neko ko je narodni poslanik uopšte objavi tvit u kome poziva roditelje da cepaju pojedine strane pojedinih udžbenika, kako bi zaštitili nešto što narodni poslanik naziva „prirodnom porodicom“ i kako bi se suprostavili tome da nekakva „homoseksualna i transrodna agenda“ dopre do naših udžbenika, ili kako on kaže – naše maloletne dece?
Da li je ta slabost države da vodi odgovorne politike zapravo razlog toga što su desničari danas ponovo vrlo glasni?
Da nije tako da li bi bilo moguće da neko ko je narodni poslanik uopšte objavi tvit u kome poziva roditelje da cepaju pojedine strane pojedinih udžbenika, kako bi zaštitili nešto što narodni poslanik naziva „prirodnom porodicom“ i kako bi se suprostavili tome da nekakva „homoseksualna i transrodna agenda“ dopre do naših udžbenika, ili kako on kaže – naše maloletne dece? Desno orijentisane politike u mnogim zemljama imaju svoje glasnogovornike, ali u tim zemljama postoji viši nivo političke kulture koji čak i desno orijentisanim političarima, koji verovatno intimno misle sve to što misli i Boško Obradović, ne dozvoljavaju da na takav način istupaju u javnom prostoru. On je jednog dana tvitovao, a već narednog ste ga imali u jutarnjem programu televizije sa nacionalnom ferkvencijom, kako iste te udžbenike u istom tom maniru iščitava. Ako država ne prepoznaje u Narodnoj skupštini govor mržnje i osporavanje elementarnih ljudskih prava – šta onda očekivati od škole kao institucije, ili Ministarstva prosvete.
Zašto vi, kao autorka udžbenika, smatrate da je važno da te teme budu u jednom školskom udžbeniku?
Jedan od razloga zašto sam i ja kao koautorka ovog udžbenika ovu temu otvorila unutar jedne lekcije je ideja da upravo udžbenici i školsko znanje treba da budu ono što će mladim generacijama pomoći da nađu odgovor na određena pitanja. Da ga ne traže na društvenim mrežama, na ulicama, na mestima gde su ti sadržaji već dodatno zatrovani nekim drugim idejama. Škola je mesto na kom treba postaviti sva pitanja, a to pitanje u našem društvu je dosta aktuelno. Ono što se dešavalo sa Evroprajdom govori o tome da postoji potreba da se u društvu ozbiljno razgovara.
Intervju nastao u saradnji sa BeFemom.
