Šest godina prošlo je od početka izbegličke krize u Srbiji. Kao tranzitna zemlja za većinu ljudi, dočekala je i ispratila više od million izbeglica. Za to vreme državne institucije obezbedile su im uslove za život u skladu sa svojim mogućnostima, a najznačajniji korak ka sistemskoj inkluziji, zarad boljeg i kvalitetnijeg života u periodu boravka u Srbiji bio je polazak u školu najmlađih članova i članica izbegličke populacije.
Sa druge strane, kao rezultat nekoliko izdvojenih slučajeva nasilnog ponašanja od strane migranata, koje su mediji ispratili kroz prepoznatljiv, senzacionalistički narativ – rodio se strah, ali i bes lokalnog stanovništva, te je život izbeglicama postao mnogo teži. Pored toga, različita boja kože, vera i jezik dodatno su oteželi njihov položaj, doprinoseći izgradnji predrasuda i diskriminaciji koju trpe na svakom koraku. Nakon svega, kada konačno dospeju na svoj cilj – granični prelaz – postoji strah da će, kao neki njihovi prethodnici doživeti brutalno zlostavljanje policije. U ovakvim okolnostima dočekali su i pandemiju korona virusa.
Unutar 19 azilnih i prihvatnih centara u kojima borave izbeglice u Srbiji, prema odgovorima Komesarijata za izbeglice i migracije redakciji Zoomer, svim licima sa posebnim osvrtom na ranjive grupe obezbeđen je smeštaj u čvrstim i toplim objektima, tri obroka dnevno, uz zdravstvenu zaštitu, pravnu pomoć i obrazovanje za decu. Na pitanje kako je sistem odgovorio na izazove koje je donela globalna pandemija korona virusa, ističe se da je Komesarijat pre prvog slučaja zaraze u zemlji počeo da primenjuje antiepidemijeske mere u centrima za azil i prihvatnim centrima.
“To obuhvata niz mera za sprečavanje širenja zaraze (lična zaštitna oprema), podizanje nivoa lične i kolektivne higijene, zajedničke info-sesije sa migrantima, dnevni informativni bilten, pojačani nadzor higijenskih i sanitarnih uslova u zajedničkim prostorijama, redovno prisustvo lekara i postojanje kapaciteta izolacije i karantina.” Broj zabeleženih slučaja zaraze među migrantima i migrankinjama, prema njihovim rečima tokom 2020. iznosio je svega 28.
O tome kako je izgledao život u uslovima koje diktira globalna pandemija za izbeglice u Srbiji, razgovarali smo sa tridesetpetogodišnjom ženom i dvadesetsedmogodinjim mladićem iz Prihvatnog centra u Šidu, gde je duži period boravila i vojska oko centra, a izbeglice su odlukom Vlade Srbije bile zatvore sve vreme trajanja vandrednog stanja (od 15. marta do 6. maja 2020. godine). Takvo postupanje, Beogradski centar za ljudska prava ocenio je kao lišavanje slobode.
Kako su se osećali za vreme pandemije?
“Zarobljeno”– bila je reč koju je naša sagovornica upotrebila kao odovor na ovo pitanje. Ona kaže da su ona i njena porodica imali sve što im je bilo potrebno, ali budući da nisu mogli da izlaze iz centra, kaže da se povremeno osećala zarobljeno. Drugi naš sagovornik ističe da se osećao bezbedno, svestan da su tokom perioda potpunog zatvaranja, svi ljudi u Srbiji bili u istoj situaciji, pa tako i oni koji borave u centrima. “Živimo normalno u skladu sa okolnostima i načinom života u kolektivnim smeštajima. Imamo sve potrebno obezbeđeno, hrane, prikladne sobe.“
Kako su ispunjavali svoje vreme?
Posvećena porodici i aktivnostima u centru, kao i u druženju sa prijateljima, tako je naša sagovornica provodila dane u pandemiji.
Naš sagovornik takođe ističe druženje sa drugim izbeglicama kao najčešću aktivnost, ali i pomaganje zaposlenima. Pored svega, najviše vremena provodi u traganju za načinom da nastavi svoj put. Priču o najvećoj brizi svih izbeglica, nakon dve i po godine provedene u Srbiji, ipak zaključuje optimistično:
“Bitno je da imamo nadu.”
Činjenica je da u Srbiji postoji određen broj ljudi koji ima izuzetno negativne stavove prema izbegličkoj populaciji. Rezultat tih stavova su sukobi i problematična ponašanja, ali razgovor i argumentovane debate na ovu temu izostaju. Mi, kao pojedinci i pojedinke, ne možemo uticati na odluke visokih političkih zvaničnika, ali ono što možemo jeste da izgradimo društvo u kome će se svi ljudi osećati prihvaćeno i jednako, društvo koje gaji empatiju, a ne diskriminaciju, ali i društvo u kome će se voditi argumentovan dijalog o problemima i tako doći do održivog rešenja. Migranti i migrantkinje žive u složenoj i teškoj životnoj situaciji. Pozitivno je to što su im institucije u Srbiji obezbedile adekvatne uslove za život, ali društvena kriza u kojoj živimo, a koja uzrokuje podele po svim pitanjima, odražava se i na život izbeglica.
Za kraj, pročitajte tekst na sajtu Radio Slobodna Evropa o tri migranta koji šiju maske i nude pomoć Vladi Srbije putem pisma:
„Među nama ima bolničara, radnika, farmera, radnika hitne pomoći i ljudi raznih drugih zanimanja. Čišćenje ulica, prskanje antiseptičkih sredstava, kurirske službe za ljude u karantinu i starije. Na raspolaganju smo i spremni smo da radimo bilo šta što Vlada misli da je neophodno. Virus ne pravi razliku između domaćih građana i izbeglica. Za čovečanstvo, stojimo rame uz rame u borbi protiv korona virusa“.
Ovom gestu nisu potrebni epiteti. On govori sam za sebe. A vi, razmislite sledeći put pre nego što olako generalizujete i osudite izbeglice, koji su ipak članovi ovog društva i države.
