Nisam nešto naročito slušala Tinu Tarner. Možda i jesam, a da nisam ni bila svesna toga. Nije isključivo da se nalazila u pozadini mojih dogodovština, u trenucima kada bi kafići vrteli svoje sigurne plejliste iznova. Možda mogu i garantovati da sam njen glas slušala u prevozu, bilo da se radio slušao iz udobnosti taksija ili autobusa. Uprkos tome, nisam bila svesna njenog prisustva, u mojoj svakodnevici se ne bih setila gde je ona i šta radi. Verovatno sam u nekom trenutku i uzela slušalice u ruke i sama puštala pesme koje sam želela da čujem u tim datim minutima jer me ona nije zanimala. No, bila je tu uprkos tome, kao entitet koji popunjava tišinu. Nisam ni znala da je bila živa, a opet nisam mislila da je među pokojnima. Ona je bila i ostala ime koje primetno obitava oko mene, a verovatno i drugih.
Nakon vesti da je preminula, prelistala sam njen katalog hitova iz radoznalosti. Prepoznala sam pesme koje sam usput čula tokom godina, a pritom sam saznala i za nove koje mi se dopadaju. Izdvojila bih pesmu Private Dancer, objavljenu 1984. godine u istoimenom albumu koji joj je poslužio kao comeback. Pesma govori iz perspektive striptizete ili prostitutke koja sanja o boljem životu, a tekst opisuje ženu koja pati zbog dehumanizacije koju trpi. Napisana je od strane Marka Nopflera, frontmena benda Dire Straits koji je odlučio da pesma nije prikladna za muškarca da peva, stoga je bend figurativnu štafetu (i pesmu) predao Tini Tarner. Ako pesma nije upadljiva sama po sebi zbog tematike i njenog glasa, definitivno jeste zbog stiha u kojem se spominju nemačke marke.
Tina Tarner me je podstakla da razmišljam o današnjim izvođačima i tome ko će ostati upamćen. Koja individua danas će postati glas i odraz ovih decenija? Ne mislim o ovome na snobovski način, nisam neko ko gleda s visinom današnje umetnike. Sve pesme iz prošlosti su filtrirane kroz sito vremena. Svako zrno peska u peščanom satu se dvaput proverava. Ono najgore se odbacuje. Vremenom se zaboravi. Samim tim, naivno je verovati da je muzika u prethodnim decenijama bila med i mleko u odnosu na danas, u najmanju ruku je takvo razmišljanje odsečeno od društva i realnosti. U normalnim okolnostima se ovo ne bi ni naglašavalo, ali među mladima postoji more ljudi koji veruju da je današnja muzika odraz degradirane civilizacije s božemeprosti pogrešnim vrednostima. Imajući ovo u vidu, muzika današnjice mi ne smeta. Sama slušam aktuelne izvođače svakodnevno. Zato mi se i budi slatka znatiželja; čija li ćemo imena čuti i godinama kasnije? Ko će sve dobiti niz knjiga i filmova posvećena njihovom liku i delu? Koje pesme će naša deca slušati zajedno sa nama, dok nas pitaju šta smo mi slušali u ono doba?
Sama ne bih mogla odgovoriti na ova pitanja sa sigurnošću. Da sam malo više samoživa, verovatno bih navodila i sopstvene omiljene izvođače zato što bih verovala da bi baš oni ostali upamćeni. Neko od njih će sigurno biti spomenut tu i tamo za jedno tridesetak godina, među njima The Weeknd, Lana Del Rey i eventualno Kendrick Lamar. Toliko o mom ćutanju.
Koliko li je pamtljivost uopšte bitna? Izvođači ni ne razmišljaju o tome svakodnevno, već rade svoj posao. Tema koja je ovoliko neopipljiva nije prioritet nekome ko ima pametnije obaveze da odradi za svoj lik, brend i delo. Nekima od njih rok trajanja njihove muzike uopšte ne znači. Nije im bitno, niti im je usputna stanica, što je takođe skroz okej.
Sigurno postoje imena za koja nikad nismo čuli koja su na istom, ako ne i na većem nivou od ustanovljenih velikana. Nije kao da vreme s konceptom meritokratije sarađuje. Nije kao ni da sa muzičkom industrijom sudeluje. Mnoge poznate ličnosti u sferi muzike su došle odnekuda ili od nečega, bilo da su dete nekoga iz industrije ili su imali dovoljan priliv novca od strane porodice koja, iako možda nije direktno deo muzičke industrije, može investirati u budućnost svoga člana porodice. Tema nepotizma jeste prežvakana, ali treba imati u vidu da talenat često nije dovoljan da bi izvukao nekoga iz pepela svakodnevice. Teško se može prosečna osoba izvući iz prašine koju zaborav daleko unapred stvara. Većina nas ostaje tu gde jesmo. Mogu gušiti glas Tine Tarner u ušima koliko god, ona ga je makar imala.
Tina Tarner nije imala raskošnu pozadinu ili korene koji bi joj dali prednost u daljoj karijeri. Njena porodica se indirektno bavila poljoprivredom u Tenesiju, ona se vremenom preselila u Sent Luis i tu počinje njena muzička karijera, u trenutku kada je upoznala Ajka Tarnera, frontmena benda Kings of Rhythm. Pre slave, zvala se Ana Mej Bulok, a pseudonim je dobila od strane Ajka. Ubrzo je bila primljena u bend i sa njima je izvodila nastupe pod nazivom Ike and Tina Turner Revue. Sa Ajkom je 1960. godine objavila singl A Fool in Love koji ih je katapultirao u slavu. Nakon toga su se venčali i njihova zajednička karijera u polju R&B i soul scene se nastavila kultivisati. Njihova saradnja je trajala do njihovog razvoda 1978. godine.
Tina Tarner se razvela od Ajka Tarnera nakon višegodišnjeg zlostavljanja i usled toga, zbog otkazanih tezgi, upala je u dugove koje je morala da plaća izdavačkim kućama i period stagnacije u njenoj karijeri je nastupio. Srećom, ovaj period se završio 1984. godine kada je objavila gore pomenuti album Dirty Dancer sa njenim najvećim hitom What’s Love Got To Do with It. Ona je istinski ostavila trag nakon karijere koja je trajala pet decenija.
Vratimo se na početak. Sada slušam pesme od po 10 i više minuta, od izvođača kojima su minuti ćutanja davno održani. Za njih se kaže da su neponovljivi i evergreen. Ko će sve ostaviti društvu buduće klasike, ne može se još uvek predvideti. Ne znamo ko je velikan dok ne umre. Saznamo onda kada nas obuzme šok i onda u čast njima puštamo pesme koje su ostavili iza sebe. Time i sami umetnici nastavljaju dalje u životu, ali u drugačijoj formi.
Naslovna fotografija: Youtube printscreen
