Glumac Vladimir Aleksić govorio je u podcastu na temu nejednakosti u filmskoj industriji, scenama nasilja i tome koliko smo daleko od „intimacy coach“-eva u Srbiji, ali i važnosti oslikavanja vrednosti ravnopravnosti u svim aspektima društva – od obrazovanja do filma.
Kako po vašem mišljenju scene rodno zasnovanog nasilja utiču na jedno društvo?
Scene nasilja utiču prilično na društvo, pre svega na televiziji, ali i u igranom programu kao što su serije i filmovi. To je vrlo delikatno pitanje, kako se nasilje prikazuje jer nasilje radi nasilja ne znači ništa. Scene nasilja često budu tu radi atraktivnosti, a manje radi nekog konkretnog sadržaja. Često umeju da budu neadekvatne.
Da li ste se vi suočili tokom karijere sa takvim scenama?
Ja sam imao scenu gde sam igrao čoveka koji je psihološki oboleo i napastvuje svoju ćerku. Kada smo snimali tu scenu, pošto je u pitanju maloletno dete sa kojim je trebalo da snimam, dosta smo razgovarali, znalo se u startu kako će to da se snimi, dete se pripremilo na tu scenu – i scena je snimljena tako da nijednog trenutka to dete ne bude dovedeno u opasnost, da ne doživi traumu od snimanja jer je u pitanju vrlo delikatno pitanje – pre svega za nas koji to treba da odigramo, a onda i za gledaoca koji to treba da gleda.
Na kome je najveća odgovornost?
Uvek je odgovornost na autorima, producentima, emiterima, ljudima koji daju pare za taj sadržaj i ljudima koji ga proizvode. Za sve, ne samo za scene nasilja, za sve što radite u životu i što će ići u javnost imate odgovornost da stojite iza toga što ste rekli. Nešto može da ne bude benigno.
Koja je odgovornost i uloga reditelja_ke u menjanju takvog narativa? Koliko imate prostora?
Ja sam pre svega glumac, imao sam par izleta u režiju, ali sam i producent i neke stvari sam sam osmislio. U mojim komadima, kao što su Lepa Brena Project ili Sveta Prada sam namerno izabrao da su većina aktera žena jer mislim da su u srpskoj, ali i svetskoj dramaturgiji, su žene manje zastupljene kao likovi i bile su uglavnom u funkciji muškog narativa. Imate malo drama i filmova gde su žene glavni likovi. Sada se to poboljšava, ali sam osećao odgovornost i želeo da doprinesem tome da pričamo o nekim stvarima iz ženske vizure i da moje koleginice koje jako volim i koje su jako talentovane dobiju malo veći poligon za igru.
Da li je ova tema nepopularna u glumačkim krugovima?
Nijedna promena nije popularna. Kad čujete da ženski likovi nisu dovoljno zastupljeni u dramaturgiji čućete – a sad je to popularno, sad moramo i o ženama, o manjinama – ja kažem DA, o promenama moramo da pričamo i svi moraju biti zastupljeni. Sad ćete možda imati erupciju nekih tema, ali će se tokom istorije to svesti na pravi balans zastupljenosti svih. Svi akteri društva treba da budu jednako zastupljeni u javnom diskursu. Moramo da imamo različite teme, da pričamo o različitim slojevima ljudi i onda tek dobijamo kompletno društvo i kompletan dramaturški okvir i pristup celom društvu.
Što se tiče samih glumaca i glumica – koliko na početku karijere imaju prostora da odbijaju uloge koje im se ne dopadaju?
To je dosta individualno pitanje. Vi odbijate ulogu zato što mislite da nešto nije prikladno tom sadržaju i toj liniji lika. Nekada imate određene reditelje kojima se sviđa da imaju neku takvu scenu, ali oni koji treba to da snime, a često je veći problem kada su u pitanju glumice jer su fizički izloženije na snimanjima i bude im neprijatnije na snimanju – uvek je po meni odgovor da treba da se odbije. Nekad su se više plašili ljudi da odbiju, sad se to promenilo, znam da moje koleginice vrlo odbijaju takve scene ili kad znaju da ih ima konsultuju se sa rediteljem kako će to da se snimi.
Kada su intimne scene, sada postoji intimacy coach, što je čovek koji je treniran da radi sa glumicom i glumcem da u intimnoj sceni ne dođe do nikakve zloupotrebe, ili da se neko oseti loše jer snimate intimnu scenu sa partnerom sa kojim možda niste bliski, imate gomilu ljudi oko vas, ljudi iza kamere – i on služi da iskomunicira ono što reditelj želi i kako se glumci osećaju i kako da odglume tu scenu da se svi osećaju prvo zaštićeno, pa onda i prijatno.
Da li toga ima kod nas?
Krenula je priča o tome i kod nas, mislim da je dobrodošlo i korisno. Mi još uvek nemamo osobu zaduženu za to na filmu i televiziji, ali nadam se da će uskoro biti.
Kakva je situacija nekad i sad? Da li tih scena sada ima manje ili više?
Sad ih ima više, pre svega jer se mnogo više i snima, pogotovo serija. Sad je i takav trend, sada su to kriminalističke serije, imamo dosta i tinejdž serija… tu ima dosta scena nasilja i ekstremnih scena. Ali se danas mnogo više o tome i priča. Pre se drugačije o tome pričalo, u vreme Jugoslavije je bila i cenzura i niste mogli da stavite pred kamere baš bilo šta. Sad su vam uz pomoć društvenih mreža svi sadržaji dostupni i ima mnogo više toga.
Kako komentarišete navode ljudi iz vaše branše da su takve scene osmišljene u borbi protiv rodne neravnopravnosti?
Jako je teško komentarisati umetničko delo sa tog aspekta jer nekada nešto što vama izgleda neetički i nemoralno na prvi pogled, kod nekih autora ima dubinu i značenje zašto je to baš tako snimljeno. Često autori i ne razmišljaju i neke su scene snimljene jer je to trend i moderno, a onda se određene scene u projektima koji nisu dovoljno promišljeni po pitanju celog sadržaja – onda i ta scena nasilja izgleda identično loše i opasno. Ljudi često nisu svesni opasnosti toga što prikazuju i misle – to je još jedna scena nasilja i da, svi znamo da nije dobro da muškarac tuče ženu. Da, nije dobro – ali je jako bitno i na koji način se šta komunicira.
Na koji način razlikovati scene mizoginije od scene sa porukom?
Razlikujemo pre svega od naše konkretne svesti. Da bismo nešto prepoznavali mi moramo nešto da znamo. Značajno je da se o ovoj temi priča, da razumemo zašto su žene plaćene manje od muškaraca u našoj filmskoj industriji. Što bi rekla jedna koleginica – mi smo manje plaćene, a treba da dobijemo 20% veći honorar od muškaraca jer moramo da idemo kod manikira, pedikira, da smo isfrizirane… ako muškarac ima zanoktice to je kul, a od žene se očekuje da bude prelepa i sređena. U našem društvu se ne priča da glumice imaju manje honorare od muškaraca.
Ko to određuje?
Producent. Ali i društvo, jer smo mi pre svega mačo društvo i vlada taj narativ da je muškarac glava porodice, on odlučuje, plaća u kafani… žena je tu da bude lepa i da bude pratnja muškarcu, ukras muškarcu. Sad se o tome priča i bitno je to jer ravnopravnost postižemo kad i muškarci i žene i svi ostali članovi društva koji se predstavljaju kao „oni“ budu jednako zastupljeni. Ne samo po broju minuta u filmu, već u društvu, da se o njima priča i da imaju svoj sadržaj kojim im se obraćaju.
Da li će to biti moguće u skorijoj budućnosti?
Ne mislim, zato što smo jako obazrivi, bojimo se promena u našem društvu i vrlo smo rigidni prema promenama. Ali je apsolutno moguće zato što je ovo društvo kroz svoju istoriju pokazalo da ume da bude vrlo civilizovano društvo. Ja jesam optimista da će se to promeniti, ali bih voleo da se to malo brže menja.
Kod nas se na filmu i televiziji stvari menjaju, o tome se razgovara… biće to tema koja će biti sveprisutna jer sve više dolaze inostrane produkcije, otvaramo studija u kojima želimo da privučemo strane partnere kako bi i ovde snimali… filmska i TV industrija je vrlo budna i moram da pohvalim da se ljudi trude i čuju te promene i kako se menja svetsko društvo neminovno je da se menja i industrija u kojoj radimo.
Ko nosi te promene?
Društvo. Prvo obrazovanje. Da biste nešto promenili i znali u školi moraju o tome da vas uče. Moramo u školi da slušamo o ravnopravnosti. Da vi kao dete od sedam godina, kad uđete u prvi razred škole, da vama nastavnici o tome pričaju. Da se i ti đaci osećaju ravnopravnim. Sve je u obrazovanju i u porodici iz koje potičete. Kada vas uče da je jedino moguće biti ravnopravan, onda kada počinjete da se profesionalno bavite nečim vi se ravnopravno ponašate prema svima – i tako kreirate svoj sadržaj.
Kampanja opisana u tekstu je realizovana u okviru regionalne inicijative „Youth 4 Inclusion, Equality & Trust“ (Mladi za inkluziju, jednakost i poverenje) koju realizuju Fondacija Ana i Vlade Divac i Populacioni fond Ujedinjenih nacija u Srbiji, u saradnji sa UNDP Srbija, UNESCO i UN Women, uz finansijsku podršku Fonda za izgradnju mira generalnog sekretara UN-a.
