U okviru letnjeg programa Reflektor teatra, a Zoomer je dao sebi slobodu da ga nazove letnjim pozorišnim festivalom, pored sjajnih predstava publika će imati priliku da uživa i u jednom sjajnom koncertu. U nedelju, 18. jula sa početkom u 20h, na sceni Reflektor teatra u Dorćol Platzu, koncert će održati mladi violončelista Nemanja Stanković. Tim povodom sa Nemanjom smo razgovarali o violončelu, umetnosti i pop kulturi.
Možeš li nam reći nešto više o saradnji sa Reflektor teatrom i koliko tebi znači letnji festival koji organizuju?
Reflektor teatar čine divni mladi ljudi čiji rad pratim već duže vreme i veoma mi se dopada njihova kreativnost, teme koje obrađuju u svojim predstavama, pristup umetnosti, te smo se negde prepoznali u zajedničkim nastojanjima. Koncert se održava u okviru letnje sezone Reflektor Teatra, što nije tipično – ni za pozorište da organizuje muzičke događaje, niti za umetnike da nastupaju u prostorima koji nisu koncertne dvorane. Baš zato smo smatrali da je ovo što radimo prava stvar, da može biti interesantan miks i povezivanje dve grane umetnosti na najprirodniji način. Naročito sam veoma uzbuđen jer je ovo tek početak naše saradnje, već sledećeg meseca očekuje vas nešto veoma uzbudljivo iz produkcije „Reflektor teatra“ ali ne smem ništa više o tome 🙂
Šta možemo očekivati u nedelju? Pretpostavljamo da ćemo čuti album „Tragovi“?
Ne baš. U nedelju predstavljam program koji je i meni uglavnom nov i koji do sada nisam izvodio. Album „Tragovi“ je zaista postao prepoznatljiv i van krugova ljubitelja klasične muzike i to me izuzetno raduje, ali sam se ipak uželeo i Baha, Prokofjeva, tako da će se u nedelju, između ostalih, naći i kompozicije upravo ovih kompozitora. To je program u trajanju od sat vremena koji je sastavljen od dela pisanih za violončelo solo. Cilj mi je da kroz kompozicije stvarane u različitim vremenskim periodima prikažem bogatstvo zvukova i emocija koje je violončelo u stanju da proizvede.
Na neki način, „Tragovi“ su pionirski projekat u smislu modernog albuma sa kompozicijama pisanim baš za violončelo. Koliko si zadovoljan reakcijama kolega i ljubitelja umetnosti na ovaj projekat?
U svetu je savremeno stvaralaštvo veoma privlačno, kako izvođačima, tako i koncertnim agencijama, izdavačkim kućama, mnogo se ulaže u novu muziku, tako da je nemali broj umetnika koji snimaju i izvode isključivo takva, nova dela. Za uspeh albuma „Tragovi“ nesumnjivo su najzaslužnije kompozicije koje su autentične svaka na svoj način. Potrudili smo se da takvu muziku, kao i samo violončelo, približimo i onima koji do nje ne bi došli samoinicijativno; tako se stvara nova publika koja takođe traži interesantne kulturne sadržaje. Album je već prepoznat i van zemlje, a moj plan nije da stanem da tih osam kompozicija. Već se još nešto novo krčka 😉
nije tipično ni za pozorište da organizuje muzičke događaje, niti za umetnike da nastupaju u prostorima koji nisu koncertne dvorane. Baš zato smo smatrali da je ovo što radimo prava stvar, da može biti interesantan miks i povezivanje dve grane umetnosti na najprirodniji način.
Koju bi kompoziciju posebno izdvojio?
U ovom trenutku bih izdvojio kompoziciju „Parhelion“ Igora Andrića. Ona je objavljena na albumu „Tragovi“, a u nedelju ću je, konačno, po prvi put i izvesti uživo pred publikom „Reflektor teatra“ i tome se baš radujem.
Da možeš da odabereš bilo kog kompozitora u istoriji koji bi napisao devetu kompoziciju za ovaj album, ko bi to bio i zbog čega?
Sjajno pitanje! I teško! Ta reč „deveta“ me asocira na Ludviga van Betovena, pa neka to sad bude moj prvi izbor. On je jedan od kompozitora čija dela najčešće izvodim, jedan veliki genije koji je svojim stvaralaštvom zadužio čitavo čovečanstvo. Između ostalog, napisao je i pet sonata za violončelo i klavir.
U poslednje vreme violončelo, kao i saksofon, izuzetno su zanimljivi kompozitorima popularne muzike. Kako komentarišeš taj spoj klasičnih instrumenata i popularnih „bitova“ koji danas vladaju muzičkom scenom? Da li bi ti svirao na albumu, ili koncertu, nekog od izvođača popularne muzike?
Muzika se kroz istoriju menjala, transformisala, novi stilovi su nastajali i mešali se međusobno i sada imamo jednu veliku paletu najrazličitijih žanrova i svaki od njih ima svoju publiku. Kao muzičar se uvek trudim da posmatram muziku u širem planu, volim da poslušam i ono što mi nije blisko jer tako učim i otkrivam o muzici nešto čega do tada nisam bio svestan. Frustrira me nedostatak originalnosti u današnjoj muzici, ili možda više nedostatak hrabrosti da se eksperimentiše. Tako da se uvek obradujem kada se pojavi neko novo lice koje ima šta da kaže kroz muziku i takve saradnje su i najveća satisfakcija.
Frustrira me nedostatak originalnosti u današnjoj muzici, ili možda više nedostatak hrabrosti da se eksperimentiše.
S obzirom na to da si docent na FMU, te deo obrazovnog sistema, kako gledaš na časove muzičke kulture u Srbiji? Koliko je program adekvatan današnjem trenutku, da li ga treba osavremeniti i da li bi novija muzika, kao što su „Tragovi“ možda uticala više na to da se deca zainteresuju za sviranje?
Nisam veoma upoznat sa samim nastavnim planom u školama, ali, s obzirom na to da moja majka predaje upravo muzičku kulturu u osnovnoj školi, pa imam primer „iz kuće“, sve više uviđam, a složićeš se i ti sa mnom, da je posvećenost nastavnika od izuzetne važnosti za to kakav će odnos učenik imati prema određenoj oblasti i nakon formalnog obrazovanja. Nismo svi stvoreni da budemo umetnici, kao ni sportisti, inženjeri, lekari, ali je uloga nastavnika ta da nas nauči da shvatimo važnost svakog predmeta. Da budemo radoznali za svaki aspekt koji čini život. Ljubav i predanost najvažniji su deo svakog sistema, pa tako i obrazovnog.
Naslovna fotografija i fotografije u tekstu: Miša Obradović
