Ljubiša Jovanović: Rad sa roditeljima u svim sferama društva je potpuno zapušten

Ljubiša Jovanović je široj javnosti poznat kao eminentni stučnjak iz oblasti psihologije, ali takođe i kao autor knjige „Delikvencija“ koju je prvenstveno namenio mladima kao pomoć pri rešavanju problema sa kojima je oni najčešće susreću. Inače, Jovanović radi i u Centru za zaštitu odojčadi, deci i omladine „Zvečanska“, ali i kao profesor na Fakultetu za medije i komunikacije u Beogradu.

Prošlo je više od mesec dana od tragedije u Ribnikaru. Za početak, koja osećanja je u Vama lično probudila ova tragedija?

U meni lično je izazvala najpre šok i nevericu, kao i nepoverenje u izveštavanje medija; da sam čitavih sat vremena po prvom saznanju posumnjao da ima baš toliko žrtava i da sam pomislio da su mediji pojurili sa tom informacijom. Kad se ispostavilo tačnim, osetio sam jaku anksioznost i doživljaj kao deo su oblaci potamneli, iako je bilo prilično vedro. Nisam mogao dugo da mislim ni na šta drugo, stalno mi se taj događaj vraćao i nisam imao snage da mnogo mislim o tome kako je onima koji su direktno pogodjeni. I danas imam doživljaj da se neki mrak spustio na nas, ali i snažnu potrebu da to osvetlim.

Kako i na koji način pružiti podršku deci, učenicima Ribnikara?

Najpre, smatram da je previše nas koji to stručno komentarišemo. U redu, svako ima svoje mišljenje, čak je u redu i da se čuje šta građani misle, ali postoji inflacija stručnih mišljenja. Srećom, ona su uglavnom slažu, tako da ne bih ni ja previše dodavao: važno je da deca i njihove porodice imaju mogućnost da razgovaraju sa stručnim licem, ukoliko to žele; da se uvaži njihov način prevazilaženja traume (jer je prvo što nastrada kod traumatskog iskustva jeste doživljaj kontrole, tako da je sve što se dalje dešava mora biti zasnovano na uvažavanje individualnog ritma oporavka i onoga što prija žrtvi, kako bi povratila doživljaj kontrole nad svojim životom, a ne da joj samo drugi odlučuju); da se međusobno povezuju i sa drugim učesnicima u traumatskom iskustvu i sa bliskima izvan tog kruga; da što pre uspostave dnevne rutine i, koliko mogu, aktivnosti; da ne slušaju mnogo vesti, već da se informišu tamo gde se donose odluke.

Svima nam je poznato da u osnovnim i srednjim školama postoje samo dva stručna saradnika iz psihološko-pedagoške službe. Verujem da se možete složiti sa mnom da je taj broj isuviše mali kako bi se dospelo do svakog učenika. Koje metode, ili promene, bi Vi predložili u obrazovno-vaspitnom sistemu u Srbiji kako bi se ovaj problem, ako ne prevazišao, onda barem ublažio?

Svakako da su normativi kadrova znatno ispod onih koji bi omogućili blagovremenu stručnu podršku, posebno kada se radi o specijalističkim profesijama, kao u ovom slučaju. Kadrovsko jačanje PP službe je neophodno i takva inicijativa je pokrenuta i pre ove tragedije. Treba biti realan, jer mi nismo bogata država, ali je važno da država dislocira deo sredstava iz materijalnih investiranja u kadrovska. To uključuje i dodatne edukacije. Važno je da se pozicija PP službe u školi promeni, sa imidža kontrolora prosvetnih radnika i onog ko sankcioniše decu na onog ko i jedne i druge podržava.

I konačno, a zapravo možda PRVO: ne mogu psiholozi i pedagozi da budu glavni mediji uticaja na decu, oni ipak dolaze kao vid sekundarne i tercijarne reakcije. Možda bi mogli više da se angažuju u primarnoj, jer nama generalno nedostaju proaktivne aktivnosti, suviše smo zabavljeni reaktivnim – kad se nešto već desi. Treba, pre svega, ojačati vaspitnu ulogu prosvetnih radnika, njihovu poziciju. Imam utisak da se sve veći broj nastavnika boji dece ili se boji da postavi određene granice i zahteve, jer neko može da ih tuži. Često sam čuo da se govori kako škola obrazuje i ne bavi se vaspitanjem – malo toga ima netačnije. To prosto nije stvar našeg izbora i obrazovne strategije, jer je jednostavno nemoguće obrazovanje bez vaspitanja, ti termini se kod nas razlikuju, u nekim drugim zemljama nema različitih reči za obrazovanje i vaspitanje.

Nastavnici jesu i vaspitači, čak i kada izbegavaju da to budu, ali tada, naravno, uglavnom pružaju negativan model. Štaviše, mislim da bi jačanjem vaspitne uloge i obrazovna dobila na vrednosti, odnosno da kvalitet odnosa koji se stvara u relaciji učenik – nastavnik ključno utiče na motivaciju za učenje i pamćenje nastavnog gradiva.

Da li smatrate da je u školi pored rada sa decom, podjednako važan i rad sa roditeljima? Koliko roditelji i njihovi načini i metode vaspitanja dece imaju uticaja na dešavanja u školi?

Generalno, rad sa roditeljima je u svim sferama društva potpuno zapušten. Roditelji često nisu pozvani da učestvuju u onom što se tiče njihove dece, to je prepušteno stručnjacima, a uključuju se uglavnom samo da ispravljaju „nepravde“ prema svojoj deci, često nekritično ili kao poslednji vapaj. Smatram da škole i druge ustanove, pa i socijalne zaštite, u kojoj radim, moraju da razvijaju programe za roditelje, edukativne i druge. A kad se radi o prestupima koje pojedina deca prave, nužno je da se u svim postupcima prema maloletnim izvršiocima kao odgovorna lica pojave i roditelji, i to ne toliko da bi bili sankcionisani za nešto (kažu pravnici da ne mogu biti sankcionisani, ako oni nešto nisu uradili, pa upravo se i radi o tome da nisu uradili ili nisu dovoljno dobro uradili ono što je roditeljsko), već da bi bili podržani u vaspitanju svog deteta: edukativno, relaksaciono, savetodavno, terapijski ili materijalno.

U socijalnoj zaštiti je osmišljena usluga intenzivne podrške porodici, pod nazivom „Porodični saradnik“, koju smo vrlo uspešno pilotirali 6 godina, do 2018, a koja podrazumeva terenski rad stručnjaka u porodici i zajednici, tako što porodica dobije zadatak od centra za socijalni rad, kada postoji sumnja nedovoljno adekvatne brige, da nešto popravi, a porodični saradnik im u tome konkretno i direktno pomaže. Država je ovu uslugu stavila u strateški plan, ali se čeka promena zakona o socijalnoj zaštiti. A ova usluga zapravo povezuje sve sisteme: i socijalnu zaštitu, prosvetu, zdravstvo, pravosuđe, civilno društvo…

Kako mi je poznato da radite u Zvečanskoj sa osetljivom grupom dece, možete li mi reći kako radite sa takvom decom; kako im pomažete da se lakše rehabilituju u društvo?

Ovo je pitanje za celu knjigu. Glavno je da intervencija bude blagovremena (da se reši najviše u roku od 6 meseci gde će i s kim živeti dete); stručno utemeljenja, na dokazima zasnovana; u skladu sa najboljim interesom deteta; zasnovana na principu stalnosti, a to znači da se veže za celoživotne odnose (biološka porodica, srodnici ili usvojitelji).

Naš je zadatak da u bilo kojoj životnoj situaciji (nepoznati, umrli, nemarni, zlostavljajući, nezreli, odsutni, bolesni, nezainteresovani ili na drugi način nepristuni odnosno neadekvatni roditelji), pronadjemo na koji način roditelji postoje za dete (da li se radi na povratku deteta roditeljima, ili samo održavaju kontakt, ili dete samo zna ko su mu roditelji i odakle potiče, i slično). Dete intenzivno želi i traga za osobom koja bi brinula o njemu u porodici, najpre naravno traži biološke roditelje ili zamenske.

Drugi deo rada, na koji smo u praksi, moram priznati, više fokusirani jeste vaspitanje i podrška razvoju deteta, dok je na smeštaju: važno je da uključimo dete u zajednicu, da što više bude sa svojim vršnjacima koji odrastaju u porodicama, da očuvaju veze sa svojim poreklom i identitetom, da se obrazuju, da menjaju doživljaj odraslih koji su do sada bili neadekvatni tako što će vaspitači u domu negovati odnos zasnovan na poverenju, dostupnosti i pouzdanosti sa jasnim granicama. Deca treba da budu aktivna, da imaju osmišljene aktivnosti, a radimo po tzv. Bazičnom programu rada, koji je zasnovan, izmedju ostalog, na konceptima afektivne vezanosti i oporavka od traume. Snažno afirmišemo paricipaciju i samostalnost dece.

No, izazovi su ogromni, deca često dolaze i u poznijim adolescentnim godima, sa razvijenim obrascima ponašanja iz vrlo depriviranih i haotičnih uslova življenja, tako da moramo biti jako strpljivi i pratiti ritam deteta.

Centar E8 već nekoliko godina radi na implementaciji programa Y/Y+. Kako se u ustanovi u kojoj radite vrši implementacija ovog programa? ,

Naša ustanova se uključila tako što motiviše mlade na smeštaju u ustanovi od 15 i više godina da učestvuju u radionicama po edukativnom programu Young Men Initiative. Uključeno je do sada 10-ak mladih iz više naših domova u Beogradu.

Mi smatramo da je za mlade u ustanovi važno da razvijaju senzibilitet za rodnu ravnopravnost, da razvijaju veštine komunikacije, razumevanja i uzajamne saradnje i to je, na kraju krajeva, deo i našeg Bazičnog programa rada u ustanovi.

Naslovna fotografija: Foto: Srbija Danas / Saša Džambić

Darko Gligorijević
Darko Gligorijević
Polu poljoprivrednik, polu čovek koji piše tekstove.

Komentari

Leave a reply

Molimo Vas, unesite komentar
Please enter your name here

Preporučujemo

Instagram

Jachim zoomira nedelju

Preporučujemo

Najnovije

GLEDAJ

Još