Život nas vodi najrazličitijim putevima, često nepredvidivim i nezamislivim. Da smo Vladimiru ovaj leksikon ponudili u osnovnoj školi verovatno bi ideju o budućnosti predstavio potpuno drugačije. Danas polovinu svog dana provodi u blatu i vodi, u nehigijenskim, substandardnim naseljima u kojima živi najugroženija društvena grupa u Srbiji – deca koja žive ili rade na ulici. Ekonomski fakultet i udobnu fotelju neke firme zamenio je filantropijom. I ne kaje se. Jer je satisfakcija kada vidi da je svojim, sada već decenijskim radom, promenio život nekoj deci i porodici – veća od bilo čega na svetu.
Ali da se vratimo na početak.
Vladimir je rođen u Vranju. Osnovnu i srednju školu završio je u rodnom gradu, nakon čega prelazi u Beograd, na već pomenuti ekonomski fakultet. Pored leksikona na našem stolu je računaljka, koja kao podsetnik na detinjstvo ukazuje na ljubav prema matematici kojom se bavi čitavog života. Što niko nije očekivao, jer je bio jedino dete u odeljenju koje je na kraju prvog razreda imalo dvojku iz ovog predmeta.
„Svakom cvetu treba vremena da postane svoja najlepša verzija. Tako i čoveku treba pružiti šansu da strpljivo raste”, priča Vladimir o svome iskustvu, a jasno je da je to vodilja koja se itekako vidi i u njegovom profesionalnom radu. Matematika je kasnije postala laka, a sada mu je cilj da je savladaju i deca koja nemaju nekoga ko im može pomoći kod kuće u domaćim zadacima.
Potpuno slučajan splet okolnosti doveo ga je do Centra za integraciju mladih, u kome je na poziciji koordinacije volontera radila njegova prijateljica. Kako je znao da im treba dosta ljudi, iz želje da pruži pomoć, prijavio se i postao volonter. Više od decenije kasnije, on se nalazi na toj poziciji i organizuje druge mlade ljude koji žele da svoje vreme poklone deci iz neformalnih naselja.
„Iako je prošlo toliko godina, sećam se kristalno prvog dana dolaska u program. Bio je hladni zimski dan, trebalo je da krenem put Karaburme, što mi i nije bilo toliko blizu. Prvog dana sam zadobio par grudvi od mališana, a sitne ruke su me hitro provele kroz naselje koje na prvi pogled i ne ostavlja utisak povoljnog mesta za život„, priča Vladimir koji je tog dana osetio na svojoj koži hladnoću zimskog dana, uprkos tome što je bio adekvatno obučen, za razliku od dece koju je vodio do škole. No, jače od te hladnoće utisak je ostavila toplota – toplota njihove iskrene ljubavi i zahvalnosti što im je neko poklonio svoje vreme, da se sa njima igra, uči ili da ih jednostavno – primeti. Umesto okretanja glave.
„Odmah mi je postalo jasno zbog čega mi ova deca deluju više odraslo, zbog čega je neminovno da odrastu brže nego njihovi vršnjaci. Uslovi u kojima žive, nepostojanje infrastrukture, problemi sa kojima se porodice suočavaju i nemogućnost da deci obezbede minimalne uslove za život jasno ukazuje da prioriteti dece ne mogu ići u pravcu obrazovanja, već preživljavanja. Već u ranim godinama deca se bave dužnostima koje školu stavljaju u drugi plan, a devojčice se ističu kao zrelije jer već u desetoj ili jedanaestoj godini pomažu majkama u podizanju ostale dece i obavljaju te neke, možemo reći majčinske, dužnosti„, opisuje Vladimir.
Životi koje mi svi vodimo, koji smo na neki način „privilegovani“ makar time što imamo krov nad glavom i hleb na stolu – dijametralno je suprotan od njihovog iskustva. Ovo su svetovi koji se retko susreću, a sistem se ne trudi dovoljno da ih spoji. Tako da inkluzija ostaje samo reč na papiru. Prva linija pomoći njima su volonteri, kojih sada ima zaista puno i sa Vladimirom čine jednu divnu zajednicu empatičnih ljudi.
„Pored plemenitosti i empatije, vrednosti koje je važno da posedujemo, ovaj, ne toliko vidljiv svet, uči nas veoma važnim lekcijama. Uključenje u život koje nije poput našeg, pomaže i nama, ne samo korisnicima. Čini nas boljim ljudima. Ljudima koji vide da postoji i život van „kruga dvojke“, da moramo da vidimo probleme sa kojima se suočavaju deprivilegovane zajednice koje ne smeju ostati nevidljive i na margini„, priča Vladimir i dodaje još jedan „sebičan“ razlog za rad sa decom: „Mališani nas uče da je važno zadržati taj detinji duh, a sasvim sigurno svima nama daju mladalačku energiju„.
Međutim, nije sve tako sjajno i bez problema. Realnost je takva da se često suočavate sa prizorima koje je teško gledati. Boso dete na minusu, porodice koje ostaju bez krova nad glavom zato što je bio od kartona i zapalio se od sveće kojom su pokušali da ugreju prostoriju… teške slike sa kojima je teško nositi se. Zato je među ljudima koji su prvi na terenu, koji rade direktno u zajednicama, sindrom burn out-a izrazito visok. Vladimir je našao način da ovo prevaziđe i da sačuva i sebe, i svoje volontere.
„Često sam bio opominjan da usporim, da se ne dajem previše, jer očekivanja nisu uvek realna. Važno je shvatiti da pravimo male promene. To je ono što sam naučio i što napominjem svim volonterima. Uviđam razočarenja na licima kada se nešto završi scenariom koji nije bio u planu, jer ipak su to mladi ljudi – srednjoškolci, studenti…„, priča Vladimir i dodaje da bi sebi zamerio samo jedno – što se nije još ranije uključio. A uključio se u 22. godini.
„Kao neko ko je kontrol-frik, važno mi je bilo da naučim da se prepustim i da imam poverenja da će neko drugi obaviti nešto, da ne moram uvek ja. Ali još važnije, svakodnevno me podseća da budućnost nije toliko crna, iako nas situacije koje se dešavaju upućuju da verujemo u to. I uspeh i neuspeh treba posmatrati jednako„, kaže Vladimir i dodaje da svako dete koje je sklonjeno od teškog života koji ulica sama po sebi iziskuje – jeste mala pobeda.
Ne bi ovo bio Leksikon, kada se ne bismo ipak vratili u detinjstvo. Stalni rad sa decom i Vladimira podseća na sopstveno detinjstvo koje je, kao većinu dece devedesetih, obeležilo bombardovanje. Kao najupečatljiviji momenat, ističe sam taj prekid svega. Čitavo vreme proveo je kod bake i deke na selu, a sretanje poznatog lica nakon tog mraka vratilo ga je u stvarnost. Verovatno je to razlog i zašto je njegovoj generaciji period karantina zbog korona virusa, kao takođe momenat „prekida“ posebno teško pao.
Ipak, najsrećnije sećanje je – plazma sa mlekom, koju je jeo do šeste godine konstantno.
„Bio sam toliko razmažen da su moji morali da voze kilometrima da bi mi nabavili plazmu iz fabrike, jer je u vreme sankcija nije bilo u našem gradu„, priča kroz smeh ovaj mladić koji žrtvovanje svoje porodice izuzetno ceni. Baka i deka bili su važan deo detinjstva, a porodica mu je ukazala na najvažnije vrline koje treba da posedujemo.
Danas uživa u vodi, šetnjama i vožnji bicikla pored vode, bosonogom hodanju po pesku, kao i dokumentarcima različitih tipova i pozorištu. Manje je poznato i da je bio u prvoj postavi „Muškarčina“, ali nikad nije zaigrao u ovoj predstavi. „Muškarčine su mi kao glumcu izmakle za malo„, kaže mladić koji nije postao glumac, ali jeste DJ, iako uvek pre bira ostanak kod kuće nego žurke.
„Mlađem sebi bih poručio da nikada nije kasno da sa nečim počneš i da je okej da stvari odložiš za njihovo pravo vreme„, priča za kraj i dodaje da bi svoj čarobni štapić iskoristio da u ljudima probudi želju da budi otvoreniji.
Kroz nekoliko godina, ne može da tvrdi da će se nalaziti na istom mestu gde je sada, a neke od želja ga podstiču na to da sebi da vremena da proputuje, obiđe Njujork i okuša se u poslu na Menhetnu, živi u Italji i nabavi psa – iako ima traume od komšijskog.
Želimo mu da ih sve i ostvari!
Do sledećeg Leksikona i novih inspirativnih ljudi – čitamo se!
Fotografije u tekstu: Ina Stanković
