Ova rubrika, podsetnik je na školske dane i često budi uspomene iz detinjih vremena, što je podstaklo da i današnju sagovornicu vratimo baš na te momente. Rođenu Crnogorku, prvih devet godina detinjstva vraćaju na sećanja o potpunoj slobodi, igri i vragolijama, te osećaju bezbrižnosti.
Sunčica je danas diplomirani master inžinjer arhitekture, fotograf i master class edukator.
Dolazak do ovih profesija, nije splet slučajnih okolnosti kada govorimo o fotografiji, barem njoj samoj, budući da je uz mamu slikarku imala sliku o vizuelnoj umetnosti.
Stvari su vodile jedna ka drugoj, pa ćemo se vratiti malo unazad…
„Rođena sam na Cetinju, odrasla u Ulcinju, koji koliko god da možda nije bio presiguran kraj za život, za mene je bio pravi za detinjstvo. Živela sam u vojnom naselju, gde je pored mame, tate, sestre, babe i dede, živela i moja tetka sa decom, ali i još mnogo dece različitih uzrasta. Omiljena stvar nam je bila pravljenje vragolija. Igrali smo lastiš, udomljavali različite životinje, od ježa, gmizavaca, pačića, ptica poput vrabaca i golubova do kučića i mačića, pravili logore i dodeljivali svakom po neku ulogu. U tom periodu me je zainteresovala zoologija, ali sam kasnije shvatila da sam previše gadljiva da bih se time bavila. Tih prvih devet godina zaista sam se osećala slobodno, a danas imam strah da ću kada i ako ponovo odem tamo, razbiti iluziju i shvatiti da je sve to možda bilo tako, samo u mojoj glavi“ , priseća se te nastavlja: „Nakon što sam prešla u Beograd, čini mi se da sam osetila sve ono što tamo nisam, poput tračeva i slično. Nastavila sam osnovnu školu, pa upisala srednju i fakultet. Ne dopada mi se smog, zatvorena sredina, ali sam usput upoznala mnogo sjajnih ljudi. Korak za dalje, svakako, jeste dobar“ , zaključuje.
Tokom srednje škole, nije imala ideju čime želi da se bavi, a profesionalna orijentacija pokazala je da ima smisla za prostor. Upisala je arhitekturu, a interesovanje za psihologiju, biologiju i filmsku umetnost, deo su posla kojim se danas primarno bavi.
Sećanje o početcima u forografiji, vraćaju je na srednju školu i ekskurziju.
„Išli na ekskurziju u Pariz. Sećam se da sam mami iskukala da mi da njen digitalni fotoaparat. Dok su druge devojčice posećvale Seforu i išle u šoping, mene je samo interesovalo da uhvatim sve te momete tamo. Vratila sam se kući sa fazon, dve hiljade fotografija. U tom periodu sam zajedno sa drugaricom otvorila instagram nalog na kom smo kačile fotke. Iako je tada ovo bio hobi, ja sam rešila da se u završnoj godini odreknem proslave osamnaestog rođendana, kao i maturske večeri kako bih kupila svoj fotoaparat. Upisala sam podstrekom drugarice sa radionice za street staff fotografiju, arhitekturu, a posao fotografa, imala sam tokom čitavih studija„, priča.
Da ne žali za odricanjem od bitnih srednjoškolskih momenata, potvrdila je i razrednoj koju je sasvim slučajno nedavno srela. Već osam godina bavi se ovim poslom i konstantno napreduje u istom. Težina posla jeste samo suočavanje sa različitim tipom ljudi, jednako lepo koliko i izazovno. Pored svega pruža slobodnu organizaciju.
„Kada radite sa klijentima, neprijatna iskustva uglavnom prouzrokuju ljudski kompleksi. Ti ne radiš sa njima direktno, već sa slikom koju oni imaju o sebi. Posao je grbav haha, većinom vremena, jer zahteva dugo sedenje ispred kompjutera, tokom editovanja fotografija, što mislim da većina fotografa mrzi. Nekada je interesantno, poput bojanke, a nekada zamorno. Ono što jeste sama poenta i ključno jeste dobra komunikacija i dobra procena, jer ne možeš sve svakome reći, tek tako„, objašnjava.
Tvrdi da je rad sa zvezdama, daleko pipljiviji, kada govorimo o saradnji, a budući da je i sama imala prilike da sarađuje sa nekima od poznatih lica poput Senide i Teodore, iskustva ne pamti kao neprijatna.
Samo drugačija.
Ušla je i u svet kreativne direkcije za spotove. Sunčica ne namerava da stane, a sebe ipak vidi van granica ove zemlje. Ima želju da radi sa mnogim inostranim artistima, ali i da oseti izazove u pravom modnom svetu. Osuđivanje drugih ne vidi kao lošu stvar, ukoliko nisu samo zarad kritike za kritiku ili trać zarad trača, već kritičkog razmišljanja.
Role model moraš imati, jer kako kaže, svi tražimo neku eksternu validaciju, a njeni su oni koji joj čačnu ego. Pune joj gorivo, da napravi korake iznad onih na kojima je u datom momentu.
A da ima čarobni štapić?
„Čarobni štapić iskoristila bih skromno, hahah. Može jedna vila na Komo jezeru i jedna na Kapriju„
Kapri je još jedno sećanje iz mlađih dana, koje je stavila na listu, kada je pisala pismo samoj sebi. Ovu destinaciju posetila je prošle godine, što je izazvalo oduševljenje. Visoka moda, prefinjeni luksuz i mir, definitivno bi je vratili tamo.
U daljem pisanju životne priče, Sunčici, Leksikon želi puno ispisanih stranica, poput ovih naših.
Da li si i TI speman/na da napišeš svoju?
Vidimo se sledećeg petka! 😊
