„Vraćajući se na leksikone iz osnovne škole, sećam se namere da javno podelimo istinu, koju čuvamo u onoj podsvesnoj strani mozga. Koju želimo da neka nama posebna osoba zna. Poput simpatije iz odeljenja”
Zapravo, Leksikon u začetku i teži ka toj ideji da ovi razonodni i simpatični razgovori prikažu svakodnevnu priču čoveka.
Često govorimo o krajevima i začecima, a zapravo možemo reći da je svaki „kraj”, jeste novi početak. Poput velikih životnih promena kao što su napuštanje rodnog kraja, rastanak sa generacijom, ljubavni krah ili promena karijere.
Na današnjoj kafi sa Nevenom, razgovor najviše vodi na poglede o površnosti vremena u kome svakodnevno vidimo dosta primera da to zaista i jeste tako.
Jesmo li potrošna roba?
Zašto moramo biti istih figura, urbani i prihvatljivi sa osnovom savršenih mera?
Da li su vrednosti koje cenimo zaista promenjene ili je uvek bilo ovako?
Nevenin dom je spoj tri generacije. Živi u kući na Zvezdari sa, roditeljima i bakom i dekom. Jedino dete ušuškano u brizi i ljubavi svoje porodice.
Ne razmaženo. Ne prepušteno slobodi da se sve može.
Smestile smo se ćošak restorana, te lagano uz čaj i pokoju cigaretu opušteno započele razgovor o velikom broju različitih tema.
Za početak dok odgovara na pitanja Leksikonu, predlažem da se predstavi.
„Uh trebala si mi reći da se pripremim za ova pitanja. Mislila sam da ih ima više, ali nije lako na sve odgovoriti, bez razmišljanja”, konstantuje, a zatim se vraća na predstavljanje: „Zovem se Nevena, imam 25 godina i rođena sam u Beogradu. Celog života živela sam na Zvezdari, sa roditeljima i bakom i dekom. Želela sam da budem slikarka, ali logičnim savetom roditelja odlučila sam da ekonomija posao koji će doneti novca, a platno i četkicu ostavila sam kao jedan od najlepših hobija za koji sam talentovana”, ukratko objašnjava ono osnovno dok pomalo muke muči sa manama i vrlinama.
Valjda je teško samu sebe proceniti.
Obe se smejemo jer smo svojim komentarima o „omladini” sebe podsetile na dve tetke.
Nevena čak ima i anegdotu vezanu za ovo, koja je opravdano stavlja u ulogu tetke u društvu i porodici.
„Sećam se kako sam jednom prilikom u napadu panike jer sam bila singl, bez povoljne prilike za dečkom, uletela u kuću najbolje drugarice i rekla njenoj jako mlađoj sestri kako ću joj sve ostaviti samo da me ne pusti da umrem sa mačkama,” priča uz smeh.
Nisam mogla da se ne iscepam od smeha slušajući ovo, iako sam stopostotno razumela.
Razgovor nam se podosta svodio na mišljenje o odnosima među ljudima. O muško ženskim odnosima. O feminističkim pogledima muške strane, ali i nekim lepim delima na koja je ponosna.
Zanimalo me je da li joj nedostaju brat ili sestra.
„Čini mi se da svaka devojčica želi da ima starijeg brata. Možda bih to stavila kao nedostatak, ali mi se zapravo sviđa što sam jedinica. Drug je zamenio ulogu starijeg brata. A drugarice sestre. Međutim do nekog momenta života delovalo mi je kao da svi rade stvari za mene kako bi me štitili od spoljašnjeg sveta. Pogotovo jer sam bila povučeniji tip”, objašnjava, te nastavlja u dahu: „Momentom mog odrastanja smatram odlazak najbolje drugarice u Ameriku. Tada sam prvi put možda shvatila da ću morati ponešto i sama. Druga linija odrastanja je mamina bolest, potom tatina. To su momenti koji su podosta promenili moje viđenje svega“, priča i dodaje da su joj to ujedno i najmotivišujići momenti kada je u pitanju završavanje važnih stvari bez odlaganja.
„U tom periodu sam završila fakultet, a ubrzo se i zaposlila u jednoj od najboljih kompanija vezanih za moju oblast. Zaposlenje u velikoj četvorici Ernst&Younga je san revizora”, zaključuje.
Iako je slikarstvo bio san od malih nogu, posao revizora vidi kao onaj u kome se zaista pronalazi. Dinamično okruženje i tereni joj ne ubijaju kreativnu stranu.
Slobodno vreme posvećuje hobiju i dugim šetnjama. Obožava staru athitekturu grada, a život van granica Srbije ne vidi za sebe.
Norme lepote i savršenstva smatramo obe iskrivljenim. Ali optimistično se nadamo da će se to uskoro promeniti. Kao i međuljudski odnosi.
Prilikom predaje leksikona uviđam crtež ženskog akta. Nevena mi odmah objašnjava zašto baš ženska figura igra veliku ulogu u njenom odrastanju.
„Rekla sam da nemam uzore. Ako bih pomenula jednog, onda je to moja baka. Ona mi je večita inspiracija, podrška, savetodavac i vetar u leđa. Nikada moje izbore nije pokušavala da ispravlja. Mnogo sam vezana za nju. Ona mi je zaista sve”, objašnjava.
Pre nego što zatvorimo još jednu stranicu ove žute knjige, moram pomenuti jednu jako bitnu odluku koja je Neveni promenila lični opis.
Koliko kosa, na primer može promeniti čitavu sliku?
Njen primer govori da je to u ogromnog meri, ali kada je svrha plemenita, neprimetna stvar.
„Prilikom posete tati na onkološkom odeljenju jedna devojčica me je podstakla na potez na koji sam jako ponosna. Rečenica koju sam tada čula skroz mi je promenila viđenje”, zastaje u momentu kao da razmišlja, te ubrzo nastavlja: „Imaš tako lepu dugu kosu. Izgledaš zdravo -da, ovo je izgovorila devojčica koja je bila pri kraju svoje hemoterapije. Uvek sam svoju kosu gledala kao zaštitni znak. Davala mi je na oštrini. Nakon odluke da svoju doniram nekome kome će značiti, više ni ne vidim tu razliku. Otišla je udruženju „Uvek sa decom”. Preporučujem da kada se odlučite na drastične promene, da upravo ovaj potez napravite, jer nekome mnogo znači“, govori, uz sjaj u očima koji je bio neizostavan.
Porazila je u početku reakcija okoline, jer nije isprva želela da kaže sa kojom je svrhom skratila kosu. Mnogima je bio glup potez. Smratali su da bolje i lepše izgleda sa dugom kosom. Ali eto, zaključak razgovora vraća nas opet na pogled koji i Nevena, ali i dosta ljudi, ima na vrednovanje stvari ovih dana.
Do sledećeg viđenja, optimistični pozdrav!
Koje vrednosti su tebi važne?
Leksikon će te rado slušati 🙂
