Kako bi bilo da ovog puta pođemo iz drugačije perspektive? Vraćajući se na leksikone iz osnovne škole, sećam se namere javnog deljenja istine koju tajimo, a želimo da ta neka osoba sazna. Poput simpatije iz odeljenja. Začetak Zoomerovog Leksikona ispočetka i ima ideju da ti simpatični razonodni razgovori postanu svakodnevna priča običnih.
Običan čovek? Šta bi to uopšte bilo?
Govorimo o krajevima i začetku. Ukoliko razmislimo malo bolje, svako novo poglavlje predstavlja novi početak. Poput selidbe iz rodnog kraja, rastanka sa generacijom, kraj partnerstva ili promena karijere.
U današnjem Leksikonu sa nama priču deli Dušan Blagojević.
Dušan je sada deo petočlane porodice. Pre nekoliko meseci izgubili su šestog člana, njegovog oca. Rođen je u Kraljevu, odrastao jedan period života u Lučanima, proveo jednu godinu u Kosovskoj Mitrovici, a sada živi u Beogradu. Ne krije oduševljenje jer je rođen u manjem gradu, te smatra prednošću jer uvek ima gde da ode, kada poželi beg od gužve.
Pokušavam da priče vodim lagano, spontano, razmenom međusobnih iskustava. Na taj način vrlo često pronađem sličnosti sa sagovornicima, koji uvek imaju želju da saznaju ponešto o meni, iako veći deo pričanja prepuštam njima.
Dušan i ja smo odabrali kafić u centru Skadarlije. Uz toplu atmosferu koju nam polako donosi ovaj prednovogodišnji period i kafu, prvih pola sata smo proveli u saznavanju svati o meni i samom začetku Leskikona, a potom prešli na Dušana.
Ispočetka vrlo vaspitan momak sa lepim manirima, odaje utisak retkosti ovih dana. Primicanje stolice i otvaranje vrata, opravdavaju stav iznet o međuljudskim odnosima, pogledu na ženu.
„Smatram, bez obzira na izborenu samostalnost, koju uviđam u društvu, pogotovo kod žena, da ipak muškarac mora da bude taj jači pol. Ne mislim na stav gde je žena domaćica, već na taj deo gde on nosi teže stvari, ima vaspitanja i zna kada treba da se postavi prema ženskoj osobi kao dami“ – zaključuje, uz moje odobravanje da je to stvar koja potiče iz kućnog vaspitanja.
Iskustva sakuplja sa različitih strana, a neostvarene želje koje za sada ostavljamo za kraj priče, i dalje deluju kao moguće.
„Već sam pomenuo da sam rođen Kraljevčanin, te sam osnovnu školu završio u rodnom gradu, nakon čega smo prešli u Lučane. Tamo sam završio srednju ekonomsku školu. Poželeo sam da napravim pauzu i odlučim o fakultetu, međutim roditelji su milslili da ne treba da gubim vreme, što me je dovelo u Kosovsku Mitrovicu. Upisao sam Rudarski fakultet, ali sam se sa istog ispisao nakon prve godine. Bio sam dobar student, međutim rudarstvo definitivno nije bila stvar za mene“ – kroz smeh završava rečenicu, te nastavlja o početku radnog iskustva: „Prvo radno iskustvo me je odvelo na stranu konobarisanja. Jako dugo sam radio taj posao“, zastaje u momentu prilaska konobara, te instant primećuje njegovu grešku. Na Dušanovom licu vidim izraz iznenađenja. Konobar odlazi, a Dušan nastavlja: „Profesionalna deformacija. Nikada piće ne daješ momku pre devojke. Dakle da, nakon konobarisanja, prešao sam na trgovinu, što je moj sadašnji posao takođe i u kom se zaista pronalazim. Valjda je to jer su i moji roditelji nekada imali radnjicu, pa imam smisla za samu trgovinu.“
Poslove je menjao. Pronalazio ono što mu odgovara, što ga je u jednom periodu života dovelo i do dalekih Emirata. Iskustvo rada u hotelu, smatra velikom prednošču, kako za kontakt sa ljudima tako i u spoznavanju kulture sa svih strana. Emirati se razlikuju od naših podneblja, ali ga nisu zadržali.
To me navodi da ga pitam o svom pronalasku u našoj zemlji, ali i tim neostavarenim željama.
„Sebe vidim u Srbiji. Barem u ovom momentu. Posao mi naposletku daje i mogućnost da se bavim tom neostvarenom željom. Hteo sam da budem stilista. Deo posla mi je savetovanje o oblačenju, tako da nisam izgubio ništa time što se nisam za istu profesiju. Jednom mi je jedan čovejk u šali rekao kako bih pingvinu mogao prodati frižider. Tako da oduzmi ili dodaj, sve je na mestu“, objašnjava uz nagoveštaj da posao daje mogućnost opuštanja i putovanja.
Kanada je wannabe, možda za život jednog dana, ali za posetu svakako na top mestu prioriteta za posetu.
Lagodno privodimo razgovor kraju, dok ispijamo poslednje gutljaje kafe. Dušan će vikend provesti sa svojima, jer je svoj odmor rešio da završi u kućnoj atmosferi.
Priče će možda opet delovati nezavršeno, ali svako od nas godinama unazad otvara i zatvara poglavlja ove knjige zvane život.
Čekam vas već sledeće nedelje sa novom pričom, te pozivam da prođemo zajedno kroz vaša poglavlja.
It doesn’t hurt, trust me. 😊
