„Prelistavam staro izdanje i razmišljam šta bi ljudi mogli reći a da ostavi jak utisak? Kažu da su oni najraniji događaji najupečatljiviji. Veliki broj nas će reći da ne postoje specifičnosti koje nas izdvajaju iz mase, da živimo obične živote. Međutim, leksikon i jeste za vaš „obične i normalne“. Generacijama bliskoj mojoj je ova svešcica podsetnik na školske dane, a Zumerov leksikon je i za vas koji nemate saćanja na deljenje slatkih tajni sa društvom iz klupe. Barem ne u toj formi„.
Iako svako doba ima svoje čari, ponekada ne želimo da verujemo da detinjstvo prestaje kada preskočimo metar na skali rasta ili kada godine više ne možemo prebrojati na prstima obe ruke, a broj svećica na rođendanskoj torti počne da se povećava.
Nalazimo se na dnu Skadarlijske ulice, koja je igrom obeležila i Daničino detinjstvo. Kaldrma, kantica krema u rukama gde god da se uputi društvo, ali i vožnja trotineta po crkvenom dvorištu, sem leksikona bude uspomene na školske dane.
Dok krećemo da pronađemo kutak u kom ćemo ćaskati, Danica se pita kako predstaviti sebe iza instagrama, onako kako je ne poznaje digitalni svet. Ili barem širok krug ljudi. Zaputile smo se ka Cetinjskoj. Razgovor je već počeo, a čini se da sam joj poznata kao sestra jednog od tviteraša njenog doba.
Tviter je bilo prvo iskustvo deljenja misli ali i izlazak iz zone komfora, do tada prilično asocijalne osobe. Lakše je bilo tvitovati krijući se iza slike, nakon čega je došlo i do upoznavanja većeg broja ljudi na čuvenim tvitap okupljanjima. Sada je komunikacija sa ljudima mnogo slobodnija, a jednina barijera koja još uvek nije probijena je traženje računa u kafiću ili restoranu.
„Ko je Danica iza savršenog Instagrama. Mislim najpre da niko od nas nije ta slika sa društvenih mreža, koju prikazujemo. One su prosto mesto gde mi pokušavamo da predstavimo sebe u nekim lepim momentima, privlačnim za oko „publike„, ali složićeš se da to nije mesto koje odražava sve što se krije iza„, objašnjava.
Naručile smo kapućino i počele da razgovaramo najpre na ovu temu. Obe se slažemo da je prethodna rečenica potpuno tačna, iako vreme u kom živimo poznanstva zasniva isprva baš kontaktom putem instagrama. Danica je kako kaže stara duša, ona veruje u dejtove sa cvećem i u džentlmene, da momak treba da priđe prvi da se upozna sa devojkom, čak i po cenu odbijanja.
„Mama je sestru i mene učila da trebamo da budemo samostalne, bez obzira kakav status ima naš partner. Sve je trebalo da ide po redu. Najpre osnovna škola, pa gimnazija, potom fakultet a tek na kraju momci. Naravno da poslednja stavka nije baš bila na tom mestu, da su momci došli i pre, samo što mama to nije znala. Ona je nas dobila u kasnijem dobu, jer nije jednako kao ni mi imala pritisak da se zbog godina uda i zasnuje porodicu. Možda je ta razlika kasnije stvorila malo jaz među nama, ali pretpostavljam da je to bila normalna stvar za toliku razliku u godinama. Ja bih svakako volela da budem mlada mama, da u budućnosti doživim i venčanje svoje dece, ali i unuke. No videćemo“, priseća se kako je to bilo na početku, te nadovezuje na poraženost neshvatljivošću odnosa, kako u partnerstvu, tako i prijateljstvu: „Neverovatno mi je koliko se ljudi služe manipulacijom, neiskrenošću i podlezanju da promene osobu sa kojom su. Pomenule smo ranije te savršene slike, a upravo u društvu možemo videti neverstvo među partnerima, zavidnost, potrebu da nas karakterišu kao arogantne ili prepotentne, bez validnih razloga. Monogamija kao da je postala stran pojam“, završava.
Često je i sama imala prilike da uvidi ovu ne tako lepu stranu interneta, budući da se na njenom profilu može naći i neka „provokativnija“ fotka, ali ne postoji nejasnoća u prozrevanju namera onih koji se nađu slobodni da ostave komentar na takvim.
Kaže da je poželela više puta da se bavi baš influensingom, jer voli da putuje i da se fotka, ali isto tako da nije sigurna kako bi reagovala na osudu, na koju smatra samo mnogo jake osobe mogu da zažmure.
Slike u društvu je poprilično pogađaju, međutim smatra da komentarisanje nečijeg prihvatanja tragičnih situacija nepotrebno, jer smo svi individue za sebe, te tugu i patnju prihvatamo dugačije.
„Situacije koje su se skoro desile, pale su mi jako teško, ali sam se nekako izolovala iz svega. Umorilo me je. Kada govorimo o patnji ili periodu preboljevanja neke tragedije, ne možemo sve staviti u isti koš. Recimo sada si me podsetila na situaciju kada sam i sama imala nelagodu, koja se ticala toga kako će društvo da okarakteriše moju. Mama mi je preminula pre dve godine i sećam se da sam ubrzo nakon toga počela da izlazim. To nisu bili oni pravi izlsci, već neki laganiji uz muziku na splaviću. Inače uvek kada se spremam, dok se šminkam volim da pustim neku muziku. Nedugo nakon mamine smrti, u jednom momentu me sestra ohrabrila da delujem onako kako se osećam. Objasnila mi je da prosto ne treba da me brine da li će neko na to loše regovati. Isto tako, period patnje nakon prekida veze sa nekim ne smatram jednako merljivim za sve. Prosto smatram da treba pustiti da sve to izađe iz našeg sistema, kako bi se ponovo nekom posvetili. Koliko god da smo vremena proveli sa nekim, nekada nas kraći odnosi više vežu nego godine sa nekim“, objašnjava, uz opasku da je ona neko ko se jako brzo zaljubi, a psihoterapiju smatra lekom.
Ne smatra da je imala neka traumatična iskustva, iako je oca izgubila u šetoj godini detinjstva, a mamu pre dve godine. Smatraju da joj ran gubitak oca, oduzeo mušku figuru u životu, iako je mamina snaga, po njoj nadomestila to. Misli da bez obzira na sve stvari koje je neko prošao, današnje vreme i bez tragedija, tera čoveka na pritiske, jer je sve brzo, žvaće nas i melje svakodnevno. Živimo poput mrmota, čekajući završetak radnog dana i tako vrtimo u krug. Čekamo godišnje odmore i penzije.
Što se odnosa tiče, ukoliko je neko povredi, nikada ne prašta, niti zaboravlja. Ne sveti se, ali stvari ostavlja u prošlosti.
„Možda sam i previše striktna, ponekad suviše iskrena, ali to sam ja. Naučila sam vremenom da neke stvari treba prećutati. Ne volim mlake odnose. Planiram da na bicepsu stavim tetovažu, ništa mlako, samo jako“, zaključuje.
Već dugo pričamo, a Danica nikako da ispuni odgovore na pitanja u leksikonu. Ponete smo komentarisanjem dosta tema koje su svojstvene ženskoj energiji, koja poprilično zrači iz nje.
Nismo se mnogo pozabavile onim basic stvarima, kojima obično predstavljamo osobu u početku.
Danica je fotograf po profesiji, ali je u prethodnim godinama izmenila interesovanja, tako da se sada bavi poslom content creatora. Sve poslove smatra jednakim i časnim. Svoj prvi pamti kao kreativan, jer je zahtevao maštovitost i smisao o estetici. Radila je u svetu balona. Želela je da zaradi za sebe, kako bi mami umanjila neke troškove.
Vreme nam ističe poprilično brzo, te smo zaćutale na par minuta, kako leksikon ne bi ostao neispunjen. Malo osećam krivicu jer sam joj oduzela dan u nedelji koji provodi u odmoru sa sobom, relaksirajući se uz maskicu i laganu seriju, kako bi napunila baterije za narednu radnu nedelju. Ne zamera jer kasnije svakako ima i rodjendan.
Sada je već privela pisanje kraju, a crtež sunca je simbolika na ono što nam treba ovih dana. Malo ozarenosti. Anksioznost pri pozivanju konobara ćemo zajedno prevazići, pa se upućujemo ka šanku da platimo kafu, jer je vreme za rastanak došlo.
Zahvaljuje mi se na razgovoru, te se upućuje ka kući gde će probati trešnjice koje su bile mali znak pažnje za damicu isped mene.
Šta vas opušta i čini vas zabrinutim? Podelite misli sa leksikonom, jer su stranice novog tek počele da se ispunjavaju.
Do sledećeg petka, slatki pozdrav 🙂
