Đorđe Živadinović GRGUR: Nastupamo pod našim imenima i imamo društvenu odgovornost

Na kraju svako treba da bude odgovoran za sebe i da uz odgovornost idu i posledice, kaže mladi glumac Reflektor teatra.

Glumac i reditelj Đorđe Živadinović Grgur, član je i Reflektor teatra u Beogradu. O društvenoj odgovornosti, uticaju glumačkog poziva na publiku danas, ali i dužnosti koju oseća kao reditelj, glumac i umetnik prema onima koji uživaju u njegovom sadržaju, u intervjuu iz Zumerove radionice govori za specijalnu epizodu podkasta Glas mladih.

Pitaću te za početak, kako si?

Najbližim ljudima kažem da sam izašao iz neobičnog emotivnog stanja. Koje je trajalo, mesec dana. Sve ovo što se dešavalo u poslednje vreme je dodatno uticalo da duže budem zarobljen u okolnosti gde se ne osećam prijatno. Kroz razgovore, introspekciju i objektivnije sagledavanje činjenica, shvatiš problem.

Lična introspekcija je važna. Da li si kroz nju uvideo da te interesuje gluma, šta te je privuklo?

Sve. Uvek sam bio aktivno dete. Roditelji su podržavali moja interesovanja i uspešno ih kanalisali. Bio sam fino, ali nemirno dete. Moji roditelji su prosvetni radnici, bitno je da danas to naglasim, jer je aktuelna tema. Tata je profesor u srednjoj školi, a mama je vaspitačica, tako da mislim da sam, neskromno, plod kvalitetne pedagogije. O tome sam pričao sa prijateljicom, poznatom kantautorkom, Bojanom Vunturišević. Rekla je da je, kroz razgovore sa mojim roditeljima, došla do zaključka da su rane, formativne godine najvažnije za odnos dece sa roditeljima. Sa ovom konstatacijom složila se i Minja Bogavac, u tom trenutku. Imam sreću da imam roditelje pune ljubavi i razumevanja. Takav odnos je preduslov za razvijanje zdravog pojedinca, koji će odgovorno stupiti u društvo.

Spona između tebe i mene je ta da sam u prethodnom periodu razgovarala sa građanima, kroz Ige glas kampanju, ističući koliko je svaki pojedinac važan i da treba da doprinosi zajednici. Kakva je tvoja perspektiva, misliš li da su ljudi danas svesni odgovornosti i šta ona podrazumeva i da li je ti nosiš kada glumiš?

Apsolutno da. Nisam siguran koliko je drugačija moja uloga od Ide glas kampanje. Reflektor teatar je moja druga kuća, iako nismo ansambl pozorište, malo i jesmo. Poetika, estetika i ideja je nešto što predstavlja pozorište kao dijalošku formu. Od prvih sastanaka i audicija i predstave svi procesi su zasnovani na razgovorima. Od Muškarčina do Devojčica, idejno ideološka tematika postoji. Donosimo svoja iskustva, koautori smo i na kraju izvodimo. Ne krijemo se iza dramskih struktura. Pod našim imenima nastupamo i imamo društvenu odgovornost.

Nije rekao Hamlet, Trepljev ili Roberto Zuko. To sam rekao ja, iako nisam privatno na sceni, ali je moja ličnost angažovana od početka do kraja predstave.

Na profilu Ane Mihajlovski smo videli kritiku upućenu glumcima, povodom reklamiranja kladionica. Ima li glumac slobodu da odvoji lično od javnog i na koji način ti koristiš socijalne internet platforme?

Svako treba da bude odgovoran za sebe i da snosi posledice, ako do toga dođe. Nisu uvek loše, ali posledice mogu biti ovakve ili onakve. Javne ličnosti koje promovišu nezdrave stilove života, ne mogu da razumem. Potrudio sam se da racionalizujem i finansijski aspekt, ali u tim reklamama gledamo velike glumce. Tako da s obzirom na štetu koju te „institucije“ čine društvu i činjenicu da njima novac nije toliko potreban, ne mogu da razumem kolege zašto i kako. Je li moguće da je baš ta reklama nužna?

Tabu tema danas je i film Južni vetar, koji je „optužen“ za plasiranje nepoželjnih poruka omladini. Kao reditelj možeš li da kažeš da u takvom projektu postoji umetnička sloboda ili i tu mora da postoji odgovornost?

Da, mora. Ako pravimo nešto što je komercijalno, što ima ogromnu gledanost, ne možeš da se kriješ iza parole „kako ko shvati“ i te umetničke slobode. Ne pričaš o bajci, već gradu Beogradu, zemlji Srbiji, ljudima koji su nam poznati i kriminalnom miljeu o kom čitamo u medijima. Devedesetih sam gledao Rane, film Srđana Dragojevića, koji je inspirisao generacije. Ali su Rane drugačije poentirale svoju priču. Videli smo kako su završili ti momci i njihovi mentori. U tom smislu, ako hoćeš da se bezobrazno igraš tim „geng“ pričama, moraš da osiguraš svoje delo od zloupotrebe i inspiracija na zločine i devijantna ponašanja.

Ostavljaš budućim naraštajima u nasleđe tvoje projekte poput Tmine, Za kralja i otadžbinu, Ravna gora. Možeš li nam reći nešto više o tim projektima?

Ravna gora, odnosno Za kralja i otadžbinu, je moj prvi projekat, dok nisam bio profesionalni glumac. Prvo sam studirao na Fakultetu političkih nauka, pa sam tada počeo da razumem da moj teren borbe neće biti neposredna primena politike u društvu. Bio sam na smeru za međunarodne odnose i nije mi se dopalo, pa sam pokušavao da upišem Fakultet dramskih umetnosti. To nije uspelo, pa sam otišao na audiciju za ulogu Kralja Petra II. Bio sam na kastingu i dobio ulogu. Kada sam dobio svoje epizode, shvatio sam da ni to nije tema koju bih glumio. To je opet individualna odgovornost, kada pristupaš nečemu. S druge strane, imao sam prilike da radim s ozbiljnim glumačkim imenima. Dražu je igrao Glogovac, a Tita je igrao Bjela. Snimajući dani se nisu poklopili sa Glogovcem, pa smo se upoznali na projekciji, a dalje na setu serije Ubice mog oca. Iskustvo tog rada i razgovora je vredno. Bio je primer milog autoriteta i deo starije glumačke postave, koja je najbolje razumela ovo o čemu danas pričamo.

Baviš se savremenim plesom i vizuelnom umetnošću. Kako se izražavaš kroz takve vidove umetnosti?

Plesom se bavim sporadično 6,7 godina. Trenirao sam prvo karate, do fakulteta, kada sam ga i zapostavio. Tada sam otišao u radionicu savremenog plesa, kod Miloša Isailovića, mladog plesača i koreografa. Usledila je Akademija, pa plesni studio Ris, pa Dance Factory. A onda se desila Stanica za savremeni ples, kao jedina institucija koja se bavi sistematičnije i strukturalnije savremenim plesom kod nas. Zbog nedostatka senzibiliteta i slabe gledanosti ove forme kod nas, finansijski je izazovno. Pre par godina se desio Puzzle projekat i festival Kondenz, koji se održava svake jeseni. Radi se o neformalnoj edukaciji savremenog plesa i performansa. Predstave se često izvode i u prostorima institucionalnih pozorišta, ali je i dalje ispod radara. Tamo sam stekao neverovatno iskustvo i tehnike, autorske i izvođačke veštine. Nas petoro je napravilo predstavu Kolo, kojom smo se prijavili na konkurse Ministarstva za kulturu i Gradskog sekretarijata za kulturu i dobili novac za realizaciju. Kroz predstavu smo prikazali fizičku i  emotivnu izolovanost, prouzrokovanu koronom. Kako se ljudi, kojima je potreban kontakt, nose sa tim i reč je o starijim ljudima. Tako da smo uzeli socijalnu igru Kolo da objasnimo značaj socijalne interakcije, kroz radosnu muziku i kontakta „ruka u ruku“. Dobili smo novac za još neke projekte koji se tiču priče, razgovora i načina koji su spasonosni za sve nas. Nadtema jednog je 1001 noć i predstava je proizvod saradnje sa mladim instrumentalistima. Dešava se spoj klasične muzike i savremenog plesa. Glumci su ograničeni na jednu vrstu pozorišta, sistem ih seče. Ovakvim rizikom želimo da prevaziđemo te granice. I opet se vraćamo na sistem i odgovornost. Možda sam idealista, ali ne mogu da shvatim kako ljudi bivaju izmanipulisani do te mere. Jasna mi je retorika, ali ne i moralni ton, i ja to neću da prihvatim.

Gde možemo da te gledamo u budućnosti i zapostavio si kolaž?

Seckao sam od malena. U vreme korone nastavio sam da razmišljam o nekoj staroj ideji o Čelsi Mening. Transrodnoj uzbunjivačici, koja je objavila preko 700 000 poverljivih depeša, koje „likuju“ različite političke i terorističke aktivnosti SAD u Avganistanu i Iraku. Odlučio sam da pišem o tome, a da se usavršim na radionici kod Zvonka Karanovića, izdavača Enklave. Ubrzo sam odustao od toga, ali sam prešao na poeziju. Brusio sam i tražio novi način izražavanja. U međuvremenu upoznajem Valentinu Baktijarević – Bakti, slavnu instagram pesnikinju. Kroz priču i druženje dolazimo na ideju da šaljemo pesme u mejlovima, bez ikakvih pretenzija i rokova. Kada je bila u nekoj rezidenciji u Skoplju, došla je na ideju da te pesme pretočimo u kolaže. Shvatili smo da ih ima dosta i odlučili smo da ih prezentujemo, na izložbi, u Kvaki. Super je prošla, neke smo i prodali, a u muzeju u Vršcu su ih takođe izložili. Sledeća stvar koja nas čeka je zbirka, koju ćemo prirediti i objaviti do kraja godine. Na Čelsi Mening sam se vratio u vidu autorskog projekta sa rediteljkom i profesorkom psihologije sa FDU Irenom Ristić, tako da očekujem da ćemo ga realizovati i izvesti krajem leta, početkom jeseni.

Razgovarala: Milica Bicić

Tekst je nastao u okviru projekta „Changemakers of Serbia“ koji sprovodi Centar E8, uz podršku Ambasade Sjedinjenih Američkih Država u okviru Programa za razvoj demokratskog društva. 

Zoomer
Zoomerhttp://www.zoomer.rs
ZOOMER. Priča nove generacije.

Komentari

Leave a reply

Molimo Vas, unesite komentar
Please enter your name here

Preporučujemo

Instagram

Jachim zoomira nedelju

Preporučujemo

Najnovije

GLEDAJ

Još