„Prelistavam staro izdanje i razmišljam šta to ljudi mogu reći a da ostavi jak utisak? Kažu da su oni najraniji događaji najupečatljiviji. Veliki broj nas će reći da ne postoje specifičnosti koje nas izdvajaju od ostalih, da živimo obične živote. Međutim leksikon i jeste za vas „obične i normalne„. Generacijama bliskim mom dobu ova sveščica je je vrlo poznata, ali Zumerov leksikon nije samo za vas koji se sećate deljenja tajni sa društvom iz klupe„, govorim sebi.
Iako svako doba ima neke svoje čari, ponekada želimo da verujemo da detinjstvo ne prestaje kada preskočimo metar na skali rasta ili kada godine više ne možemo prebrojati na prstima obe ruke, a broj svećica na rođendanskoj torti počne da se povećava.
Prethodna rečenica savršeno može opisati moju današnju sagovornicu, jer moćna devojčica koja sedi naspram mene, upravo ima tu dečiju radost u sebi.
Ljubica kaže da je srećna jer oba posla predstavljaju one profesije koje su joj bile privlačne od detinjih dana. Ljubav prema muzici je počela još u osnovnoj školi, a vaspitački posao je onaj koji je starija sestra podstakla.
Do našeg susreta je došlo malo kasnije nego što je planirano, ali zamerki nema budući da je vrlo zauzeta žena. Nakon razmenjenih poruka, dogovor je bio da se nađemo u lokalu u blizini pijace na Zvezdari. Kasniće, te obećava kolač u znak izvinjenja. Dok čekam, promoterka elektornskih cigareta mi nudi da isprobam nove ukuse proizvoda koji prezentuje i ističe njegove benefite. U pola razmene informacija, nailazi današnja „žrtva“, izvinjavajući se, uz rukovanje i srdačan zagrljaj. Prilazak konobara u momentu je zbunio Ljubicu, ali nakon objašnjenja da je isti meni poznato lice, nema dilema.
Kafa je poručena, a leksikon predat u Ljubičine ruke. Dok ispisuje stranicu, usput ćaskamo. Ko je ona u osnovi?
Jako je teško predstaviti osobu koja je toliko mnogo rekla i ima da kaže. Leksikonove priče obično nemaju red, jer teme prelazimo u skladu sa zajedničkom energijom i interesovanjima.
Dakle, ako bi počeli samo od onog površnog sloja, reči ćemo da je Ljubica primarno diplomirani vaspitač, ali i deo beogradskog benda (White City bend).
Ipak, to je samo onaj deo koji će svako drugi čuti, a devojka naspram mene je i devojčica kao što je okarakterisana u prvoj rečenici, sestra, ćerka, drugarica, kolegenica, zaljubljenik u ritam Kube, kozmetičarka, a naposletku vrlo iskreno i emotivno ljudsko biće. Razgovor između nas dve nije razmena pitanja i odgovora, a otvorenost ka svim temama, ne može biti iznenađujuća.
Dok upisuje odgovore radoznalo postavlja pitanja o nastanku Leksikona, ali i o mom životu. Više mi ovo nije iznenađujuć faktor, iako želim da tih pet minuta dajem drugima.
Ovo je njenih „pet minuta“, te lagano počinje priču ispočetka: „Rođena sam u Apatinu, a u Beogradu živim već deset godina. Za vaspitačku profesiju sam se odlučila po uzoru na sestru, iako sam isprva želela da studiram engleski jezik. Roditelji nisu mogli da priušte taj fakultet, a da sam deo srednjeg staleža se ne stidim da kažem. I sestri i meni ništa nije falilo. U muzičke vode sam ušla tokom fakulteta, iako je moj talenat primećen još u početnim razredima osnovne škole. Najpre sam počela da pevam u jednom lokalnom bendu, nakon preseljenja u Beograd sa jednim Inđijskim bendom, a sada već dugi niz godina sa momcima iz White City-ja„, objašnjava ukratko.
Muzika je ideja koja ocu nije bila sasvim dopadljiva, a jedini uslov da se bavi istom, bio je da ne zapostavi fakultet. To se nije desilo, a donelo joj je mnogo benefita. Ostvarila je sebi želju obilaska Kube, kojom je jako impresionirana, priliku da pomogne roditeljima finansijski po potrebi, ali i poznanstvo sa momcima koje karakteriše često kao svoje obezbeđenje.
„Nažalost, kao što verovatno i sama možeš primetiti, profesija pevačice je ona sa mnogo predrasuda. U celoj priči ja se ponosim sobom jer umem da dam dovoljno sebe na bini, bez vugarnosti i loših priča iza leđa. To je bio jedan od uslova kada sam se priključila i ovom bendu. Tata je imao istu bojazan, ali nakon kratkog vremena je uvideo da ja nisam ta koja će skrenuti sa puta. Prvi nastup je bio očekivano loš, tresla su mi se ramena tokom izvođenja pesama, a sada jedina „katastrofa“ koja može da iznenadi publiku je moje „prepravljanje“ tekstova pesama, odnosno permutacija reči. Ovo je čak i postala interna šala pred nastup„, priseća se početaka, te se nadovezuje i na primaran posao: „Pomenula sam da sam krenula sestrinim koracima. Ona je za mene u mnogim situacijama bila kao majka. Dolazak u Beograd i jeste prouzrokovala potražnja posla, koja je u mom gradu bila skoro nemoguća misija. Moram da istaknem da ovaj posao nije uopšte nešto čemu sam se nadala, vrlo je težak pored odgovornosti koju zahteva. Isprva nisam mogla da nađem jedno mesto, pa sam prilike prihvatala pošto poto, bez žalbi. Kod Ljubice je sve moglo. Žao mi je što to moram da istaknem, ali ovde, možda i više nego u muzici ima podmetanja nogu”, završava.
Mlada, entuzijastična, pomalo naivna, kao što često biva, uvidela je i mane posla kojim se bavi, a vremenom kolegenice koje su bile od početka sa njom, primećuju manjak radosti u njenim očima. Posao pored znanja uključuje i roditeljstvo. Za dete to predstavlja prelazni period odvajanja od pelena, zahteva pažnju, ljubljenje, milovanje i utehu. Od njih saznajete mnoge stvari iz kuće, poput svađe roditelja do urnebesnih momenata kometarisanja maminog veša ili delova tela na kojim se nalazi tatin mladež.
U momentu nam pažnju krade prilazak konobara, koji kao da je čuo priču o obećanom kolaču u znak izvinjenja. Predlaže kolač od pistaća i bele čokolade, na njegov račun, bez opcije odbijanja. Slatkiš stiže za petnaestak minuta.
Kroz već postavljene baze, može se primetiti da je Ljubica vrlo privržena porodici. Neki bi kako kaže rekli i previše. Ona je deo zdrave porodice, pune ljubavi. Iako nije želela da spominje borbu sa bolešču, shvatanje prijateljstva i moći porodice, jednako je i šlagvort razmene mišljenja o celokupnom društvu.
„U periodu korone saznala sam da imam kancer. Kao, verujem i svakom, osećaj staha se pojavio, ali i momenat gde shvatam svoju stabilnost, hrabrost i jačinu. U ovim momentima shvatila sam koji ljudi su zaista prijatelji, koliko je mama bila kontradiktorna i nije želela da mi popušta za moje dobro. Nije bilo izgovora za izbegavanje pranja prozora. Do tada okolina je bila naviknuta na mene kao osobu kod koje sve može. Kao što vidiš, da kucnem u drvo, dobro sam. Strah pred kontrolu je prisutan. Rezultati su hvala Bogu uvek dobri, a lekcija o spoznavanju bliskih ljudi naučena„, pojašnjava.
Primećuje da su se stvari jako promenile od kada je ovde. Posmatrajući ljude u oba posla uviđa lažni sjaj, a da možda sva ta lica koja se utapaju u masu istih, daju prednost onim nekadašnjim standardima lepote. Sada je okružena onim ljudima koji joj prijaju, lične promene vidi kao pomalo čudnu stvar, jer ne može uvek da se prepozna, iako su dobre.
Nismo još uvek probale kolač, što je gospodina sa lepim gestom navelo da još par puta prođe pored našeg stola, dok nismo uzela zalogaj. Ocenjujemo ga desetkom.
Budući da se razgovor nekako privodi kraju, interesuje me gde sebe vidi u budućnosti?
„Iako sam zaljubljena u oba svoja posla, sebe u budućnosti vidim u nečemu drugom. Znaš ja zasta verujem u bajke. Kada me ljudi pitaju zašto, iz topa odgovaram da je to zbog toga što su one uvek sa srećnim krajem. Želim da se ostvarim kao majka, a da otac moje dece ume da obema rukama prigrli moju preemotivnost i tu moćnu devojčicu. Sećam se da me je jedan prijatelj nazvao i kolačem sa kafom. Kaže da sam opasna, poput kafe bez šećera. Posao vaspitačice ne vidim kao trajni, muzika će takođe biti poziv do nekog momenta, iako kolege vrlo često podstiču da se vinem i samostalno. Možda i nije loša ideja za razmišljanje. Volela bih da imam sopstveni posao koji će dozvoliti posvećenost porodici. Ovo je za sada želja jer sam sama, ali verujem u postojanje te druge polovine„, zakoružuje osmehom priču.
Dok ispisujem poslednju rečenicu, shvatam da ona kraja nema. Sagovornica tvrdi da ni sama ne zna o čemu je sve pričala, a da će pisanje teksta biti vrlo messy. U glavi mi je misao sretanja svih koji su do sada započeli priče. Šta bi mi novo rekli za desetak godina.
Lično sam vrlo prijatno iznenađena pojavom ispred sebe. Iskrenost i otvorenost ovu ženu zaista opisuju. Na posletku, to i jeste ideja ovih Leksikonovih priča. Da prikažemo sebe kao ljude. Sa svim manama i vrlinama.
Vreme za rastanak, danas, je došlo. Napolju je sada kiša, pa ćemo pronaći mesto na kom nam kapi neće pokvariti selfi.
Do sledeće nedelje uz još jedan zagrljaj se odjavljujemo. Vreme je za tvoju priču stranče. Da li je baš tvoja stranica sledeća?
