Korupcija. Prema defiiciji to je zloupotreba službenih dužnosti zarad lične koristi, kao i potkupljivanje službenih osoba. Ova pojava predstavlja problem u čitavom svetu, ali neka društva uspevaju sa njom da se izbore, dok su joj druga ipak sklonija. Ako još uvek ne znate kojoj grupi pripadamo, hajde da vidimo.
Prema Globalnom indeksu percepcije korupcije 2020. organizacije „Transparensy International“ Srbija je po indeksu percepcije korupcije, sa indeksom 38, na 94. mestu od 180 zemalja i teritorija sveta.
Međunarodna nevladina organizacija „Transparensy Inernational“ u nazad 25 godina objavljuje godišnje izveštaje o percepciji korupcije. Ocene od 0 (visok nivo korupcije) do 100 (nema korupcije) govore kakav stav o korumpiranosti javnih funkcionera imaju oni koji sa njima posluju. Ogranak te organizacije u našoj zemlji, Transparentnost Srbija predstavljajući ovaj izveštaj konstatuje da je rezultat Srbije na prethodno pomenutoj listi najlošiji u poslednjih 8 godina, iako je sve to vreme borba protiv korupcije slovila za jedan od državnih prioriteta.
Kao najveće prepreke u borbi protiv korupcije u Srbiji, TI uočava kontinuiranu demokratsku eroziju, ozbiljna pitanja vladavine prava, kao i napore da se ućutkaju kritičari, u tom kontekstu prisećaju i na pokušaj Vlade Srbije da ograniči pristup informacijama o nabavci medicinske opreme.
U izveštaju za Srbiju se između ostalog navodi: “Srbija je odgovarajući na kovid-19 preduzela neke kontroverzne korake, uključujući suspenziju parlamenta, uvođenje stroge zabrane kretanja (policijskog časa) i podsticanje nasilja nad demonstrantima„ govori se i o posledicama epidemije: „Posle godina zanemarivanja, zdravstveni sistem zemlje testiran je kovidom-19 sa ozbiljnim posledicama. Korupcija ostaje prepreka medicinskoj specijalizaciji i napredovanju u karijeri“, kao i o posledicama od strane Vlade za lekare koji su digli glas protiv zvanične politike države: „osvetila se zdravstvenim radnicima koji su kritikovali njen odgovor na krizu javnog zdravlja“.
Nemanja Nenadić, programski direktor Transparentnosti Srbija istakao je da je pandemija u Srbiji dodatno ogolila i pojačala slabosti antikorupcijskih mehanizama. Govorio je i o tome da su na rukovodećim pozicijama u javnim preduzećima ljudi kojima je mandat istekao, što izlaže velikom riziku javna sredstva kojima upravljaju, te da se značajni projekti kreiraju po posebnim pravilima samo za povlašćene, pod izgovorom međudržavnih sporazuma. Kao važnu stavku za budućnost istakao je promenu Ustava: ”jedno od ključnih pitanja je finansiranje funkcionerske kampanje koje su vođene korišćenjem javnih resursa “.
Izveštaj antikorupcijskog tela Saveta Evrope za prethodnu godinu jasno kaže da Srbija nije napredovala u sprečavanju korupcije među narodnim poslanicima, sudijama i tužiocima. GRECO je još 2015. godine preporučio niz mera za napredak u ovoj izuzetno važnoj oblasti, ali do danas samo dve su u potpunosti ispunjene.
U izveštaju Freedom House piše da je “do 2019. godine korupcija na visokom nivou postala sve jača, a već krhke antikorupcijske institucije su dodatno oslabljene”.
U izveštaju agencije CRTA za 2020. podseća se na slučaj uzbunjivača Aleksandra Obradovića iz Krušika: ”uzbunjivači koji su se opredelili da uzbunjuju javnost su uglavnom prolazili kroz brojne administrativne prepreke, gde sam zakon nije bio problem nego sistem koji je radio protivu njega.“ Takođe, konstatuju da je aktuelni direktor Agencije za borbu protiv korupcije učestvovao u odnacijama vladajuće SNS tokom beogradskih izbora 2018. godine, te da se Upravni odbor te agencije bira na predlog Narodne Skupštine i Vlade u kojima “ubedljivu većinu ima vladajuća koalicija”.
Povodom ovog izveštaja, članica Saveta Vlade Srbije za borbu protiv korupcije, Jelisaveta Vasilić, kako prenosi N1, komentarisala je trenutno stanje u srpskom društvu po pitanju borbe protiv korupcije.
“Ako me pitate gde ima najviše korupcije, reći ću da ne znam gde je nema”
Govorila je o tome da izvršna, zakonodavna, kao i delom sudska vlast rade bez kontrole, te da se zapošljava partijski kadar bez konkursa i da je u takvim uslovima nemoguće očekivati društvo bez korupcije.
Budući da je zvanična politika naše zemlje napredak ka članstvu u Evropskoj Uniji, reči šefa delegacije EU u Srbiji Sema Fabricija da je borba protiv korupcije “ključna” za dobrobit građana i građanki Srbije, kao i za pristupanje EU, morale bi biti značajne.
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić je krajem prošle godine, odgovarajući na pitanje novinarke Insajdera šta ga je sprečilo da ostvari jedno od glavnih obećanja datih 2012. o borbi protiv korupcije, imajući u vidu da je SNS na vlasti već osam godina, a da činjenice do kojih je Insajder došao govore da najveće poslove i dalje dobijaju povlašćene privatne firme, rekao da od tog obećanja nije odustao, saglasio se da postoje problemi i zatražio još malo strpljenja.
„Moraću da se saglasim s vama i da vas razočaram zbog toga, da verujem da postoji ne samo bezbroj problema, već da postoji bezbroj ljudi koji ne dele iste snove, koji ne razmišljaju na isti način. Ja i dalje jedino na šta mislim to je kako Srbija da bude lepša, uspešnija i bolja, i zato se smejem kada čujem kako se neko ugrađivao na špricevima za vakcine, a neko na respiratorima, a neko na Beogradu na vodi jer na to možete samo da se smejete. A da li je neko drugi omastio brkove, siguran sam da jeste. Ali vas molim da budete strpljivi“
„Podstakao bih i tužioce i policiju i sve druge organe da rade žešće, a i sve ljude u Srbiji da prijavljuju svaki drugi oblik korupcije, sve ono sa čim se običan čovek suočava – da ne mora da nosi u katastar novac da bi nešto dobio, da ne mora da nosi političaru da bi nešto dobio, da ne mora da nosi u neku firmu u javnom sektoru da bi zaposlio sina ili ćerku ukoliko zaslužuju posao“
Ostaje nam da vidimo da li će vlast ispuniti barem jedno od nagomilanih obećanja o borbi protiv korupcije dok sedimo u svojim udobnim foteljama, slepi i gluvi na partijsko zapošljavanje, nedostatak novca za ugrožene grupe, sa druge strane netransparentno trošenje novca koji svi građani i građanke uplaćuju u budžet plaćajući poreze, na oglušavanje o propise koji bi trebali da kontrolišu rad vlasti, diskriminaciju novinara i novinarki koji bi trebali da štite javni interes i takođe kontrolišu rad vlasti, sve to vreme mirno se nazivajući demokratskom državom.
