Iva Parađanin: Nismo svesni cenzure i kalupa koji su se lagano utkali kao nova medijska normalnost

Prošle godine smo pričali sa Ivom Parađanin o osamostavljivanju njenog podksata Tampon zona. Danas, godinu dana kasnije, osvrćemo se na njen dosadašnji utisak na samostalni rad, kao i o timu koji je do sad oformila oko podkasta.

U razgovoru smo se dotakle i (minimalom) pomaku novinarske odgovornosti ka izveštavanju nasilja nad ženama, normalizaciji silovanja u kinematografiji, ali i normalizaciji rodno senzitivnog jezika.

Prošlo je godinu dana otkako je Tampon zona samostalni podkast. Kako se osećaš povodom toga? Šta bi rekla sebi pre godinu dana? Da li postoji nešto sa čime se i dalje boriš od samog početka, a šta je to što ti je sada lakše?

Još uvek ne mogu sasvim da osvestim to da je Tampon zona sada podkast koji sluša širi krug od mojih drugarica. Zapravo, ne mogu da osvetim da sada imam toliko drugarica koje mi je donelo pokretanje Tampon zone i vremenom stvaranje jedne autentične i posvećene zajednice koja učestvuje u njegovom stvaranju i rastu isto koliko ja. 

Ono što mi je lakše i što je jedan od glavnih benefita pogotovo u ovom savremenom vrlo haotičnom trenutku za medijsku scenu jeste osećaj potpune slobode i neograničavanja kada je sam sadržaj u pitanju. Tek sada osvešćujem koliko je to i zašto je važno, pogotovo kada govorimo o temama koje se tiču žena. Razbuđujuć je osećaj kada znate da neku temu možete da predstavite baš onako kako želite i kako mislite da je najbolje, bez ikakvog spoljašnjeg uticaja, a da pritom naravno ne ugrozite poverenje žena koje mi je najveći ulog. Nismo svesni cenzure, kalupa i senzacionalističkih principa koji su se lagano utkali kao nova medijska normalnost, a to ne samo da nisu, već su najštetniji virusi medijske pismenosti koja je danas krucijalna veština i preduslov za zdravo postojanje. 

U odnosu na sam početak, mnogo je lakše i što smo sada mini tim, Tampon zona nisam samo ja, već i novinarke sa kojima sarađujemo, kao i ostale moje koleginice koje predano rade na širenju i rastu Tampon zone bez kojih napredovanje ne bi bilo moguće. Tampon zona više nije samo podkast, već platforma koju ćemo nastaviti da širimo novim formatima i u 2024. 

Borim se kao i svi mali mediji sa neizvesnošću kada je u pitanju trajanje i održivost samog medija. Nestabilnost je nešto što vreba, ali za sada je sve išlo uzlaznom putanjom, nadam se da će tako i nastaviti. 

Da li postoji razlika u odnošenju publike, sponzora i slično prema podkastima koje vode muškarci/afirmisani mediji i podkastima poput tvog? Da li ovaj medijski prostor brže napreduje ka pružanju jednake platforme od ostalih?

Pomenula sam da svedočimo jednoj haotičnoj kakofoniji kada su mediji u pitanju. O sistemskoj neuređenosti kada je kršenje novinarskog kodeksa u pitanju neću ni da počinjem, ali mislim da je sve to doprinelo klimi u kojoj se pojedinci i pojedinki polako okreću medijskim ostrvcima kojima veruju i na kojima znaju da će naći ono što ih interesuje. Mesta gde neće biti zapljusnuti kofom nerelevantnih i šokantnih informacija. Tako da kada govorimo o publici i njenoj brojnosti, podrška ne izostaje, štaviše primetno je odavanje publike ovakvim vrstama sadržaja, pre nego mejnstrim medijima. 

Kada govorimo o održivosti, baš zbog odanosti i doslednosti kvallitetu sadržaja, podkasti i drugi manji medijski formati ne flertuju sa monetarnim uređivačkim politikama, te je opstanak samim tim teži. A najteži je ukoliko se bavite temama medijske slobode i društvene angažovanosti. Sponzori mahom traže siguran i netalasajuć sadržaj, međutim određeni su shvatili da mali mediji imaju mnogo već obuhvat publike i njihovu posvećenost. U našem slučaju, vrlo smo obazrive u prihvatanju ovakvih saradnji i prihvatamo isključivo one sa kojima nam se vrednosti poklapaju, a njih nema puno. Važno pravilo je da nam se niko ne meša u sam sadržaj, to je nešto što je autentično naše, i tu nema mesta za kompromis.

Podkasti su jako dobri formati za pričanje tema koje se tiču društvene pravde i nadam se da će se održati i da neće biti kratkoročni trend. Rekla bih da najveću podršku ovde pruža sama publika i da je dobar oslonac za održivost plaćanje mesečnih subskripcija, različitih vrsta donacija i podrške. Ovaj model polako zaživljava kod nas i nadam se njegovom održavanju.

Neka ovo bude prostor za shoutout tvojim koleginicama iz Tampon zone 🙂 Ko se sve sada nalazi u timu i kakvo ti je iskustvo u radu sa njima?

Trenutno je tu nekoliko nas i jedna od stvari kojima se radujem svake nedelje su naši višesatni timski sastanci četvrtkom, koji su sve samo ne obični sastanci. Iako svaka od nas ima svoju ulogu unutar tima, na ovim sastancima svaka može da se pita za svaki segment i ponudi svoju ideju. Tu je Milena Popović koja je biznis menadžerka i zadužena je za sve ono što ja ne volim da radim: organizaciju, pričanje o parama, administraciju, hiljadu eksel tabela itd., ali i za tešenje mene kada padnem i motivacione govore da će na kraju sve biti u redu. Njeno srce na Viberu nekad je dovoljno da stvari gledam sa vedrije strane. Maša Đurić je zadužena za naše digitalno prisustvo i 60k pratiteljki i pratilaca na Instagramu, ali i za mnogo više, jer je uključena u svaku poru ovog projekta, pored toga i rame je za plakanje i jadikovanje kada su deca bolesna i nesnosna, a ta podrška u mojim trenutnim životnim okolnostima mnogo znači, možda čak i više od broja folovera koje smo dostigle! Danica Đokić je naša stalna saradnica i vrsna mlada novinarka zahvaljujući kojoj je Tampon zona razvila blog sekciju na kojoj možete naći sjajne istraživačke priče i od koje mnogo učim, a za tehničku izvedbu podkasta i možda najveću moralnu podršku tu je ekipa Agelasta i pre svega Sandra Planojević koja je možda i najviše kriva što sam skupila hrabrosti da sve pokrenem. 

U epizodi sa Ninom Pavićević si pričala o količini silovanja i ismevanja seksualnog nasilja u domaćoj kinematografiji. Reci nam nešto više o tome. Da li imaš pretpostavku zašto je to bilo toliko normalizovano u našim filmovima i da li je to bila overall stvar u svetskom filmu ili je specifična za naše područje?

Mislim da seksualno nasilje globalno jako dugo nije sagledavano kao vrsta nasilja, i da se o nečemu važnom i presuđujućem za ovu temu kao što je pristanak govori tek u poslednjih nekoliko godina, što u filmu, što u opštem narativu. Setimo se samo scene u Last tango in Paris, gde Paul siluje Jeanne i to ne samo na filmu, već je cela scena snimana bez pristanka glumice, zbog čega je ona posle imala teške mentalne posledice od kojih se nikad nije oporavila. Imamo sijaset primera iz svetske kinematografije, pa i kod nas – silovanje je izjednačeno sa seksom. Žene su primoravane na odnose, muškarci su ti koji non-stop oslikavaju svoju moć i nadmoć pomoću ovih često grubih i pornografskih scena, a uloga žene tokom tog čina ne samo da je nevidljiva već ona na nju nije ni pristala. Sve ovo je ogledalo društva, ali i vladajućueg filmskog jezika najbrojnijih reditelja. Kod nas su se te scene, čini mi se, nekako poptuno prirodno shvatile i postale kultne, ušle u rečnik svakodnevnih šala bez preispitivanja šta je zapravo na njima prikazano. 

Prikazivanje seksa na filmu još uvek je jako problematično, srećom danas ima nekih reditelja i rediteljki koji rade revolucionarne stvari, pa na kraju i kordinatora intimnosti na snimanjima, ali moramo hitno postati svesni da izjednačavanje seksa sa seksualnim nasiljem nije samo „pogrešna scena” već nešto što direktno može da zadiktira shvatanje i pomanje ljudi o tome šta bi seks trebalo da predstavlja, što je danas u trenutku ekspanzije dostupnosti pornografije više nego važno. 

A i o čemu pričamo kada ovde mnogi još smatraju da silovanje u braku ne postoji. 

Osvojila si  „social responsibility” nagradu na WDA ove godine. Kako se osećaš sada kada je prošlo malo vremena od event-a?

Zahvalna sam uvek kada neko prepozna naš rad i uticaj kao nešto dobro. Mislim da je mnogo važno da se priča o dobrim praksama kada su društvene mreže u pitanju, jer nažalost vrve i od onih loših koje generišu vojske pratilaca. 

Da li novinarstvo u Srbiji pravi napredak ka ispravnom izveštavanju o nasilju nad ženama i femicidu? Čija je sve odgovornost da reguliše rad medija i njihovo poštovanje novinarskog kodeksa? Takođe, čini mi se da je prilično utihnuo diskusrs o rodno senzitivnom jeziku. Da li je to zaista slučaj?

Najnovija analiza Novinarki protiv nasilja nad ženama pokazuje blago poboljšanje kada je izveštavanje o ovom problemu u pitanju i to vidim isključivo kao rezultat delovanje ove grupe kod nas. I sama primećujem neke pomake kada je, na primer, korišćenje vizuelnog materijala u pitanju. Takođe sve je veći broj novinarki koje ove teme obrađuju na pravi način, koristeći iskustva i strategije ženskih organizacija kao vredan i važan resurs. Opet, mnogo smo daleko od onoga kako bi trebalo da bude i nažalost prisutnost nasilja u godini za nama delom je sigurno uzrokovana nesavesnim medijskim člancima. Što bi iz grupe Novinarki rekle, nadam se da ćemo u 2024. staviti dostojanstvo ispred klika i prevenciju nasilja ispred senzacije. Odgovornost je na regulatornim telima ali i na svakom pojedincu. Ne smemo bežati od individualne odgovornosti kao kreatora sadržaja iako sankcije zbog poražavajućih kršenja uglavnom izostanu.

Ja se nadam da je diskurs rodno senzitivnog jezika utihnuo jer su ljudi konačno bar iole shvatili njegov značaj i prirodnost upotrebe. Ja primećujem njegovu češću upotrebu i jako mi je drago zbog toga. Dodatno uverenje koliko je to prirodno mi je moja ćerka od četiri godine kojoj nikad nisam držala nikakva predavanja o tome, već ga samo koristila pred njom, a koja je sama krenula da ga koristi i bez pobune i gnušanja izgovorila: astronautkinja!

Šta želiš sebi i svim ženama u 2024. godini?

Više odmora, punih pluća čistog vazduha, lepih vesti i slobode.

Ina Stanković
Ovo ćete srediti u montaži.

Komentari

Leave a reply

Molimo Vas, unesite komentar
Please enter your name here

Preporučujemo

Instagram

Jachim zoomira nedelju

Preporučujemo

Najnovije

GLEDAJ

Još