„Morala sam da radim na diplomskom, pa sam zbog toga obrisala sve aplikacije za poruke i društvene mreže. Nisam želela da se uznemiravam. Otišla sam u krevet plačući i nadajući se da ću se probuditi u boljem raspoloženju. Mama me je probudila“
U tom trenutku Rusi su već osvojili Harkov i Odesu. Nakon toga oglasile su se sirene. Julija je tada već bila potpuno budna.
Mladi Ukrajinci podelili su za Zoomer svoja prva sećanja na početak rata u svojoj zemlji.
„Nisam znala da je krenulo sve dok nisam čula mog cimera koji vrišti, to je bio najefikasniji alarm u mom životu. Bila sam budna do četiri ujutru, pretraživala i interenet i pratila informacije o istočnoj Ukrajini. Napokon, sam legla oko pet sati ujutru, ali sam čula nešto čudno u hodniku, a zatim mog cimera koji je rekao da je ruska vojska prešla granicu. U devet ujutru sam napustila dom u Kijevu“, kaže Karin.
Oni su znali šta se dešava, bili su jako dobro informisani o svemu iako im je to pričinjavalo veliku nelagodu i neizvesnost. Šta će se sledeće desiti, bilo je stalno u njihovim mislim dok su se zapravo nadali da se sukob neće zaoštriti.
„Bilo je jako stresno. Nisam se iznenadila, ali ipak nisam mogla da poverujem. Probudio me je telefon, naizmenično su me zvali mama i prijatelji. Momentalno nakon što sam čula, zalepila sam prozore lepljivom trakom kako se ne bi polomili. Odlučila sam sa prijateljima da ostanemo u mom stanu, zato što nije daleko od skloništa. Nisam mogla da jedem a noću je svako imao svoju smenu da nas probudi u slučaju da moramo da odemo u sklonište”, dodaje Karin.
Ona, kao i mnogi drugi, kaže da su veliku podršku dobili od prijatelja i da im to mnogo znači u ovim izazovnim trenucima. Ulili su nadu jedni drugima i ostaće u Kijevu, za sada ne planiraju da odu. U sklonišu su skoro cele dane ali misle da nije bezbedno da odu.
„Moj dan je započeo tako što me je probudio cimer u šest ujutru i rekao mi je da nas je Rusija bombardovala. Shvatio sam da je to moguće i poverovao mu. Kada smo videli kakva je situacija, čulli smo u daljini da je nešto eksplodiralo. Cimer i ja smo bili jako uplašeni ali smo pažljivo sačekali savet Vlade i nadali se da nas ništa neće pogoditi. Kasnije tog dana, napustili smo Kijev”, seća se Andri.
Andri je odlučio da ode sa prijateljima ali za mesto za koje kaže da je samo malo bezbednije od Kijeva ali ne i u potpunosti bezbedno.
Situacija u kojoj se nalaze trenutno je neizvesna i nadaju se da će se brzo završiti. Nepoverljivi su, znaju da bi ovo moglo mnogo duže da traje ali to im trenutno ne pomaže. Fokusirani su na sadašnji trenutak, a njihovi fakulteti im jako pomažu. Kažu da nemaju puno mogućnosti da pomognu, ali ono što mogu i što se trude da najbolje rade je da pričaju o onome što se dešava. U medijima možemo videti statistiku koja nije obećavajuća i koja plaši iz dana u dan, ali zapravo iza tih brojki stoje mnogi koji žele da osveste zapravo kako im je i uprkos teškim okolnostima žele da se njihovi glasovi čuju.
Naslovna fotografija: Visar Kryeziu/AP Photo
