Irena Ristić i Đorđe Živadinović Grgur: Pravićemo nešto o ratu, rodu i slobodi, zvaće se: šta bi rekla Čelsi meni

Prvi Reflektor teatar Festival otvara događaj čiji pun naslov glasi: „Pravićemo nešto o ratu, rodu i slobodi, zvaće se: Šta bi rekla Čelsi meni”. Neobičan naslov, najavljuje neobično umetničko delo… I zaista: ono ne liči ni na šta što ste već gledali u pozorištu. Pitanje je, zapravo, da li je da li je ovo uopšte pozorište. Ili bar: da li je samo pozorište. Jer, Irena Ristić i Đorđe Živadinović Grgur, kombinuju različite medije i izražajna sredstva: teatar, ples, performans, dokumentarnu izložbu, vizuelnu instalaciju i zvučnu instalaciju, uvlačeći publiku u dijalog, o najvažnijim etičkim dilemama današnjice. Pitanje je, zapravo, da li smo mi tu uopšte publika… jer, tok i sadržaj ovog programa, u velikoj meri zavise i od nas.

Neobičan format svog rada, autor i autorka su nazvali „pozorišni pretres”, a publika je pozvana da učestvuje u tom pretresu, u onoj meri u kojoj to sama želi. Ovaj trend u savremenim izvođačkim umetnostima, kritika i teorija nazivaju „imerzivno pozorište”. U komadima imerzivnog pozorišta, očekuje se aktivno učešće publike, ne samo u smisu interakcije sa izvođačima, već u podeljenoj odgovornosti koju publika i izvođači_ce imaju za samu priču i zaključke koje ćemo iz nje izvući.

Ovaj pozorišni pretres, inspirisan je biografijom transrodne uzbunjivačice Čelsi Mening, koja je javnosti učinila dostupnom najveću bazu poverljivih podataka Američke vlade, ikada procurelu na sajt Vikiliks. Nije važno da li znate sve detalje njene biografije, jer ovaj pozorišni pretres ima i snažnu, edukativnu crtu. Imaćete priliku da saznate sve što vas bude zanimalo, ali pre svega da razmislite o facinantnom broju aktuelnih društvenih tema, koje otvara jedinstvena životna priča Čelsi Mening. 

Sve je u vezi sa ovim komadom neobično, pa je takav i intervju sa autorskim tandemom. Irena Ristić, rediteljka, doktorka psihologije umetnosti i profesorka na FDU u Beogradu i Đorđe Živadinović Grgur, glumac, plesač i koreograf, izabrali su da čitalačka publika Zoomera, ne sazna ko je od njih dvoje odgovorio na koje pitanje. Autorka intervjua, možda zna, a možda i ne zna.

U svakom slučaju, pozivamo da nagađate i uživate u nagađanju, kao u posebnoj igri.  

     

Irena i Đorđe. Pre svega, hvala vam što igranjem vaše neobične predstave činite mogućim samoorganizovani Reflektor teatar Festival. Zato bih volela da prvo pitanje ovog intervjua, bude upravo SAMOORGANIZACIJA. Oboje ste dugo na nezavisnoj sceni. Oboje imate mnogo iskustva, u radu pod uslovima koji su na samoj granici sa neuslovima… ali, činjenica da ostajete, opstajete i nastavljate, govori o tome da prepoznajete neku vrednost i neku prednost samoorganizacije na nezavisnoj umetničkoj sceni. Šta je to i zašto nam je važno?

Meni je nezavisna scena prostor društvene produkcije koliko i umetničke, dakle prostor političke borbe, možda i promena. I kad se učilo o pozorištu, najuzbudljiviji su mi bili socijalni aspekti performativnog rada, kako se kreiraju i menjaju relacije. Nakon škole, ipak, vrlo brzo shvatiš da institucija i neće baš time da se bavi, a usput i da neće tebe takvog kakav si ili kakva si, kao što ni ti nećeš takvu instituciju, pa počneš da praviš neke drugačije na nezavisnoj sceni.

Vaša predstava je „hibridni pozorišni format“. Iza njega (ili nje?) stoji istraživački rad, ali se čini kako se ovaj rad nastavlja i u interakciji sa publikom. Kažite nam više o procesu koji ste prošli vas dvoje, pre premijere… a onda i o nastavku procesa, u koji ste uključili publiku?

Iza nas stoji istraživački rad, sati razgovora i razmene mišljenja, sakupljanje tuđih iskaza, stavova, iskustava, problematizovanje pozicija i pokušaji da se nađe tehnika koja bi na adekvatan način omogućila pretres slučaja Mening. Otkrili smo koji su nam aspekti posebno značajni i zanimljivi, a tokom procesa su se teme ponekad i nametale ili spontano otvarale iz ličnih, kao i socijalnih okvira. Od ovog potonjeg smo napravili i jednu konkretnu scenu, možda najortodoksniju  u pozorišnom smislu. Radili smo oko deset meseci i zaista prošli mnogo šta s našim saradnicima_cama, u šta možemo računati i publiku odnosno naše kopretresače_ice, sagovornike_ice, kao i nešto konvencionalniju publiku, koja je to sama izabrala za sebe.

Svi pozorišni autori i autorke, oduvek govore da ni jedno izvođenje nije isto, ali u vašem pozorišnom pretesu biografije Čelsi Mening – to je baš nezaobilazna činjenica. Dobar deo ove „hibridne forme“ generiše se u dijalogu sa publikom, pa je zanimljivo postaviti pitanje koliko su dosadašnji posetioci, odnosno: saučesnici_ ce bili različite grupe i kako se vaša izvedba menjala, u odnosu na grupu sa kojom je pravite?

Svako izvođenje je iskustveno znatno drugačije. Ljudi se zaustavljaju oko različitih mesta u diskusiji, burno, zabrinuto, radoznalo ili zatečeno reaguju na nove i uzbudljive sadržaje o kojima se govori, postavljaju jedni drugima najrazličitija pitanja, ali ono što je zajedničko svima koji biraju pozicije u aktivnom kružoku jeste da dele s nama izvesno ushićenje. Neko je čak rekao da je ovakva forma najadekvatnija u odnosu na samo delo i lik Čelsi Mening, što je za mene možda jedan od najlepših komentara, jer to znači da smo pronašli izvesnu meru za nivo otvorenosti koji odgovara ljudima kad požele da nešto kažu o svemu tome iz svoje perspektive, ali i iz svojih osećanja, pa čak da nešto i urade, makar za tim našim radnim stolom, a šta ćemo dalje kad se napusti prostor izvođenja, ostaje da se vidi.

Pun naslov vašeg projekta glasi „Pravićemo nešto o ratu, rodu i slobodi, zvaće se: Šta bi rekla Čelsi meni“. Usuđujem se da kažem da je naslov neobičan, koliko i sama hibridna forma. Molim vas, zato, da manje upućenoj publici otkrijete šta može da očekuje dolaskom na ovaj događaj?

Sve, samo ne suviše pozorišnih konvencija. Čitaćemo, gledati, istraživati, polemisati, neki će se kretati nimalo, pomalo ili malo više, neki će čak možda popiti kafu ili čaj [smeh]. Biće dinamično gotovo onoliko koliko poželi osoba koja dođe.

Predstavu igrate u Galeriji Podrum KCB-a. Koliko znam, izvedba na Reflektor teatar Festivalu biće vaš prvi izlazak iz matičnog prostora. Šta su izazovi, šta su očekivanja?

Čini se da su izazovi uvek samo tehničke prirode [smeh]: Kako ćemo da nabavimo mobilijar, gde ćemo da zakačimo sve što nam treba, zapravo kako da uspostavimo ambijent koji smo isprva zamislili kada smo pravili rad. A smislili smo jedan zaverenički bunker u koji može da se viri na poseban način. Videćemo kako će se menjati u MNT, i da li će nešto veći broj ljudi moći da se uključi na način na koji želi, hoćemo li umeti da ih pokrenemo, ili će se slomiti usput neka noga ili čaša, možda i pretpostavka.

Baveći se organizacijom Festivala, par puta smo bili u prilici da objašnjavamo kako prostor Muzeja nauke i tehnike, ima smislenu, konceptualnu i „organsku“ vezu sa vašim umetničkim delom. Kako vi na to gledate? Ima li, po vašem mišljenju, neke posebne (skrivene ili jasne) logike u smeštanju vašeg rada u Muzej i to baš Muzej nauke i tehnike? Gde je ta veza i može li da osvetli neki novi nivo pretresa biografije Čelsi Mening?

Ima. I nije skrivena. Čelsi je IT ekspertkinja, otkrila je svetu 720 000 poverljivih dokumentata o bliskoistočnim ratovima koji pokazuju brutalne zloupotrebe američke vojske i vlade, i to je učinila oslanjajući se upravo na IT prerogative. Pritom je dobro upućena u sisteme nadzora i kontrole, bila je obaveštajna analitičarka, zna kako se informacije sakupljaju i koriste, kao hakerka zna i kako se do njih dolazi, kako se ti sistemi probijaju. Sada razvija NYM sistem, koji bi trebalo da nam obezbedi viši stepen sigurnosti u svim vidova delovanja preko interneta, jer će moći da zaštiti sve naše metapodatke. Brojni paradoksi tehnološkog razvoja ukštaju se oko slučaja Mening, i oni njegovi aspekti koji borbi mogu nešto dati, i oni koji nam što-šta oduzimaju, te se protiv njih vredi boriti.  Doslovno me oblije hladan znoj kada pomislim šta se sve dešava u vojnoj industriji, kako tehnologija utiče na pravljenje i vođenje ratova u ovom trenutku.

Čini se da je biografija koju pretresate toliko neobična, da je jedini put da se sagleda na umetnički način, zapravo i zahtevao „hibridnu formu“. Koja su sve to filozofska i etička pitanja koja se prelamaju preko ličnosti Čelsi Mening?

„Nije do znanja, problem je u akciji” kaže u jednom trenutku Čelsi. Odatle mi fercera ključno pitanje koje je najpre političko: Kako sa razine uvida i zajedničkog razumevanja, pokrenuti akciju? Kolektivnu akciju, ovde i sada, na periferiji Evrope gde još nismo dovoljno gladni da bismo preuzeli sve rizike.

Šta je Čelsi rekla vama, a šta tebi i tebi? Odnosno: šta su neki opšti zaključci, zajednički ili pojedinačni, do kojih vas je dovelo bavljenje ovom biografijom i razmišljanje o pitanjima koje ona otvara?

Nema zaključaka. Ima pretresa. Otvara se pitanje značenja sa svakim odgovorom. I nek bude tako, sve dok stvarnost ne postane nemoguća. A postaće.

Kažite nam više o vašoj saradnji. Ovo nije prvi projekat na kome zajedno radite… a kao umetnika i umetnicu, povezuje vas eksperimentalan i drugačiji pogled na rad, hijerarhije u umetnosti, procedure, protokole u odlučivanju… Može se zapravo reći da je Irena – majstorica propitivanja pozorišta kao platforme za menjanje odnosa moći u društvu, a da je Đorđe umetnik sa ogromnim interesovanjem za sve što je neistraženo, drugačije i istraživačko. Zato je zaista zanimljivo da čujemo kako ste se prepoznali, na čemu počiva vaša saradnja i kako je izgledala vaša saradnja na ovom komadu, koji potpisujete kao: autor/ka (odnosno obrnuto)?

Upoznali smo se odavno, pre više od decenije, sretali se na različitim mestima, preko Hop.La! akcija i predstava, do Bitef Polifonije i dalje, i šire. Sarađivali smo na kratkom eksperimentalnom filmu „Običan jedan bisokop. Nepar”, u doku drami „Krišom”, na žurkama, u pozorištima, na ulici… Đorđe se Ireni javio 27. septembra 2022. putem socijalne mreže Fejsbuk podstaknut svojim nezadrživim, ali i neartikulisanim zanimanjem za slučaj Čelsi Mening, kao i njenim postom pesme „Let`s talk about gender, baby” u obradi benda The Knife. Od tada su se sretali, razgovarali, probali i vrlo staloženo, bez ikakvih pritisaka [do jednog trenutka] slagali sopstvenu puzlu ovog pretresa. Nekad bi Irena povela u pravcu njenih interesovanja, nekad bi Đorđe zavrnuo ka onome što je njemu tu važno ili uzbudljivo, ali brzo su došli do zaključka kako jedino otvorena hibridna forma može da objedini sve što žele da podele s ljudima koji su takođe zainteresovani za priču o Čelsi. Tu smo bili jednoglasni, mada se ni oko čega nismo čak ni sukobili. Dakle, jedna prilično harmonična saradnja.

Podnaslov Prvog Reflektor teatar Festivala glasi „Svetla strana mene“. Kao umetnik i umetnica koji otvaraju ovaj festival, kažite nam šta su vaše lične asocijacije na ovu frazu? Šta su vaše „svetle strane“ ili misli koje u vama otključava ova fraza.

On je nasmejan čovek, ima kod njega vitalnosti i mašte. Ima i nemira. To mi se sviđa.

Ona je slatka, mala lekcijašica od koje se toliko toga može čuti i toplog doživeti da je i sama gotovo kao neka sijalica. Iako ume da pomalo zabludi u idealizovanom i teško održivom radikalnom levičarenju, ona ume tako precizno da osvetli neka mesta da se to prosto ne da zaboraviti.
Čuj, slatka!

A zašto nemir?


Predstava je nastala u produkciji Grupe Hop.La! uz podršku Rekonstrukcija ženskog fonda i Sekretarijata za kulturu Grada Beograda. Partner na projektu je i Kulturni centar Beograda, u čijem se prostoru predstava redovno igra. Ulaznice za pozorišni pretres grupe Hop.La! možete rezervisati pozivom na broj telefona: 0603008886 ili ih kupiti klikom na link: https://tickets.rs/event/sta_bi_celsi_rekla_meni_9538.

Za srednjoškolsku i studentsku publiku, karte se mogu nabaviti sa popustom, ali samo ako ih rezervišete telefonom. Požurite, jer broj mesta je ograničen! 

Razgovarala: Minja Bogavac
Foto: Promo

#SvetlaStranaMene #ReflektorTeatarFestival #RTF

Komentari

Leave a reply

Molimo Vas, unesite komentar
Please enter your name here

Preporučujemo

Instagram

Jachim zoomira nedelju

Preporučujemo

Najnovije

GLEDAJ

Još