Danas je 25. novembar što znači da je i zvanično počela kampanja 16 dana aktivizma. Već tradicionalno, Zoomer učestvuje u kampanji tako što svakog dana pokriva po jednu važnu aktivističku priču, ili razgovara sa po jednom osobom koja je u proteklih godinu dana ostavila veliki trag u aktivizmu ili domaćoj javnosti. Veliko nam je zadovoljstvo da ovogodišnji serijal otvori jedna od najhrabrijih žena koju poznajemo, programska direktorka Inicijative mladih za ljudska prava – Sofija Todorović. Sofija se godinama neumorno zalaže za suočavanje sa prošlošću, sa ratnim zločinima i njihovim počiniocima – na čemu je često meta različitih napada. Sa Sofijom danas pričamo o aktivizmu kao „opasnom pozivu“, borbi, ali i snazi.
U 16 dana aktivizma ulazimo sa velikim brojem napada na aktiviste i aktivistikinje, kao i novinare i novinarke. Ako pogledamo godinu unazad, koliko je situacija sada više ili manje zabrinjavajuća i da li se ekstremisti osećaju slobodnijim za napade i targetiranje?
Hajde da krenemo od podataka kojima ću potkrepiti tvrdnju iz pitanja. U ovogodišnjem izveštaju Evropske komisije za Srbiju konstatovano je da oni koji imaju kritički odnos prema vlastima trpe pritiske koji nisu prihvatljivi za jednu zemlju koja se nalazi na putu ka članstvu u Evropskoj uniji. Zatim, posebno je naglašeno da je u Srbiji zabeležen zabrinjavajući porast SLAPP tužbi koje su usmerene protiv branitelja i braniteljki ljudskih prava. Tako da situacija definitivno jeste gora, jer pored pritisaka aktivisti i aktivistikinje moraju da se hvataju u koštac i sa pravnim postupcima, koji se umnožavaju, a iscrpljujući su u svakom smislu i traže dodatne resurse kako bi se na njih odgovorilo.
Sa druge strane dok raste broj postupaka koji se vodi protiv aktivista, ne vidimo veću efikasnost u procesuiranju onih koji nam uništavaju grad, prete građanima i građankama i vrše nasilje. Takva vrsta apstinencije institucija daje „vetar u leđa” radikalizovanim pojedincima i grupama. Oni onda nesmetano nastavljaju sa svojim delovanjem jer im se može. A to delovanje pored pravne sankcije ne prati nikakva javna osuda od strane onih koji vrše vlast i imaju političku moć i autoritet.
Kako komentarišeš to što je izloženost nasilju kada se baviš aktivizmom u Srbiji postala konstantna i da, slično kao što je novinarstvo često okarakterisano kao „rizično zanimanje“, aktivizam takođe nešto gde je izloženost nasilju „u opisu posla“?
Jeste postalo konstanta, ali nikome nije u „opisu posla” da trpi nasilje. Aktivizam nije posao, to je lični izbor. Mi živimo u državi gde se demokratija ocenjuje kako hibridna, a režim kao autoritaran. Dakle ništa neće biti niti ići lako. Ovo je sad već postalo pitanje toga ko može duže i više da izdrži ili podnese. Sve je svedeno na lične kapacitete i mehanizme odbrane jer bilo kakav sistematičan odgovor na nasilje izostaje. Što je samo po sebi veoma uznemirujuće.
Reklo bi se da su češće žrtve žene, odnosno da su ti napadi direktniji i brutalniji. Da li tu vidiš rodnu perspektivu i koliko su napadi na žene koje se bave aktivizmom drugačiji od napada na muškarci u svojim elementima?
Jesu, jer je mnogo lakše uvrediti ženu nego muškaraca. Za to neko ne mora čak ni puno da se potrudi jer nam je to omogućio patrijarhat. I naravno, ne zbog toga što su žene „slabije” već zbog toga što postoji nepregledan dijapazon uvreda i načina da se žena devalvira kao biće, što nije slučaj kada su u pitanju muškarci. Nasilje neretko ima rodnu perspektivu, pa se to oslikava i na aktivističko delovanje. Uzeću samo kao jedan primer pretnje silovanjem kojima su aktivistkinje izložene. Nemoguće je da vam neko napiše tako nešto na mrežama, a da se vi osećate bezbedno, čak i kada radite stvari koje nemaju veze sa aktivizmom. Nema te neustrašivosti ili otpornosti koja može da blokira strah koji nastaje nakon toga, a oni koji te stvari pišu apsolutno su toga svesni.
U toku ove godine bila si na meti ozbiljnih napada, pretnji, crtanja grafita, pa i doksinga. Opravdanje ne postoji, ali je bitno da razumemo motive, tj. da ukoliko se ne znaju tačni počinioci šta je pokretačka ideologija koja iza toga stoji?
Iza toga stoji ideologija koja je ovu zemlju već jednom koštala previše, ono što brine je to što je takvo opredeljenje venski sistem zvanične politike, mada je uvek bilo prisutno u manjoj ili većoj meri. Izvor politike koju sprovode stranke na vlasti jeste zločinački nacionalizam, koji zatire sve što može da mu umanji snagu, ono što ne može da našteti ostavlja po strani. A ja sam upravo zainteresovana za sve ono što je ga poništava, jer sam svesna koliki je demokratski potencijal društva u kom živim, a koji se sputava na svakom koraku.
Da li je bilo koji napad ili pretnja procesuiran, postoji li epilog za bilo šta od toga?
Za svaki od napada ja jesam pokretala pravne postupke, svaki je uredno prijavljen, tužila sam ljude koji su pripadnici radikalizovanih grupa. Jedina stvar koji mi je još uvek veoma mučna je kada treba da skupljam pretnje koje dobijam, da svaku dokumentujem, radila sam to više puta, ali ne postaje lakše vremenom. Nekad bih volela da ih samo ne vidim, jer gledanjem ništa neću promeniti, samo mogu da narušim sopstveni mir. Kao osobi koja je apsolutno svesna gde živi, nije mi potrebno da čitam te grozote da bih se dodatno uverila. Grozote me ne motivišu. Ja verujem u otpor i smatram da čak i kada deluje uzaludno ako imam kapacitet moram svaku svoju bitku kanalisati i kroz institucije, pa makar i ove zarobljene. Postupci u Srbiji traju veoma dugo, za većinu postupaka koje sam pokrenula još uvek čekamo epilog, međutim bilo je tu i postupaka koji jesu postavljali neke nove standarde u domenu pravne zaštite.
Kako se ti lično nosiš sa tim „opasnostima posla“ i time što je aktivizam postao „zanimanje visokog rizika“, barem kada se usudiš da se baviš pitanjima suočavanja sa prošlošću ili Kosova?
Ponoviću još jednom, aktivizam nije zanimanje, veoma mi je važno da se to razume. Za mene je makar tako, sve što sam radila, radila sam jer sam mislila da je važno. Suočavanje sa prošlošću jeste tema koje interesuje, bavim se njom već skoro 10 godina iz različitih uglova, a uvek uspem da saznam nešto što nisam znala.
A kako se ja nosim sa izazovima… Pa pre svega mislim da sam uspela da izgradim jedan veoma iskren odnos sama sa sobom, znam koje stvari su mi važnije od straha, ali isto tako znam gde mi je granica, naučila sam na teži način što ne preporučujem svakome. Druga važna stvar je to što imam solidan sistem podrške, koji je moja baza, osnova i kompas kad moji lični mehanizmi popuste. A taj sistem podrške sačinjen je od ljudi. I poslednja stvar, koja je možda i najvažnija jeste konstantni rad na sebi, što sam nekad umela da zapostavim, priznajem, ali ništa nije linearno tako da se trudim da učim usput, i to je ok.
Prošli put kada smo razgovarali tema nam je bila Otvoreni Balkan, više puta smo pričali i o Srebrenici… sada je sve aktuelnija rehabilitacija ratnih zločinaca, kao i četničkog pokreta… nekako nam tema nikada ne zafali. Povod ovog intervjua je drugi, a verujem da ćemo uskoro pričati o svim ovim temama detaljnije, ali sada bih te samo pitao – šta trenutno vidiš kao najveći problem, ili trend, koji bi trebalo da nas zabrine kada su ove teme u pitanju? Ili događaj koji je posebno alarmantan?
Pa da – ne fali, ali to je ok, jer su to sve teme koje se direktno tiču naše sadašnjosti i budućnosti, zato se uostalom i bavimo prošlošću. Kao jedan od većih problema vidim nedostatak dijaloga, koji je uveliko prisutan i u civilnom sektoru. Mislim da ovo opšte stanje radikalizacije utiče na sve nas, ljudi se teško nose sa izazovima jer ponoviću, svi su nekako prepušteni sami sebi, što u velikom broju slučajeva nije baš fer. Mene uvek najviše brinu naši regionalni problemi, jer mislim da je mir u regionu preduslov za bilo kakvu demokratsku budućnost. Međutim, ne sviđa mi se pravac u kom se razvijaju stvari na globalnom nivou, a plaši me jer ne vidim veliki prostor za delovanje pa se onda ponekad osećam nemoćno.
A ako misliš na ovaj trenutak baš sad, kako smo na manje od tri nedelje do izbora to jeste tema koja okupira svu moju pažnju, odnosno šta će biti posle izbora. Posebno je jer nekako centralni pojam „nasilje”, za koje mislim da smo ga prihvatili kao generičku odrednicu, koja može da znači sve, a ne mora da znači ništa jer je relativizacija postala omiljena metoda obesmišljavanja ozbiljnih problema. Recimo kada bismo pitali moju mamu, onda bi ti ko iz stopa rekla: besparica. Sve je preskupo i finansijski i metaforički. Sa čim se ja slažem, ali trudim se da ne razmišljam o tome.
Hajde da ne budu samo mračne teme. Neke hrabre žene su osvajale nagrade i nominacije za važne nagrade zbog svog aktivizma, a na tom spisku za „žene u akciji“ našlo se i tvoje ime. Možeš li nam reći više o nagradi i o čemu se radi?
E jeste, nominovana sam za nagradu „Žene Evrope” u kategoriji „žene u akciji” sa još dve sjajne žene. Nagradu je sasvim zasluženo, odlukom žirija koji su činile takođe žene, dobila Yuliia Paievska, ukrajinska lekarka koja je osnovala volontersku medicinsku jedinicu koja je pruža direktnu pomoć ljudima tokom rata u Ukrajini. Izabrane su pobednice u pet kategorija, a meni je zaista bila velika čast da sam uopšte stigla do toga da budem jedna od nominovanih. Lep je osećaj kada dobijete neki oblik priznanja za svoje zalaganje, to prija, posebno kada ste u sopstvenoj zemlji najčešće na meti jer se bavite temama koje smetaju onima na poziciji moći. Za svaku od kategorija nominovane su po tri žene, a kada sam pogledala taj spisak, bilo mi je potrebno malo vremena da shvatim da sam i ja jedna od njih.
I za kraj, ovih dana slavimo aktivizam i pre svega žene, pa da se zadržimo u duhu nominacija – nominuj nam tri žene koje su svojim aktivizmom i javnim istupima obeležile godinu za nama?
Ja sam trenutno veoma pod utiskom priče BIRN Srbije „Lažirane isplate, fiktivna predavanja: Kako su milioni evra za ugrožene završili u tuđim džepovima” tako da ću nominovati Gordanu Andrić, novinarku koja je sa svojim kolegom radila na ovoj važnoj priči. Zatim, Milena Radulović, jer Milena Radulović, tu objašnjenja nisu potrebna. I kao treću nominujem Sonju Sajzor, jer su njeni aktivistički doprinosi za mene dragoceni.
Fotografije u tekstu: Sofija Todorović privatna arhiva, YIHR, Medija centar
