IN PRINCIPIO, IN FINE e2: TAURUS

Bližilo se leto i dani su bili sve topliji, i zemlja je, na podnevnom suncu bila topla. Taman toliko da po njoj čovek gazi bos po travi i da se tada oseća prijatno.

U kući Onatasa, plemića iz Knososa, bila je pripremljena gozba.

Kuća je bila prelepa i ogromna, ukrašena ornamentima kakvi se nalaze na stubovima hrama ili na porcelanu, a oko nje se nalazio prostran mirisni vrt.

Među ljudima koji su sedeli za Onatasovom trpezom bio je čovek obučen u Egipatsku odeću okićen ogrlicama i narukvicama.

Znajući kako ljudi mogu da odreaguju na njegovo poreklo, i u najboljem slučaju da može biti ismejan, Protej je poslušao Ptolomejeve savete i rešio da sakrije ko je i zašto je tu. 

Dobio je novu odeću, identitet i ime, Melhor.

Onatas, dobar Ptolomejev prijatelj, ipak potpuna njegova suprotnost, prihvatio je Proteja kao svog gosta i ako je svakog trenutka mogao da ga porobi.

Prvi razlog zašto se nije prema Proteju ophodio kao prema robu bilo je zbog njegovog talenta za raspravu i poznavanja vere što je on izuzetno cenio s obzirom da je organizovao često debate o tim temama. Proteju je to nekako bilo prirodno, jer je mnoge bogove poznavao lično. Njegov uticaj je doprineo tome da ljudi počnu bogovima da daju ljudske karakteristike i da ih sagledaju realnije. Drugi razlog, možda mnogo važniji, je da je imao talenat da svoje znanje pretoči u materiju.

Ljudi iz mnogih polisa su dolazili da vode rasprave, što je doticalo razna životna polja a Protej bi ih svojim stavovima uvek podstakao na duboko preispitivanje, prvenstveno zato što je imao drugačiji pogled na svet od svih njih.

Kada bi neko počeo svoj govor o veri i moralu, Protej bi ga dugo slušao, a zatim bi mu odgovorio mirno i kratko, ali neobično.

Vremenom, njihovi govori su prerasli u konstantno takmičenje i dokazivanje pred Protejem, a krišom bi mu davali stoku i zlato kako bi mogao da utiče na Onatasovu volju.

Bilo je i onih koji bi mu davali pogodnosti kako bi uvopšte mogli da prisustvuju gozbama, jer je Onatas bio sujeveran i smatrao je da samo sedmoro ljudi sme da sedi za stolom, koliko ima Plejada na nebu. Takođe, pojavilo se dosta plesača, svirača i vračeva koji su želeli da se nađu tu, bar jednom u životu.

Filozofi su imali velike koristi od toga da se svide Onatasu jer bi tada mogli da otvore svoje škole i prikupe sledbenike koje bi Onatas finansirao i od toga bi imali koristi i Onatas i oni.

Tako je Protej sve što je dobijao davao Onatasu jer mu zlato i svi skupoceni predmeti ništa nisu značili, a Onatas je sve to opet ulagao u obrazovanje pa su njegova ulaganja bila minimalna a prihod velik. 

I kako to obično bude, kada daješ bez očekivanja, jednog dana ti se vrati nešto mnogo bolje, jer ko ima daće mu se.

Dani su prolazili, a Protej je uživao. Živeo je u prelepom ambijentu sličnom Olimpu pijuckajući najlepše vino, a ljudi su ga poštovali jer im je govorio kratko i sažeto, i što je najvažnije, ono što im se sviđalo. I dok je gozba trajala pomislio je :

– Kako je lepo biti rob!

Taman kad je zaključio da se konačno pomirio sa ljudima i da je našao svoj skriveni dar, ali i da je taj idealan trenutak narušavala samo dosada, počela je da se vodi teška rasprava.

Sukobljene strane su bile dva čoveka sličnog temperamenta, ali potpuno drugačijih shvatanja. Proteju je u početku rasprava delovala kao gubljenje vremena, ali ostali prisutni nisu tako mislili. Za razliku propovednika koji su im prethodili, njih dvojica su svojim idejama, koliko god bile Proteju neinteresantne, posvetili puno vremena i detalja tako da su one prelazile u čitavu novu nauku koja je premašila dosadašnja pitanja religije. Možda je to i bio trenutak kad je nastala prava filozofija. Proteju je to delovalo suvišno, prvenstveno zato što je tema bila njemu dosadna i nepotrebna. Naime, raspravljali su se oko toga ko će da unese vatru u hram u dane koji su bili posvećeni praznovanju vrhovnog boga.

Prvi je bio Aresije pesnik i vajar, proćelave kose, srednje duge crne brade i srednje visine. Delovao je dosta starije nego što je zapravo bio i to mu je davalo samopouzdanje. 

On je smatrao da Zevsov plamen treba da nosi grupa ljudi sa robovima na čelu, jer je čitavo carstvo počivalo na njima. Na njihovom radu.

S druge strane, i sam čovek je pred bogovima mali kao rob pred gospodarom i time bi i čovek odao počast Zevsu.

Bio bi to trenutak u kojem je svaki čovek jednak i važan.

Dan kad se ne bi gledalo u odeću ljudi ili poreklo, nego bi ih gledali po tome da li koračaju ka hramu ili ne.

Dan kada bi svi bili jednaki.

Osim toga, smatrao je da nema potrebe za prinošenjem žrtve jer su ljudi, njihove molitve i ljubav, dovoljna žrtva.

Nasuprot njemu je bio Erinije. On je bio čovek tamnije kože, svetle kose i izraženih očiju. I osim što je fizički bio neobično lep i upadljiv, takav mu je bio i život.

Još dok je bio mali pretrpeo je progonstvo sa Krita.

Njegov otac je bio sluga kralja Minosa, a kako to često bude, kad narod ne može da naudi velikom vladaru i izbriše njegovo postojanje, uništi živote svih onih koji su ga voleli ili koje je on voleo, da za njim ne ostane ni trag. To su oni dani kada se farbaju freske, pale ploče i potiskuju sećanja, najviše ona loša da bi, po nekom nepisanom pravilu, posle 40 dana isplivala samo ona dobra.

I danas, posle svega, svi će se složiti da nikada neće biti takvog vladara kao što je bio Minos.

Erinija je Onatas voleo kao rođenog brata s obzirom da su se upoznali još na Kritu i čak su rođeni na isti dan.

I kako se većini nije sviđao kao ličnost, pogotovo zbog njegovog plemićkog porekla, odbacivali su njegove ideje, ali su negde potajno znali da se Onatas sa njim slaže.

Erinije je smatrao da vatru treba da nosi jedan čovek jer je, prema njegovoj filozofiji, on kruna stvaranja i kao takav, treba da ide prvi pred boga sam.

Kao najvažniji od svih živih bića na nebu i zemlji, onaj koji je nezavisan i poseban, korak po korak, ne gledavši iza sebe niti pored sebe, treba da gazi pred bogove ponosno.

Takođe, smatrao je da je prinošenje žrtvi normalno i prirodno, jer nas smrt podseća koliko smo bezvredni, ali i važni.

Kao i svi ljudi doći će dan kad ćemo završiti u Hadu. Isto tako, što smo snalažljiviji i jači, tamo ćemo otići kasnije.

Prevariti smrt i tamu, znači biti živ, a biti živ, znači biti uspešan. Žrtva u vidu bika koji je simbol velikog Zevsa je pobeda čoveka nad prirodom i nad njenim zakonima, ali i simbol pomirenja sa velikim ocem.

Protej je samo ćutao. Kada je shvatio da je stvar koliko god bila zanimljiva uzela maha, Onatas je naredio Proteju da sam odluči. Kao nagradu, Protej bi dobio na poklon kuću, stoku i jednog slugu i naravno slobodu. Ipak, svi su dobro znali da je Erinije ulozio više zlata da pobedi.

Kada se poslednja rasprava završila Onatas je pogledao u Proteja i rekao:

 – I? Šta sad?

Pokušavši da kupi vreme rekao je:

– Pa hajde da glasamo.

6 ljudi je već glasalo i kako je rezultat bio nerešen ostalo je samo da Protej glasa. I sad je potpuno sve ostalo na njemu.

Shvatio je da nema više nazad i da više ne može da im govori ono što im prija.

Pogledao ih je još jednom a zatim rekao:

– Niko nije u pravu.

Nastala je na kratko neprijatna tišina.

– Kako? Pitao je jedan od prisutnih sa neodredjenim izrazom lica.

– Pa tako lepo.

Aresije nije u pravu jer, kada bi masa ljudi išla pred boga, na čelu sa robovima, to bi im postala navika.

Malo po malo, prihvatili bi da je velika čast biti u toj masi, osetili bi da su ti ljudi njihovi, da im pripadaju, a svi oni koji bi odbili da praznuju taj dan bi im delovali strano. 

Vremenom, prestali bi da misle, a kad prestanu da misle, prestali bi da primećuju njihove mane i idealizovali bi tu grupu ljudi, čak i te robove koji su na vrhu kolone.

S druge strane, ni Erinije nije u pravu, jer, kad bi ljudi videli jednog čoveka, posebno odabranog, da nosi plamen pred boga, ljudi bi mu zavideli, a on bi mislio da je važan. Ipak, osetio bi se otuđeno.

Time bi nastao tihi rat između pojedinaca što bi vodilo do još veće otuđenosti.

U tom ratu viđali bi usamljene ljude, usamljene bogove jer bi samo odabrani nosili prave žrtve uz molitvu pred njih, usamljene grobove i možda bi se i sam veliki div osećao usamljeno.

Gde su usamljeni ljudi tu je tuga, gde su usamljeni bogovi i grobovi tu je božji gnev, a kad na kraju i sam Zevs bude bio usamljen, postaće potpuno hladan i nem na potrebe tih ljudi, kakav je bio i njegov otac.

Materija nije smisao života, ni ljudska sreća nije poredak na kojem funkcioniše univerzum.

A na samom kraju, velikom Divu taj dan uopšte nije važan, niti kako ćete ga vi praznovati, ali kako će izgledati svi dani posle toga, to mu je zaista važno.

Zatim je krenuo ka izlazu, pa se opet okrenuo i rekao:

Sve što zaista vredi, ne meri se materijom ili nekom tradicijom.

Vrednost se ne meri zlatom, niti vašim običajima.

Sve što je zaista vredno, dolazi iz srca i bogovi će to prepoznati.

Nastala je tišina, a onda je razgovor prekinuo onaj za kojeg su verovali da je najmudriji od svih.

– A ti kao znaš šta bogovi misle? Kad si ti pričao sa nekim bogom? Moj deda je lično video boga sa Farosa koji ga je nagradio velikim znanjem i mudrošću! Hvala bogu, živeo je čitavih 100 godina. Ako ćemo tako, ja bogove bolje znam od tebe. 

Protej ga je gledao na kratko  i rekao:

– Pa da, u pravu si. Ja ne znam ništa.

U trenutku, sva Protejeva mudrost u očima drugih je nestala, a sa njom i privilegije.

Već to veče je bio prinuđen da ode odatle iz više razloga. Prvo, zato što ljudi ne vole kad neko odjednom, ko je nekad bio povučen, puno priča. Drugo, jer je obezvredio mudrost filozofa koji su bili oko njega. Svakom od njih bi lakše palo da je ovaj drugi pobedio nego da priznaju da njihove ideje nemaju vrednost i da su gubili vreme na nešto besmisleno.

Kada je izašao napolje, u vrtu ga je dočekao neko kome se najmanje nadao. Bio je to Erinije.

– Želim da se pozdravim sa tobom. 

Na razočaranom Protejevom licu se video mali smešak, ali i iznenađenost.

– Lepo je živeti lepo. Lepo je biti srećan, osećati se komforno, pripadati ti nešto, koristiti svoje talente za uživanje u životu i čulima, ali i tada treba biti plemenit i ponosan.

Biti pošten, pouzdan, i kad je to najpotrebnije biti tvrdoglav. Jer, kad možeš da stojiš iza svojih vrednosti čvrsto na zemlji, onda znaš da si dobar čovek i ne samo da si dobar čovek, nego i da razmišljaš, i da tvoj stav zaista ima neku težinu, vrednost. To je nekad svetu jedino potrebno. Izaći iz zone komfora ili ostati u njoj kad misliš da treba, a to Onatas ponekad ne razume.

Zatim mu je u ruku spustio neobičnu amajliju na kojoj je stajala slika isklesane životinje.

– Evo, nek te ovo čuva. Onaj ko se razume zna da je vrednost ovog dragog kamena velika, a ti proceni da li ćes ga prodati ili zadržati za sebe. 

– Hvala ti.

Protej je spustio kamen na zemlju da pokupi svoje stvari i činilo mu se da je amajlija na trenutak zasijala. Kada se bolje zagledao, shvatio je da se na njoj nalazi simbol bika, drugog velikog sazvežđa. Zatim je stavio amajliju oko vrata i nastavio put dalje.

I dok je koračao putem, imao je utisak kao da čuje nečiji šapat koji je govorio:

– Budi poput nebeskog bika, uvek znaj koliko vrediš.

… NASTAVIĆE SE


Priča je fikcija i autorsko delo autorke priče.

Komentari

Leave a reply

Molimo Vas, unesite komentar
Please enter your name here

Preporučujemo

Instagram

Jachim zoomira nedelju

Preporučujemo

Najnovije

GLEDAJ

Još