IN PRINCIPIO: U POČETKU
U predvečerje, na obali malog Grčkog kraljevstva, ispod morskog talasa koji se belio od uzburkane soli, nazirao se lik čoveka. U prvi mah, kako je noć već počela lagano da se spušta, nije se videla razlika između morske pene i njegove svetle kose. Kada se voda konačno povukla, isplivalo je telo bledunjave kože i sa licem božanskih, pomalo nevinih, dečijih crta lica.
Telo je ležalo dugo i skoro nepomično na pesku, izmoreno i natopljeno krupnom solju koja je, na zalazećem suncu, poprimala boju kristala. Bio je to Protej, sin boga Posejdona.
Ljudi su se smenjivali i nisu obraćali pažnju na prizor. Ponekad iz straha, a ponekad iz proste nezainteresovanosti.
Naime, kraljevstvo je bilo bogato i prepuno neprijateljskih naroda oko sebe, a izmoreno od raznih ratova, pa se ljudi nisu usuđivali da pričaju sa strancima skoro ni pod kojim okolnostima, sem u trgovini.
Tako je, jedan starac koji je skupljao materijal za potpalu, ipak sa predumišljajem rešio da pomogne neobičnom strancu.
Kako je bilo proleće, noći su i dalje bile jako hladne, pa je starac sa sebe skinuo ogrtač umotao u njega neznanca i poveo ga sa sobom nedaleko od obale.
Blizu njih se nalazila prinčeva palata iz koje je sve moglo da se vidi spolja.
Svake noći, kao i ove, princ je organizovao bankete koji su prvobitno bili pravljeni u čast boga Dionisa. Naravno, takve zabave su poprimale potpuno drugi oblik i to su svi stanovnici zemlje znali.
Dok je prolazio pored palate, sam Protej je bio šokiran prizorom koji je video. Zapravo ljude je zamišljao potpuno drugačije i pokornije. Mislio je da samo bogovi od svih živih bića rade šta god požele, ali se sada uverio u suprotno.
– To je naš princ prestolonaslednik, Narcis. – Promrmljao je starac videvši iznenađenost koja se ocrtavala na iscrpljenom licu.
Zatim je nastavio da priča o Narcisu i njegovom životu, pokušavši da ga opusti, kako bi mogao da izvuče nešto više o Proteju.
Protej je dosta povučeno priznao ko je, što je starca izuzetno zapanjilo. Neverovatna čast za svako ljudsko biće je da govori sa bogom, a posebno na ovaj način, potpuno neposredno i u ljudskom obliku.
– Zašto si došao ovde? Šta ti se desilo? – Kroz pitanja je pokušao da shvati da li se šali sa njim.
– Nisam slušao oca. – Kratko je odgovorio, a kad je shvatio da nije dovoljno opširan, nastavio je: -Provodio sam dane igrajući se i smišljajući nove prevare.
U početku sam se igrao sa ljudima, a kasnije sam poceo i sa bogovima. Najviše sam voleo da napravim oluju kako bih uzdrmao brodove i tako oterao dosadne ljude. To je mog oca naljutilo pa me je poslao ovde, među njih. Da naučim kako je to biti čovek i da nađem svoju svrhu. Znaš, svi bogovi imaju neku svoju moć. Ja znam, kao i svi drugi morski bogovi da se igram sa morem, ali nisam razvio nikakvu sopstvenu moć, jer dok sam trebao da radim na njoj, ja sam provodio vreme tako što sam se igrao sa tuđom sudbinom. Za kaznu, evo me ovde.
Pomalo je bio i ponosan na sebe dok je to prepričavao, a starac ga je gledao znatiželjno. Zapravo toliko znatiželjno, da je zaboravio na hladnoću i blagu jezu koju su obojica osećali.
Oči su mu bile ispunjene neobičnim sjajem. I dok je razmišljao kako ima tu čast da jednom bogu objasni ko su ljudi, koje su njihove navike, želje, potrebe, drvo u ruci ga je podsetilo da je mozda najbolje da krene priču o njima od samog početka, dok još ništa nije bilo onako kako je sada.
-U početku…zastao je dok je pokušao da oblikuje misao – -U početku civilizacije, sve je bilo potpuno drugačije nego danas.
Ljudi su bili poput životinja. Živeli su slobodno, ali bez ikakve svesti o tome ko su, i ko treba da postanu. Da li znaš išta o tome?
– Pa zapravo, ne.
– U redu, naučiću te. – Dok je govorio, starac je ređao drva za potpalu.
– Da bi naučio nesto o ljudima , i da bi mogao da nastaviš da živiš među njima moraš da znaš da, kao što se bogovi razlikuju po karakteru međusobno, tako se i ljudi razlikuju, ali na dosta suptilniji nacin.
– Ne razumem.
– Bogovi su oni koji imaju svoji individualnost. Bića najsavršenija od svih. Zapravo, ne postoji bog koji treba da krije svoja osećanja, vrline i mane. Božje vrline, koliko god bile neobične, se uvek veličaju, a njihove mane se praštaju i to je tako i tako će biti do kraja sveta. Oni su uvek otvoreni i iskreni u svojim namerama, koliko god njihove namere ne bile uvek za dobrobit vasione. Kod ljudi je to drugačije. Oni dosta toga drže za sebe, a posebno najvece patnje i tuge.
– Ako je tako, kako uvopšte iko može da opstane u tom svetu?
Kako ja mogu da znam kakav karakter ima čovek koji govori sa mnom ako on to od mene krije. I zašto bi krio?
– Razloga je bezbroj, ali je glavni razlog strah. Emocija strana bogovima.
Protej ga je gledao začuđeno.
– Bogovi su imali tajnu koja ljudima nije bila dozvoljena. Veliki bog Helios je za svoju braću i sestre napravio
Plamen duginih boja. Taj plamen je večan i u njemu su se nalazile sve moći koje su bile dostupne bogovima u svakom trenutku. Onaj bog kojem je falilo smirenja, mogao je da dođe pored vatre da se ogreje i da je dobije. Onaj kome je falilo znanja takođe je mogao da je dobije. Ipak, jedan titan se pobunio i smatrao je da to zaslužuju da dobiju i ljudi.
– I kako se to završilo na kraju?
– Samo pogledaj gore.
Iznad njihove glave ocrtavao se čitav srebrnasti nebeski svod. Protej je bio fasciniran. Viđao je i ranije zvezde, ali su u vodi one imale potpuno drugačiji oblik. Nikada ih nije video toliko jasno.
Starac je nastavio svoju priču.
– Ovaj svet je prepun kontradiktornosti, prevara i laži i to verovatno mnogo većih nego one koje si ti pravio. Ipak, kad god ne znaš šta je istina ti pogledaj u nebo i rećiće ti se samo.
Zvezde koje vidis su znaci danima, vremenima i godinama, ali su znaci i nečeg mnogo važnijeg. Jednog dana, plamen od 12 boja je eksplodirao pa se rasuo po nebu.Tako su nastala ova sazvežđa.
Kada je vatra preplavila zemlju, njeni zraci su padali i po ljudima i tako stvorila različite ljudske karaktere koji su ranije bili svojstveni samo bogovima.
Svako sazvežđe vlada jednim čovekovim karakterom.
Iako nije baš najbolje razumeo sve što je čuo, Protej je osetio blago olaksanje šti bar nešto zna o ljudima. Starac je, s druge strane, bio presrećan što će možda uspeti da uradi ono što niko pre njega nije uspeo. Nije ga brinula hladnoća. Nije posebno mario ni za to što nije siguran da li je priča koju je slušao u detinjstvu baš tako glasila, samo je bio srećan. Srećan što će, u ovom bogu, na samom kraju pripovedanja, možda probuditi nešto što je bogovima najstranije, a to je saosećanje.
Napravivši kratak predah od priče da upali vatru, ubrzo je nastavio dalje.
ARIES / OVAN
Vatra je lagano pucketala. Protej je prvi put u životu gledao u nju i možda, po malo, prvi put osećao onu emociju straha koju osećaju ljudi, jer je polako postajao svestan svoje smrtnosti u ljudskom obliku.
– A zašto je taj titan rešio da pomogne ljudima kad je i on sam bog?
Pitao je starca.
– Ne znam. Verovatno niko ne zna. Taj titan se zove Prometej.
On je i stvorio ljude, ali nikome nije jasno zašto bi želeo da njegova tvorevina bude jednaka njemu. Možda je želeo da bude bolji vladar od Zevsa, a možda je samo u njima video nešto posebno.
U to doba ljudi su živeli kao životinje. Nisu mislili, nisu voleli, jedina svrha života im je bila da obezbede sta će imati da jedu za narednih par dana, i ponekad, da upoznaju nekog mužjaka ili ženku sa kojim će imati dece. Ta zajednica se opet samo svodila na sebične razloge pojedinca i na goli opstanak. U njima nije bilo ničega. Bili su hladni kao zveri.
Ipak, Prometej nije želeo da odustane od njih.
Taj dan, kada se vatra spustila među nas, pamte svi narodi, od Tračana i Ilira, preko Helena i svih naroda sa istoka.
Posle duge borbe, Prometej je poneo sa sobom plamen među ljude i spustio negde u ovim krajevima, možda baš na ovom mestu. Veruje se da tragovi tog događaja još postoje negde urezani u zemlji, ali ne tragovi vatre, jer sve što izgori se samo pretvori u pepeo i prah.
Kada se vatra spustila među nas, hiljade i hiljade ljudi, možda i više stotina, pravili su krugove oko vatre složno igrajući i pevajući. Bile su to prve pesme i igre koje su ikada nastale.
Bio je to redak trenutak kada su ljudi postali ponosni kao bogovi, a Prometej, njihov vođa i tvorac, ponosan na ljude.
Vatra se širila iz ruke u ruku, dok i poslednji čovek koji je stajao u krugovima nije osetio njenu toplotu.
Nebo se treslo, kiša polako počela da pada, a ljudi su glasno pevali. Desilo se čudo.
Bogovi su bacali kišu na njih kako bi ugasili vatru, ali Prometej, znajući šta će da urade, stao je sa ljudima objašnjavajući im kako ponovo mogu da zapale plamen.
Delovali su neuništivo. Sve dok nije počelo da seva i da pada grad. Tako su danima nastavljali da se okupljaju na istom mestu dok, malo po malo, dan za danom, nisu krenuli da odlaze i da im opada broj. Bogovi su čitavu prirodu koristili da ih uplaše i razjedine tako da im više nikada ne padne na pamet da naprave pobunu i možda su u tome i uspeli.
– A Prometej?
– A Prometej je uhvaćen i u okovima bačen na Kavkaz. Prepušten sam sebi da mu orao svaki dan kljuca u jetru.
Tužna sudbina jednog boga i prvog vođe zar ne?
– Svakako. Kako god bilo nije mi jasno da li je ispravno ili pogrešno to što je uradio.
– Ne znam. Da li je ispravno?
– Iskreno, vrlo verovatno nije. Mi smo učeni da budemo kao jedno. Čak i kad postoje neslaganja kod nas, svetski poredak je mnogo važniji od svega. U kontekstu morala, njegov postupak sigurno nije ispravan.
Starac je spustio pogled pomalo razočaran onim što je čuo, pa zatim malo iznervirano nastavio:
-Moral je, dragi moj, promenljiva kategorija.
Menja se od države do države, od doba do doba, sezone do sezone. Kad se sve sabere i oduzme, nije važno šta u zakonu piše, nego je važnije šta ne piše i šta se zaista nalazi ovde. (pokazuje na grudi) Niko ne može da me ubedi u suprotno pa ni ceo Olimp!
– Naravno da tako misliš kad ga kreiraju ljudi. Božji moral je savršen.
– Kako može biti savršen kad vi dolazite stalno u sukobe i još u njima žrtvujete nevine ljude?
– Zar sumnjaš u jednog boga? Odakle ti pravo!?
– Mislim da nisi trenutno u poziciji da mi se tako obraćaš.
Šokiran onim što je čuo, Protej se kiselo nasmejao.
Starac je uperio prst u jedno sazvežđe i rekao:
– Pogledaj, sve ovo što ti pricam imaš ocrtano u nebu.
To na istoku što vidiš je sazvežđe ovna. Bilo koji astrolog će ti reći da je ovan dobio ime po ovnu sa kojeg je runo ukrao vođa argonauta, ali istina je mnogo dublja.
Ovan je znak koji predstavlja sve vođe sveta koje su ikada koračale i koje će ikada koračati zemljom. To su neustrašivi ljudi, oni koji u teškim vremenima prvi uzmu baklju i istupe pred bogove bez straha, poput Prometeja.
I kao što ovan stoji prvi ponosno na nebu, tako vođe ljude učine ponosnim, bar u jednom trenutku večnosti.
Taj trenutak se nikada ne planira, nikada se o njemu ne razmišlja, on se desi kao iskra inspiracije i prospe se po svima onima koji tome svedoče.
Kao vojskovodje povedu ljude u rat bez oružja, i kao veliki učitelji nauče ljude životu bez imalo mudrosti.
A kada se iskra ugasi, obično bivaju na stubu srama, izmučeni, napušteni, ponekada izbrisani iz prošlosti kao da nikada nisu postojali. I kako je to viđeno milion puta, mnogi od njih nikad ne iskoriste svoj potencijal potiskujući ga, čak i kada imaju inspiraciju da prvi istupe, jer znaju da je njihova sudbina odavno određena. A pošto je Heliosov plamen neuništiv, on mora da se iskoristi, pa onda svoj potencijal, umesto u motivaciju, utroše u samouništenje.
Ipak, od svega, znaš šta je najtužnije u vezi Prometeja?
– Ne znam. Šta?
– Od svega što je doživeo i šti preživljava, gubitak voljenih, sukobljavanje sa nebom i zemljom, to što mora da trpi titulu demona u mnogim narodima, ipak postoji nešto što se izdvaja.
Prometej je rizikovao ceo svoj večni život zarad čovečanstva sa uverenjem da postoji neka lepota u njima ali na kraju, on nikada neće saznati da li su ljudi zaista lepi.
Protej je pogledao u starca kojem su se oči caklile. Zatim je skrenuo pogled na Narcisovu palatu. Pomislio je da li uvopšte ima smisla diskutovati o ljudskoj lepoti i moralu?
– Ipak, nastavi starac -Dokle god je ovna na nebu i večnog plamena, biće i života! Završio je priču samouvereno.
Noć je nestajala i poslednja zvezda se utapala u plavičasto nebo. Protej je primetio ožiljke po starčevom telu i udubljenja u koži i kako je dan bivao svetliji, udubljenja su postajala sve jasnija. Delovalo je kao da te rupe može popuniti samo neki lanac ili okovi. Kada mu je slika postala potpuno jasna, Protej je skrenuo pogled, a zatim pitao:
– Izvini, bio sam fokusiran samo na sebe i nisam ni stigao da te pitam kako se zoveš?
Starac je primetio odakle dolazi njegova znatiželja, pa je kroz osmeh odgovorio:
– Ja sam Ptolomej, drago mi je.
Nakon što je dobio odgovor, nije hteo više ništa da ga pita i nastavio je da gleda u horizont, a starac je nastavio da gleda u njega ponosno ali pomalo i tužno, jer ni on, baš kao i Prometej, nikada neće saznati da li će njegov učenik uspeti u tome da pronađe sebe.
… NASTAVIĆE SE
