Dejana Cvetković: Novinari se moraju baviti institucionalnim propustima

Dejana Cvetković je frilens novinarka iz Vranja, saradnica „Cenzolovke” i članica mreže „Novinarke protiv nasilja”. U svojim pre svega istraživačkim tekstovima kritikuje greške u javnim ustanovama koje idu na štetu prava žena. U intervjuu govori o tekstu „Kako do mesta u sigurnoj kući”, za koji je dobila nagradu Poverenice za zaštitu rodne ravnopravnosti, istraživačkom radu povodom problema na lokalu i pristupu kog se novinari moraju pridržavati kako bi izveštavali o rodno zasnovanom nasilju.

Nedavno ste dobili nagradu Poverenice za tekst Kako do mesta u sigurnoj kući”. Šta je bila Vaša motivacija za bavljenje ovom temom?

Teme rodno zasnovanog nasilja su nedovoljno pokrivene. Slušala sam priče žena iz svog okruženja o propustima u radu institucija. Ljudi zaposleni u javnim ustanovama neguju i dalje mizogine prakse i imaju veliko nepoverenje prema ženama. To nije slučaj samo na lokalu, već je slučaj mnogo širi. Radeći na potpuno drugom tekstu sam slušala o raznim slučajevima. Žene su bile izbačene iz Sigurne kuće. U tom slučaju se ona tretira kao hotelski smeštaj, a ne mesto gde se žena krije od svog nasilnika zbog rizika od femicida. Tako sam odlučila da ću se posvetiti i radu na temi Sigurne kuće u okolini Vranja.

Kako je rodno zasnovano nasilje shvaćeno u nadležnim institucijama?

Zastupljeno je potpuno nerazumevanje nasilja kao društvenog problema. Iz opštinskog budžeta Vranja se ne izdvajaju sredstva za žene koje su žrtve nasilja. U Vladičinom Hanu je rečeno da tamo nema nasilja, pa nema ni potrebe za tim. U Bosilegradu se gradi Sigurna kuća za sve kategorije: za žene žrtve nasilja, za muškarce žrtve nasilja i beskućnike. Kao da svaka žrtva ima jednake potrebe. U Bujanovcu su žene u Sigurnoj kući dok nadležne institucije ne popričaju sa porodicom. Zaposleni u institucijama nemaju dovoljno dobar pristup, a ni znanje za rad sa žrtvama. Na nasilje se gleda kao na konflikt.

Teksom ste ukazali na to da se Pčinjski okrug ne bavi problemima rodno zasnovanog nasilja, kao ni porodičnog ili partnerskog nasilja. Šta je ono što ste uočili da se ponavlja, pa se odnos prema žrtvama ne popravlja dugi niz godina?

Zaposleni nemaju volje za elementarno informisanje kako bi mogli da se senzibilišu. Mnogi radici koji su direktna pomoć žrtvama nisu prošli obuku za pristup razgovoru sa ženama koje su pretrpele nasilje. Ne znaju da žrtva ima pravo da traži status posebno osetljivog svedoka, pa ne mogu ni žrtvu da upute u njena osnovna prava. Naravno, ima i radnika koji su dobri u svom poslu, ali je poražavajuće što su u manjini.

Zatim, ništa se ne radi da se poboljša komunikacija između žrtava i institucije. Poslednjih 20 godina postoji samo jedan samoodrživi telefon za svih sedam opština putem koga se može prijaviti nasilje. On opstaje samo od donacija, a ne zato što lokalnu samoupravu to zanima. U multietničkoj sredini, kao što je Bujanovac, gde imamo i Romkinje i Albanke, i potrebno je da na tom SOS telefonu bude i neko ko razume više jezika kako bi mogao da pomogne i žrtvama iz Bujanovca.

Možemo li da primetimo da se praksa ponavlja u razvijenijim mestima?

Nemam informacije o tome kako je na većoj teritoriji, ali je problem sa finansiranjem Sigurne kuće sistemski problem na teriotoriji cele Srbije. Ono što je za Vranje specifično loše jeste odnos prema ženama koji proizilazi iz patrijarhata. Nedopustivo je da zaposlen u instituciji za zaštitu kaže žrtvi „Šta misliš da li mene muž kući mazi” i savetuje da treba da se vrati porodici i deci, a to se u najvećem broju slučajeva dešava.

Tekstom se skrenula pažnja javnosti na institucionalni problem. Mogu li se očekivati sistemske promene koje će dovesti do njegovog rešavanja?

Nisam optimistična po pitanju rešavanja. Bitno je da novinari i aktivisti koji se bave ovom temom budu jako glasni. Žene nisu broj, a ni statistika. Ne vidim volju da se nešto uradi. Već godinama se govori da nemamo telo za praćenje femicida. Statistiku koju posedujemo su slučajevi praćeni kroz medijske izveštaje. Za ovu godinu je to 28 žena, ali to ne mora da bude nužno konačan broj, pošto ne znamo da li se dogodio i slučaj koji nije medijski ispraćen. Dokle god se ženama daje prostora da kažu šta su doživele i borimo se svi za njihova prava, postoji nada za promenom.

Bavili ste se i temom akušerskog nasilja. Pored agresivne politike nataliteta sa jedne strane, sa druge imamo vrlo loše tretmane trudnica i porodilja. Šta je ono što je ključno, a iziskuje promennu u ovoj sferi?

Imam utisak da je problem lošeg odnosa sa pacijentima naročito izražen na ginekologiji. Za potrebe teksta o vranjskom porodilištu sam razgovarala sa tadašnjom načelnicom akušerstva, gde je ona meni potvrdila da “šamaraju porodilje” kako bi ih “dozvale sebi” i kako bi sarađivale tokom porođaja, govoreći o tome kao o sasvim najnormalnijoj “medicinskoj proceduri”. Zbog svega ovoga žene iz Vranja odlaze u Makedoniju kako bi imale human pristup tokom porođaja. Promena mora da počne od pristupa lekara, osim te medicinske podrške u trenutku porođaja ženama je neophodna i emotivna podrška. Na ginekologiji u Vranju lekari takođe često ne žele da urade sve potrebne analize mladim ženama vodeći se time da su zdrave jer su mlade.

Od objavljivanja teksta je prošlo tri godine. Možemo li da uočimo neke promene?

Nisam pisala tekst zbog čitanosti i pregleda, već da alarmiram javnost u nadi da će se promena dogoditi. Bila sam mlada u novinarstvu, dobila sam tada nagradu Feminističkog kulturnog centra BeFem koja mi je dala nadu da će se nešto promeniti. Međutim, to je bila tema u javnosti, u lokalnim medijima, preneli su i nacionalni mediji i nakon toga se ništa nije dogodilo. Zastrašujuće je da nakon što se dogodi propust niko ne preuzima odgovornost za svoje postuke. 

Tekst Jovane Gligorijević o slučaju o Petnici je jedan od retkih slučajeva kada su nadležni organi reagovali. To je pre svega etički besprekorno napisan tekst, a potom je i izazvao veliku reakciju javnosti. Nažalost, to je jedan od retkih tekstova koji je primećen od institucija koje mogu da učine nešto kako bi se pomoglo žrtvama nasilja.

Vaš rad se uglavnom zasniva na tekstovima koji prate nit rodne diskriminacija. Koliko novinara u Srbiji se bavi problemima sa kojima se žene susreću svakodnevno? Na koji način novinar treba da im pristupi?

Članica sam mreže “Novinarke protiv nasilja” i mnogo sam naučila pre svega od Jovane Gligorijević. Ona mi je bila mentorka za rad na tekstu. Važno je da izađemo iz kože običnog novinara kada razgovaramo sa žrtvama. Žrtve često imaju haotično pamćenje. Zbog toga mora da se sagovornik sluša na drugačiji način, mora da postoji veći nivo senzibiliteta i onaj ko vodi intervju mora da zna da žrtva neće moći sama da posloži događaj. Važno je da razgovor sa ženama rade novinarke, kako ne bi došlo do retraumatizacije. 

Možemo li primetiti da novinari strepe od bavljenja sistemskim problemima?

O ovim temama se piše, ali se primećuju mnogo mali pomaci. Meni su mikropromene poražavajuće, pošto svi očekuju promene odmah. Moramo konstantno da pričamo kako bi sve bilo skoro identično, što često ume da razočara. Na lokalu se manje piše, ali to je povezano sa time što su redakcije male i nema dovoljno novinara u lokalnim medijima. Ali na širem planu se piše, samo nema ko iz institucija da čuje to.

Na koji način se lišavate straha da govorite u sistemskim problemima?

To umnogome zavisi od teme kojom se bavim. Iznenadim se ponekad kada mi neko kaže da sam hrabra onda kada radim svoj posao. Kod novinara je najveći problem normalizacija loših komentara, što uživo, što na društvenim mrežama. Ne mogu da kažem da ne osećam nikakav strah. Međutim, više se plašim posledice izreke „Ćuti i trpi”. Trudim se da budem obazriva, ali ne osećam veliki strah. Privilegovana sam jer sam novinarka – ja imam javnost. Ako me institucije neće zaštititi, znam da javnost sigurno hoće.

Foto: Naslovna fotografija: Jugpress; Fotografije u tekstu: Voxfeminae, LinkedeIn

Teodora Brkić
Teodora Brkić
Studentkinja novinarstva, radoholičarka i knjigoljubac. Ako ne znate gde je, naći ćete je u pozorištu.

Komentari

Leave a reply

Molimo Vas, unesite komentar
Please enter your name here

Preporučujemo

Instagram

Jachim zoomira nedelju

Preporučujemo

Najnovije

GLEDAJ

Još