Call Of Duty: šta kada u svet gejminga uvedemo non-binary lika?

Pretpostavljam da svi volimo da uđemo u igricu i da nas na samom početku dočeka meni u kome pravimo svog lika. Bilo da se potrudimo da on ili ona izgledaju dobro, ili da namerno zloupotrebimo ove opcije i napravimo ih da izgledaju kao najveća grozota, mogućnost stilizovanja protagonista postoji u velikom broju igara. Međutim, znači li to bilo šta nama kao igračima i igračicama? Takođe, da li bi i gde trebalo da se postave granice pri pravljenju lika?

Prošle nedelje, internetom se rasplamsala vest novog naslova iz Call of Duty franšize – Cold War. Igra počinje kreiranjem dosijea vašeg lika, koji je američki špijun, odnosno špijunka. Naime, pri podešavanju pola/roda, sada postoje četiri opcije: muški i ženski, opcija poverljivo i, prvi put u istoriji AAA igara, non-binary.

Mišljenja su bila podeljena. Sa jedne strane, ovaj „detalj“ bio je toplo prihvaćen, kao korak prema jednakosti i razbijanju stereotipa koji vladaju u svetu. Ipak, mnogi su to videli samo kao jeftin politički potez koji ni na koji način ne doprinosi igri već prati trendove društveno odgovornih kompanija, odnosno korporacija koje uvećaju svoj profit pa čak i na uštrb imaginarnog pola/roda.

Ko je onda u pravu? Da li je ova opcija, kao i čitava mogućnost kreiranja lika, zaista potrebna?

Odgovor – i da i ne.

Za početak, jeste važno, kako lik kojim upravljate ne bi bio samo 3D model, već prava ličnost, sa osobinama i odlikama koje opravdavaju njegove/njene postupke u igri. U Cold War-u, kao što je već spomenuto, neophodno je da se napravi dosije vašeg lika. Birate jedan od 14 ponuđenih psiholoških profila, od paranoične do surove ličnosti. Ova stavka utiče na sam gejmplej, jer svaki skup osobina donosi određene prednosti, kao što su veća brzina ili preciznost pucanja.

Ostatak detalja u dosijeu ne utiču ni na koji način na igru, ali su neophodni kako bismo mi kao igrači i igračice saznali nešto više o našem liku. Recimo, postoji odeljak koji opisuje njegovo/njeno iskustvo u različitim svetskim obaveštajnim službama. S obzirom da su glavni neprijatelji sovjetski špijuni i/ili špijunke, ne bi bilo isto da je protagonista ili protagonistkinja američki CIA agent odnosno agentkinja, ili bivši KGB-ovac (ili pripadnik MI6, što je još jedna ponuđena opcija). Ako ovaj detalj postoji, zašto bi non-binary opcija predstavljala problem? Ionako ne menja ništa, osim dijaloga u igri gde će vam se obraćati sa zamenicom they umesto he ili she. Ili ipak nešto menja? Ili nam ipak po prvi put virtuelni svet omogućava identifikaciju sa imaginarnim likom, zarobljenim u nama samima, čije se postojanje po prvi put omogućava u savremenom gejmingu?

Da li je non-binary zapravo novi prozor ka identifikaciji i socijalizaciji? Čemu nas to uče velike kompanije?

Uostalom, kao što sam već rekla, lik koga mi napravimo prenosi nam doživljaj igre na način koji mi diktiramo kao igrači i igračice. Želimo da imamo veselog lika u apokaliptičnom svetu? Okej, super! Trinaestogodišnji dečak želi da ima ženskog lika u igri iz trećeg lica? I to je sasvim okej. Non-binary lik? Konačno, i to može.

Tu postoji i crta ličnog pronalaženja. Znate onaj osećaj kada gledate nešto, i onda neki lik izgleda slično kao vi, ili ima isto ime? Ako nam igra već dopušta da napravimo svog lika, i ako želimo da on liči na nas, doživljavamo gejmplej na potpuno drugačiji način; kao da smo mi na neki način postali protagonisti i protagonistkinje. Boja kože, građa tela, kosa, pa sada i polno/rodno opredeljenje – samo doprinosi doživljaju igre, a možda i doživljaju nas samih.

Međutim, spomenula sam da sve ovo ne mora ništa da znači. Oni koji su reagovali negativno na novu opciju kao jedan od argumenata izložili su realističnost, jer 80-ih (kada se radnja igre odvija) non-binary ljudi nisu postojali, bar ne u svetu gejming industrije. Dakle, u igrici o zombijima, ono što uništava realističnost jeste opcija pola/roda. Naravno, ovaj argument nije naročito smislen, ali nas dovodi do drugog zaključka: igrice, pre svega, nisu realistične, i ne bi trebalo da budu. U stvarnom svetu ne postoje checkpoint-ovi, niti imamo tri života, niti se vraćamo na početak ako umremo. Ne postoje zombiji, zmajevi, čarobnjaci, vanzemaljci; makar mi ne znamo da oni postoje. U tome je i čar samih igara – proživljavanje nestvarnih svetova koji se najbolje i u punom detalju prikazuju preko ovog medija. Zato, lik kojim upravljamo bi trebalo da bude samo posrednik između nas i sveta u kom taj lik živi.

Tražite odgovor na pitanje koje smo ranije postavili? Ako mislite da kreiranje lika doprinosi gejming iskustvu, i ako mislite da je to zaista nepotrebno – na vama je. Ova opcija postoji u velikom broju naslova, a samo je na vama da li ćete je iskoristiti.

Izvor fotografije: /www.ggrecon.com/

Komentari

Leave a reply

Molimo Vas, unesite komentar
Please enter your name here

Preporučujemo

Instagram

Jachim zoomira nedelju

Preporučujemo

Najnovije

GLEDAJ

Još