Zgrada Generalštaba je objekat koji je proglašen za spomenik kulture i koji kao takav biva netaknut već 20 godina. Međutim, 7. novembra u Skupštini Srbije je, sa 130 glasova „za“, izglasan leks specijalis kojim se sa tog objekta skida zaštita i, zaobilazeći struku, omogućava rušenje. Ovim postupkom oslobađa se prostor u samom centru grada koji je, po planu, namenjen za izgradnju novog hotela.
11. novembra studenti su organizovali protest pod nazivom „Mi smo živi zid“, koji je, kako navode, „služio kao pokazna vežba“ za to kako će braniti zgradu Generalštaba ako dođe do rušenja.
O slučaju zgrade Generalštaba ZOOMER je razgovarao sa arhitektkinjom Anom Ferik Ivanovič, koja je ujedno i predsednica Društva arhitekata Novog Sada.
🟡 Zbog čega je zgrada Generalštaba toliko važna i zašto je neophodno da se ona, uslovno rečeno, odbrani od rušenja?
Ima više aspekata sa kojih se može oceniti važnost zgrade Generalštaba.
Prvi je taj istorijski aspekt — tu se još uvek nalazi kasarna 7. puka i ti stari istorijski objekti sa kojima ona čini jednu celinu kompletnog centralnog administrativnog dela naše države.
Sam koncept po kojem je gradio kolega Dobrović, odnosno urbanističko rešenje, prikazuje taj objekat kao usek reke koji se sliva do železničke stanice. Samim tim pokazuje i njegovu sposobnost da se bavi svakim aspektom — svakim detaljem, igrom boja, materijala i oblika.
To sve predstavlja njegovu arhitektonsku vrednost.
Ono što takođe nadodaje istorijskom aspektu jeste i samo bombardovanje, koje je moglo da zaobiđe taj objekat i danas ne bismo morali da brinemo o tome. Taj objekat bi i dan-danas funkcionisao onako kako je funkcionisao od prvog dana.
Taj detalj da je objekat pogođen u bombardovanju takođe ostavlja sećanje na sve ljude koji su u ta dva i po meseca bili žrtve na bilo koji način — ne mora biti fizička povreda, jer mnogo ljudi nosi psihološke traume iz tog perioda, gde se teško zaboravljaju ti trenuci kada avioni nadleću iznad glava.
🟡 Da li je od bombardovanja 1999. godine postojala neka indikacija, plan ili ideja kako da se zgrada Generalštaba ponovo upotrebi?
Odmah nakon bombardovanja urađena je procena stanja objekta.
Svi elementi koji su u tom trenutku bili u lošem stanju ili su na bilo koji način ugrožavali bezbednost samog prostora — uklonjeni su.
Imamo jedan objekat koji je do temelja srušen, ali se zna kako je izgledao, tako da su kolege u analizama potvrdile da je objekat konstruktivno stabilan i da može da se vrati u prvobitno stanje.
Naravno, to zahteva višegodišnje intervencije na njemu, koje sigurno nisu jeftine, ali u svakom slučaju to bi trebalo da bude interes naše države — da se jedan takav monument u centru Beograda vrati u prvobitno stanje.
Treba pronaći investitora koji će ovaj prostor prepoznati kroz neke druge funkcije — ne kroz ugostiteljstvo i turizam, već kroz edukativne prostore, muzejsko-galerijske sadržaje.
Jednostavno, da se pronađe interesovanje i da se objekat ponovo koristi.
🟡 Koliko je česta praksa usvajanja leks specijalisa poput ovog o rušenju Generalštaba?
Do sada se to nikada nije desilo — da jedan leks specijalis skida zaštitu sa objekta koji je pod zaštitom države već dvadeset godina.
Postala je, nažalost, ružna praksa da se leks specijalisima pribegava kada država ne uspeva na legalan način da dođe do rezultata.
Verovatno je pritisak investitora veoma velik, pa se pribegava leks specijalisima.
To se dešavalo i u slučajevima Beograda na vodi i Expa.
Naravno, to izaziva zabrinutost kod velikog broja građana i stručne javnosti, jer se preskače jedan od najvažnijih dokumenata — upotrebna dozvola, koja garantuje proveru i ispunjenost svih tehničkih uslova objekata kroz koje će prolaziti nekoliko hiljada ljudi.
Bez obzira na to da li će neka izložba trajati dva meseca ili dva dana, dovoljne su sekunde da se nešto loše desi.
Eliminisanjem te poslednje „brana“ kontrole bezbednosti, leks specijalis pogoršava stanje naše struke, za koju se mi borimo da ostane nezavisna i samostalna, i da se mišljenje stručnjaka čuje.
Prosto, ne samo leks specijalisi, već i svi dokumenti rađeni po takvim postupcima, nažalost, dovode do toga da, kao u slučaju Železničke stanice, imamo veliki broj žrtava — a to je jednostavno nedopustivo.
🟡 Studenti su 11. novembra pozvali građane na protest pod nazivom „Mi smo živi zid“, za koji su naveli da je „protest upozorenja“, odnosno „pokazna vežba“ za to kako će braniti Generalštab ako dođe do rušenja. Da li smatrate da je taj objekat vredno braniti na taj način?
Itekako se slažem.
Ovde se ne brani samo zgrada, već se brani kulturno nasleđe i naše uspomene na bombardovanje.
Ovo je poslednja linija odbrane struke — i ako dopustimo da se ponište sva pravila i sve ono čega smo se do sada pridržavali i što smo smatrali osnovom funkcionisanja naše struke, mi jednostavno više nećemo moći da funkcionišemo.
Jer će i svi drugi objekti biti „nebezbedni“ u tom smislu — da će moći da se uklone kad god se to nekome prohte, i da se na njihovo mesto postavi nešto drugo.
Samim tim, nećemo moći budućim generacijama da damo dobar primer.
Vidimo da su studenti dali dobar primer i pokazali veliku želju da se ovaj objekat odbrani — oni su razumeli da je to obezbeđivanje normalne i prave budućnosti.
Ako budemo preskakali loše stvari i budemo ih prihvatali, u neku ruku i odobravali, onda smo jednostavno otvorili Pandorinu kutiju i više zaista nećemo moći da kontrolišemo ni šta se dešava, ni na koji način se dešava — a to je u našem poslu ponekad i tragično.
Naslovna fotografija: Darko Gligorijević/Zoomer, privatna arhiva
