U vremenu u kojem društvo još uvek nerado priznaje da muškarci imaju pravo na ranjivost, glumac Tanasije Ćakić predstavom „AFTER АФТЕР“ otvara prostor za razgovor o temama na koje se ćuti. Premijera će biti održana 14. novembra u Teatru Vuk, a na sceni, između introspekcije i kolektivnog iskustva, publika prolazi kroz emotivni afterparty – prostor u kojem se susreću osećaj olakšanja, krivica, humor i bol.
Sa autorom i izvođačem razgovaramo o tome kako se kultura suočava sa tabuima, šta znači biti „prosečan muškarac“ i na koji način umetnost može postati terapija i za pojedinca i za društvo.
Prosečan muškarac: šabloni, očekivanja i rizik promene
„Očekujem da će predstava pokrenuti različite razgovore o svakodnevnim okolnostima u kojima se muškarci danas nalaze, a koje svi prepoznajemo iz ličnog iskustva. Najviše bih voleo da imaju reakciju, jer bi svako odsustvo reakcije samo potvrdilo da nismo spremni za ovakve razgovore.“, kaže Ćakić za ZOOMER, dodajući da upravo iz tog razloga u predstavi govori o „prosečnom muškarcu“ kao o konstruktu koja oblikuje naša očekivanja i ponašanja.
Otvara se pitanje šta znači biti prosečan muškarac i kako se on nosi sa prosečnim izazovima i promenama.
,,Promena je rizik. Kapitalističko društvo ne voli rizik jer je nepredvidiv. Život nije predvidiv, i promena je jedino što je izvesno. Svakako je vlastodršcima lakše da upravljaju i manipulišu ljudima koji žive po nametnutom setu ponašanja; tada je lako nametnuti nova pravila ili zadatke. Važno je imati čvrst lični identitet i biti u miru s njim. Tada nije lako biti samo pijun u bilo kom sistemu.“, objašnjava Ćakić.
Empatija nije takmičenje: kako pozorište razbija barijere i pokreće iskren dijalog
Takav pristup, koji spaja intimno iskustvo s društvenom kritikom, otvara pitanje kako je moguće balansirati lično i kolektivno, posebno kada se umetnost koristi kao prostor suočavanja s potisnutim emocijama i strahovima. „Svako iskustvo koje sam doživeo sam tretirao kao lekciju i pokušavao da razumem sebe u datom trenutku, da nešto iz toga da naučim. Kada sam pripremao predstavu upoređivao sam ono što sam naučio empirijski sa raznim psihološkim istraživanjima. Predstava je nastala u tim okvirima. Ona je presek mog iskustva, iskustva mojih prijatelja i onoga što nam govore razni statistički podaci o muškarcima.“, ističe autor.
U kulturi u kojoj se često čini da smo umorni od empatije, predstava „AFTER АФТЕР“ glumca i autora Tanasija Ćakića pokušava da razbije barijere i ponovo probudi osećaj zajedništva i iskrene komunikacije među ljudima. Na sceni, intimna atmosfera afterpartyja otvara prostor u kojem publika istovremeno osluškuje sopstvene emocije i kolektivna iskustva, doživljavajući trenutke olakšanja, smeha, tuge i unutrašnje napetosti. „Mislim da kultura nije umorna od empatije.“, objašnjava Ćakić, i dodaje da je društvo „umorno od nametnutih očekivanja o zdravom životu, koji deluje kao dodatni posao koji moramo obavljati da bismo bili „dobri“ i „uspešni““.
„Umorni smo od senzacionalizma i od stalnog merenja čija je muka veća. Empatija nije takmičenje. Ona je razumevanje i osećanje osobe prekoputa tebe, bez pretenzija i bez potrebe za dokazivanjem. Ona bi trebalo da bude neminovnost.“, ističe Ćakić.
Kada umetnost preispituje društevne šablone
U predstavi Ćakić nastoji da publiku uključi direktno: kroz interaktivne elemente, bezbedan prostor za komunikaciju i gestikulaciju koja se nadovezuje na znakovni jezik. „Ljudi najbolje uče kada nešto stvarno rade, a ne kada samo slušaju.“, dodaje on. „AFTER АФТЕР“ je dizajniran tako da publika iskusi tu neposrednost, a ono što nauče i osete, mogu da ponesu sa sobom i van scene.“, rekao je autor.
Postavlja se pitanje može li umetnost biti politički čin ne kroz partijske poruke i ideološke slogane, već kroz otvaranje prostora za teme o kojima društvo sistematski ćutke prešućuje?
„Pozorište je izrazito politička stvar jer je to umetnost iza koje stoje sati i sati promišljanja, zaključivanja, retorike, uspostavljanja premisa i iznošenja zaključaka. Razlika je u tome što je svaku partijsku poruka ili parola proizveo tim ljudi kroz PR strategiju, sa fokusom na ciljnu grupu. Pozorište se obraća svima jednako, i poruka koja se iznosi je uvek vrlo lična i autentična. Više o razlici između PR strategija i autentičnosti, publika će moći da razume i sama spozna tokom predstave.“, kaže autor za ZOOMER
Ako bi predstava mogla da promeni jednu stvar u načinu na koji društvo govori o muškarcima i njihovom mentalnom zdravlju, Ćakić ističe „Voleo bih da dozvolimo muškarcima da idu protiv šablona ako to žele, ali i da, kada se prepoznaju u šablonu, istraže šta još postoji u njima izvan definisanog. Okej je prepoznati se u šablonu; nije nužno da mu se automatski kontrira. U svima nama postoje i elementi šablona i njegove kontre.“
Sadašnji trenutak na sceni: kako REBT terapija oblikuje iskustvo publike
REBT terapija, koja je Ćakiću značajno olakšala život, prožima čitavu strukturu predstave i njen ton. U njenom okviru, junak uči da prošlost ne definiše njegov život, da razvija samoregulaciju i da deluje odmah – bez odlaganja i bežanja od iskustava koja ga oblikuju.
Postavlja se pitanje, kako je moguće preneti ovako složenu psihološku metodu na scenu, a da publika zapravo oseti njen efekat?
„Time što se konstantno vraća na sadašnji trenutak. Glavni junak tokom predstave uči da ga prošlost ne definiše. Uči samoregulaciju. Dinamika predstave je takva da i junak i publika delaju odmah, umesto da odlažu i da beže od toga da im se život desi.“, rekao je autor za ZOOMER.
Afterparty kao prostor iskrenosti i bliskosti: gde tabu teme postaju razgovor
Ćakić objašnjava da se to postiže kroz neposrednost i angažovanje publike. „Pokušao sam da nađem trenutke u kojima se veliki broj ljudi može prepoznati. To su male i svakodnevne stvari koje ne prepoznajemo kao problematične, a mogu imati velike posledice.“
Ovaj trenutak prirodno vodi ka razmišljanju o samoj atmosferi predstave, jer afterparty funkcioniše kao više od scenografskog okvira – to je prostor u kojem publika može da se opusti, poveže s likovima i sa sobom odnese osećaj bliskosti i iskrenosti, pripremajući je za razgovore o temama koje obično ostaju neizgovorene.
Sledi prirodno pitanje: zašto afterparty i šta on simbolizuje u predstavi?
„Afterparty nije okvir predstave, ali predstava ima atmosferu nalik na to. Afteri su uvek ispunjeni jako intimnim, ponekad i bizarnim pričama. Taj osećaj olakšanja nakon fizičkog napora koji provod na žurci nosi sa sobom je plodno tlo za bliskost, a bliskost je potrebna ako želimo da pričamo o tabu temama empatično.“, kaže Ćakić za ZOOMER.
Na kraju, ono što bi Ćakić želeo da publika ponese sa sobom nakon premijere jeste motivacija, rasterećenost i jednostavnost.
Ono što bi Ćakić želeo da publika ponese sa sobom nakon premijere jeste motivacija, rasterećenost i jednostavnost; što otvara dilemu – da li muški kapital leži u tome koliko muškarci mogu da istrpe, a da ne pokažu nežnost? Kako bi naše društvo izgledalo kada bi muškarci imali dozvolu da budu ranjivi, a da to ne ugrožava njihov osećaj snage i identiteta?
Ovo su samo neka od pitanja na koja odgovor donosi predstava AFTER АФТЕР, koju možete pogledati u Teatru Vuk od 14. novembra.
Naslovna fotografija: Nikola Kljajić
