Upoznajte Andriju Mitrovića, poznatijeg kao @freaky_but_fabulous na Instagramu, student filmske režije na Akademiji umetnosti. Pored studija, Andrija je takođe preduzetnik svog brenda Not All Vampires i nekada se bavio modelingom, ali njegova prava strast leži u filmu. Njegov studentski film „Veliki petak“ pokazao se kao izuzetno uspešan, osvojivši nekoliko nagrada na festivalima, uključujući Festival srpskog filma fantastike i festival Odraz strave. Sa svojim talentom i predanošću umetnosti, Andrija je svakako jedan od najperspektivnijih mladih filmskih stvaralaca.
Šta te navelo da studiraš režiju?
Ljubav prema filmovima. Generalno volim svu umetnost, da ne sužavam samo na filmove. Zapravo ja sam želeo da pišem filmove, to je bila moja prvobitna želja ali sam nekako otišao ka režiji. Što je malo teža stvar jer sam ja introvert, moram da radim sa ljudima i to je meni malo strašno. U suštini ljubav prema filmovima i prema umetnosti me navelo na režiju. Pripovedanje pričan je ono što mene interesuje.
Koji je prvi film u koji si se zaljubio?
Halloween jer to je među prvim horor filmovima koje sam pogledao i tada me plašio. Jako mi se svideo film jer to ono što ja zapravo volim kod horor filmova a to je kako da stvoriš generalno strah. To horor filmovi treba da rade, danas su otišli u neki smer da su više krvavi i gadni. Smatram da je horor film umetnost stvaranje straha i reditelj John Carpenter je to odradio fenomenalno. Od toga sam krenuo da saznajem za neke klasike kao što su Psycho (Alfred Hitchcock, 1960) i neke ranije filmove koji su insiprisali Halloween.
Koji film preporučuješ pored Halloween-a?
Klasici su uvek najbolji filmovi, mislim na zlatno doba Hollywood-a: „Frankenstein“, „Bride of Frankenstein“. Ovi filmovi koji su se bavili iskonskim hororom, nisu toliko naglašavali krvave (gor) elemente, već su priče o stvorenjima koja su na margini i koja pokušavaju da uspostave konekciju sa ljudima.
Horor filmovi su se dosta promenili u Hollywood-u. Sad ima novi termin za to – Elevated Horror, koji se više bazira na psihološki horor koji muči nas kroz život. Novi horori kao „Hereditary“, „Midsommar“ i „Raw“ preporučujem jer su se vratili tim bazičnim, esecijalnim problemima ljudskog bića koji je zapravo horor.
Koje su mane i vrline horor žanra?
Horor se i dalje često doživljava kao inferiorni žanr, kako u Srbiji tako i u svetu. Smatram da ima mesta za sve žanrove, volim i ja da pogledam horore bez sadržine sa samo šok faktorom. Drago mi je da se stvara Elevated horor jer se bavi socio-političkim pitanjima kroz horor. Smatram da je to način da se horor uzdigne na višu lestvicu društvene svesti kod novih autora i u industriji.
Šta je za tebe film?
Film je zapravo naša interpretacija stvarnosti jer svako ima svoju subjektivnu stvarnost. Ne bih rekao da je to zvanični prikaz stvarnosti ali film je naša katarzična interpretacija stvarnosti koja pomaže nama da se nosimo ovom stvarnošću u kojoj živimo trenutno.
Kako je začeta ideja za film „Veliki petak“? Kako bi u dve rečenice opisao film? Kako je ceo proces izgledao?
Ideja je počela zapravo krajem 2022. godine, krenuo sam da pišem scenario koji uopšte nije ličio na „Veliki petak“. Zapravo smo pratili priču jedne radnice socijalne službe i stvari koje su joj se desile kad je došla u stan da istraži nestanak jedna devojčice. Međutim došao je glavni glumac, Tanasije Ćakić, koji je pročitao scenario i bio u fazonu „Ovde treba da bude sveštenik. Ja treba da glumim sveštenika.“. Tako da smo sve zapravo promenili u tom nekom smeru. Film je dobio religioznu notu tek u poslednjim stadijumima što je teško za verovati jer film obitava tom simbolikom. Mislim da je ovo prvi pravoslavni horor film.
Postojao je veliki entuzijazam među kolega jer nisu ništa slično videli na fakultetu. Kada su pročitali scenario svi su želeli da rade na studentskom projektu. Snimanje je bilo jako teško, imali smo rok od 3 dana da snimimo nešto što je u raw cut-u ispalo 40 i nešto minuta. To je bio najtraumatičniji deo procesa. Nakon toga, rekao sam sledeći film radim nedelju dana bez obzira na to koliko traje film. Krajnji produkt jeste zapravo film o traumi – kako se nosimo sa traumom i kako se ne nošenje sa traumom može završiti. Neka poruka koja proizilazi iz filma, ja više volim da ostavim to da gledaocu da izvuče jer to je moja filozofija što se tiče umetnosti. Ali ako bih morao da kažem o čemu je film, film je o traumi.
Da li si pravio još neke filmove tokom studija pored „Velikog petka“?
Da. U dugoj godini sam napravio film „Moram nešto da ti ispričam“, film je prikazan na Merlinka filmskom festivalu 2021. godine. Radio sam jedan dokumentarni film o Dreg zajednici u Beogradu, taj film nije prikazan nigde.
Na koje sve festivale si poslao film?
„Veliki petak“ se prvi put prikazao prošle godine na Slaughter festivalu u Doljevcu, u Nišu. To je ujedno horor film festival i heavy metal festival gde su nastupali različiti bendovi. Jako interesantan doživljaj jer smo svi gledali film onda smo svi produžili na svirku. Bilo je fenomenalno, film je bio u raw cut verziji, svi su bili oduševljeni da vide film.
Zvanična premijera filma je bila na FSFF-u (Festival srpskog filma fantastike) gde je osvojio nagradu ohrabrenja (encouragement awards). Kasnije u decembru je dobio nagradu za najbolji studentski film na festivalu Odraz strave. Sada očekujemo premijeru za širu publiku na YouTubu, izlazi 03.05.2024 na Veliki petak.
Kakva je pozicija mladih reditelja u Srbiji? Da li postoji neki podsticaj od strane fakulteta?
Zavisi u kom smeru želiš da ideš, kakve filmove želiš da praviš. Podsticaj je ograničen jer imamo jako mali broj festivala i festivale koje imamo imaju jako malu medijsku pažnju. Mnogi filmovi prođu ispod rada, pritom mnoge moje kolege se ne bave reklamiranjem svojih filmova i distribucijom niti ih fakultet podstiče da to rade.
Jako zavisi od osobe do osobe koliko može da gura svoj film. Kada imaš želje, snage i volje izguraćeš ga. Naravno generalno je potrebna pomoć, potrebno je više festivala, potrebno je da se više ulaže u te festivale i produkciju tih festivala. Meni je drago da imamo dva festivala koji obrađuju žanr kojim ja želim da se bavim. Pomenuo sa i Merlinku koja je manje više underground festival koji reklamira filmove koje inače ne bi mogli da se reklamiraju nigde. Kao žiri na Merlinka festivalu prošle godine, jako malo filmova je bilo iz Srbije. Mislim da samo imali samo jedan film iz Srbije i par iz Bosne i Hercegovine. Što je dokaz da mladi beže od tema koje su manje više kontroverzne, ne žele da se bave time jer znaju da neće imati bilo kakve beneficije od tih tema.
Da li ima neki filmski žanr u kom bi voleo da se oprobaš?
Komedije, definitivno komedije. To je totalno drugi polaritet od horora ali zapravo su dva najteža žanra, da uplašiš ljude i da nasmeješ ljude su jako teške stvari. Možda bih napravio crnu komediju, pošto mi to nemamo. Dosta naših filmova su bili crne komedije koji nisu želeli da budu. Crna komedija u izvornom smislu mislim da je potreban na ovim prostorima.
Kako bi opisao svoj umetnički stil kao sladoled?
Crni kornet od čokolade sa sladoledom od pistaća.
