Ćiao žgebelins. U svetu postoji jedno carstvo, u njemu caruju društvene mreže. I za to „carstvo“ nije dovoljna jedna kolumna već više komada. Ali, k’o velim, da malo zagrebem, starter pack.
Mreže su postale neka izopačena lična karta, bilo za posao ili privatno. Nivo uvrnutosti doseže daleko, o tome drugom prilikom, ali ono šta ne mogu da zaobiđem je da je jedna od najvećih droga na svetu. Postalo je čudno i retko ako nemate nalog bar na nekoj ili, postojite, ali ih ne koristite. Imamo one aktivne, one pasivne i neaktivne. Neki postavljaju posla radi često, koriste prostor za razne vrste oglašavanja i zarade, drugi posmatraju. Neki postoje, ne lajkuju, ne komentarišu, ali prate sve i svakoga, gledaju storije. Kao neko čudno ghost-ovanje.
Danas su mi retka iskustva da vam neko da broj telefona. Najčešće se „dodate“ ili „zapratite“ na društvenim mrežama. Čak ljudi ulaze u muvanja preko mreža, počnu da se „viđaju“ onlajn i bez znanja koji vam je broj već usledi dopisivanje na njima; odnosno bilo kakva komunikacija jer mnoge od mreža nude audio i video pozive. Lično, ne volim komuniciranje na društvenim putem poziva bilo kakve vrste; pre sam za aplikacije koje zahtevaju vaš broj, ako već nije samim telefonom ili uživo. To je ipak, kao, intimnije, konkretnije, direktnije. Pisanje mi je druga priča, s obzirom na to da mi mreže pre svega služe za posao, u redu je da nekom nešto odgovorim u pisanom obliku, ponekad i glasovnom porukom, ako baš. Ali sve dalje od te vrste komunikacije mi je suvišno u tom da kažemo javnom kutku internet svemira.
Postali smo zavisni veoma, veoma. Skrolujemo, šerujemo, lajkujemo, a onda se zapitamo odakle loša osećanja na bujicu svega i svačega šta vidimo, čujemo, pročitamo. Uhvatimo sebe kako u nekim pauzama potpuno suvišno drndamo, vrtimo nešto u krug. A opet, kako bez njih, posebno ako vam za posao igraju bitnu ulogu. Bila sam ponekad malko bezobrazna te „proveravala“, pravila svoje istraživanje, čak neke sa kojima sam bila u odnosu; da skontam koliko prate feed, storije, šta to i da li znači, i koliko ko i kako shvata sve to. Iako ne moram, ovim putem se izvinjavam onima koji nisu bili svesni, ali najlakše mi je da istražim lično, pa makar. Generalno su mi vrlo interesantne neke teme za istraživanje, pa i društvene mreže. Za posao, da, ali i kada su u pitanju ljudski odnosi.
Pomislila sam; ako neko sa vama uživo ne razmenjuje dovoljno, ne zna o vama, ne pokazuje da ima znanje o bilo čemu bitnom šta ste radili ili trenutno radite, ne pokazuje posebno interesovanje za vaše aktivnosti bili to drug/drugarica ili partner, da li će bar praćenjem mreža nešto saznati i, kao, ispratiti? Šta je prava istina u odnosu na ono šta se tamo vidi? Je l’ to neka vrsta potvrde; ma, šta je zapravo i kako funkcioniše? Zašto je ljudima postalo bitno? Ispostavilo se da sam otkrila mnogo šta. Najpre, svoju a onda i tuđe narkomanske potrebe za društvenim, kao i da ljudi mreže danas doživljavaju vrlo lično. Znali se sa nekim ili ne, a još gore ako nekog ne poznajete, razvijate nesvesno „odnos“. Odnosno, mislite da razvijate. Neka vrsta odnosa u širem smislu jeste, ali daleko je od poznavanja i blizine. Posebno sa javnim ličnostima. Svakako, mreže su visoko rizične za razvijanje mnogo čega. Lošeg.
Poređenje svojih rezultata ove ili one vrste sa drugima. Pogubljenost u sopstvenim „nedostacima“ kako je neko ili nečiji život uspešan, divan, sadržajan, sjajan, a naš možda ne i koji smo luzeri u odnosu na to što vidimo. A onda demanti i razotkrivanje da je sve to laž. Da l’ zbog sve te šminke ili prostora za manipulaciju i saopštavanja kako ko šta zamisli, šta ima za cilj. To je ono, znam da mi slatkiši prave sranje, znam da su i sami sranje, ali super mi je dok ih jedem. Ako posle šećer ujebe sistem, nema veze, adikcija je adikcija, misliću sutra, fuck it. I jedemo sranje, pa makar. Dakle hteli ili ne, opet zavirujemo, merimo ga, i (po)verujemo u ono šta gledamo. Doduše, hvala Bogu ja znam drugu stranu javnog posla i marketinga, te lociram često šta je šta; mada desi se i meni, zanese me. Medij k’o medij. Ali šta je sa mnogima koji to jedu na tone i ne kapiraju? Kuku mene tih kilograma i u šta se uvaljujemo. A tek sa onima koji ga mere sa ljudima koji nisu u javnom poslu, jer ta poslovna javna slika ’ajd i nekako. Da se razumemo – mreže donose i dobre stvari, apsolutno. Priliku da vidimo stvari iz drugih uglova, bez cenzure, povezivanje i ostajanje u kakvom takvom kontaktu u ovo brzo vreme, širenje nekih (sa)znanja i poziva na raznolike akcije. I to je super. Mnogo toga je zaista dobro, da ne nabrajam sad. Ali znamo da je toksikološki nalaz ipak malo više izvan referentnog okvira zdravog nalaza.
Sećam se davne tamo neke kada sam bila u Londonu na takmičenju sa horom, i jedan od domaćina me je pitao imam li facebook. Rekoh ne, jer nemam pojma šta je to. U tom trenutku znam samo za My Space (ko pamti i Toma kao prvog prijatelja). Uputi on mene da je to nešto sveže novo, nalik spejsu. E sad. Ko je gledao film Social network – to vam je onaj deo kada je krenula veća ekspanzija i fejs mreža tek maltene došla u UK; naravno, brzom brzinom postala hit. Kod nas je tek stizala i skoro niko nije imao pojma šta je to. Pitah ga da li mreža važi samo za njih, da probamo meni da otvorimo nalog just in case. I tako meni lik otvori nalog na fejsbuku. K’o velim, bar ću sa njim i tom ekipom tako ostati u kontaktu, a inače – šta će mi to koj moj. Ali ne lezi vraže.
Pazi sad. Moja cela dva friend-a na tada neaktivnom nalogu – prvi koji mi je poželeo dobrodošlicu iliti naravno Mark Zuckerberg, i James Manford, poznanik iz UK koji mi je fejs otvorio. Romantika level nebitnoća smeh, ali nemah pojma šta sledi baćo. Vratih se ja u domovinu, onda posle putovah još, ali sem Džejmsa i Makice ništa s’ tim, stoji. Kad ono, međutim. Došlo i do nas. Iako smo nekom tamo ko zna koja rupa na ko zna kojoj svirali, ali dobro ej, Žeks nas je vratio u civilizejšn na Evroviziji a ovo je možda tri godine posle, a malo pre Marajine pobede, dođe fejsić i kod nas. I dobro. Pitaju mene neki naši o tom čudu od fejsa i imam li nalog tamo, a ja velim da znam i šta je, i da imam već neko duže vreme nalog, ali ništa ne diram, zašto bih. U glavi mi je to kao konekcija sa Menfordovima (minus creepy difolt deja vu Tom konekcija Cakerbergilica slatkica). Ali, avaj, kud svi turci, i hajmo. The rest is history.
Bajo. Onda kad je krenulo, kad se razvilo. Naši „matori“ nisu ni imali pojma šta mi tu gulimo, razmenjujemo, čime se drogiramo, šta je to toliko bitno. Dobro, povezaše se i oni ne znam koliko dugih godina kasnije i to kada smo avanzovali na instagrame, snepčetove, posle i tik-tokove. Samo ih čekam na snepu kada mi budemo meta. Da li sam rekla „meta“? Instant nelagoda? Pa naravno. Uveliko gule i vrište o meta fazonima, kripto je već odavno na snazi, ali postoje dva pitanja. Je li nam nelagoda kao kad bi nekome iz 1853. godine spominjali telefon, ili 1968. video call, iliti što bi moja pokojna baka Mara upitkivala „kako se to sine sad mi čujemo i gledamo sa tvojim bratom dok je on u drugoj državi i to preko telefona“; ILI nelagodno jer nisu igračke i platforme u pitanju već instaliranje koječega direkt u naša tela i mozgove? Hm. Mi sami kao playground. Ali, jedan info za sve nas – odavno su nam ušli u sisteme svega, kontrole, sugestije, provere i praćenja. I u mozgove. Samo još ne fizički. To nam zvuči kao još dublja (da ne kažem potpuna) invazija privatnosti i početak ere robota, a svi znamo koliko su svi filmovi na tu temu neprijatni – pretpostavljeni osećaj ako oni jednom preuzmu mandat nad nama. Nivo – jeza niz kičmu. Jer ovako bar kičmu nekako i imamo, kapiram.
A u drugom scenariju, sloboda ćao.
No da ne idem toliko daleko u ovoj pisaniji (htedoh reći da ne prizivam ali žal-smeh odmakli smo daleko od toga), ne mogu da se ne zapitam da li nam je baš toliko bitno da potvrde u na primer odnosima bilo koje vrste tražimo preko društvenih mreža? Ako nam neko nešto nije lajkovao, ako nam neko nije pogledao stori – so what. Ili jednostavno nije, ili jeste a u gomili informacija na feed-u je promaklo pa lajkuje ko šta stigne; ili pak ne želi, neće. Dakle, ako smo u fazonu da neko nešto vidi, brate, pošaljemo im. Bilo koji sadržaj. A je li postalo nekulturno ako je samo seen? Nekad neko namerno, a nekad u brzinama pa ispusti, posle zaboravi. Imate opcije razne. I da ih koristite, i da ih ne koristite. Da podesite sve i svašta kako vama odgovara. Kada se to odmaklo od jednostavnog značenja reči „notifikacija“ iliti obaveštenje, što smo ga predimenzionirali, dali na značaju, te dozvolimo da ulazimo u analize?
Ni samo praćenje ne bi trebalo da bude toliko lično. Šta kao, daj da pratimo njih zilion iz poštovanja. Vi mene, ja vas. Opet, logično, pratimo one koje znamo ili čiji sadržaj nam doprinosi, zanima nas. A gle one koji prate jedva koga ili nikoga, kreteni, mora da su se uobrazili. Ali ako Beyonce ne prati nikoga onda je to u redu. Ah, pliz. Evo, kada je ig u pitanju, meni bi bilo lakše da ne pratim nikoga jer nema šta da objašnjavam – jednostavno love for all, no hard feelings; lakše nego da pratim sve i da pršti haos na fidu, ni za rep ni za glavu. Ovako ne bih morala da razmišljam. Upadala davno i ja u zamku da je bitno, ali izvalila sam da je bulšit. Između ostalog, meni je za posao, a koga volim, simpatišem i poštujem, ti ljudi to znaju i bez praćenja na društvenim mrežama. Šta ih boli dupence da li su onlajn na tamo nekom spisku. Podržala bih mnoge ovako i onako, ne mora praćenjem. Ideja mi se dopada, rasterećuje. Ok, nekad je vrlo lično i nužno ako prelazi granice (zato su smislili i block), ali po mom mišljenju, ako nije opravdano vanredno, često je istripovano i nepotrebno. No, svakom svoj doživljaj i potreba. Pratim ili ne, vrlo važno. Mislim da je ipak najbolje licem u lice, telefonom s broja na broj. Zašto da se zamaramo je li ovako ili onako, stalk-ujemo, osmatramo, bijemo glavu, i zašto da bre shvatamo to toliko blisko? Kapiram. To je ipak kontakt, preciznije konekcija jedne vrste, pa ga podvedemo pod bitno. Šućmurasto je, kao pipavo, diskutabilno, a zaista… Jebo to.
Jer, (dis)rispekt će uvek isplivati, na ovaj ili onaj način, kao i realno stanje stvari. Šta ko zaista, ali zaista radi, šta je kome ko u životu, a tek šta je kome u glavi i na duši, preko društvenih mreža pojma nemamo. I ne treba. Distanca s maskom je ovde visoko poželjno bezbedno stanje, iako smo svi zaraženi istim virusom. Da bar olakšamo sebi neubrizgavanjem suvišnog materijala za razvoj autoimunih bolesti. Jer to je ono u šta najčešće skliznemo. Nije vredno.
