fbpx

Vlatko Sekulović: Kako sam postao producent Reflektor Teatra

O poverenju, empatiji i pozorištu kao sistemu smisla i vrednosti

VLATKO SEKULOVIĆ, advokat, kolumnista i antifašista, učestvovao je na tribini Reflektor teatra „Pozorište i društvene vrednosti“. Ova tribina, organizovana je u okviru kampanje „Vi ste više od publike“, namenjene prikupljanju sredstava za nove predstave ovog pozorišta. Baš zato, Vlatko Sekulović bio je ključni govornik, jer – on je, svojim primerom, dao ideju za ovu kampanju.

Sada već davne 2016, Vatko Sekulović se zainteresovao za rad Reflektor teatra i odlučio da ga podrži. Inicirao je nastanak predstave „Smrt fašizmu: o Ribarima i Slobodi“, predloživši da bude njen producent. Donirao je novac Reflektor teatru, ali se i aktivno uključio u sve načine da – kroz lična znanja, iskustvo i kontakte, ova produkcija dođe do svoje uspešne premijere. Zajedno s timom Reflektor teatra, promišljao je o konceptu edukativnog i istraživačkog procesa, kroz koji je nastajala ova predstava. Povezao je Reflektor teatar sa Savezom antifašista i stručnim saradnicima, kao što su: Srđan Milošević, Milovan Pissari, Olga Manojlović – Pintar, Mila Turajlić i mnogi drugi, eksperti i ekspertkinje za istoriju, humanstičke nauke, politiku i pravo. Živeo je ovu predstavu sa Reflektor teatrom i pomogao da ona dobije svoj drugi život, na sceni.

Od tada, sarađivali smo i na drugim projektima. Zajednički smo organizovali nastup hora „Pinko Tomažić“ iz Trsta u Beogradu, što se pretvorilo u pravi spektakl antifašističke muzike, a u okviru tribine „Pozorište i društvene vrednosti“ odlučio je da podeli svoje iskustvo u saradnji sa Reflektor teatrom.

REFLEKTOR TEATAR: Vlatko, kako smo se upoznali i kako si došao na ideju da se uključiš u naš rad?      

VLATKO SEKULOVIĆ: Prva predstava Reflektor teatra koju sam gledao su bile „Muškarčine“. Na „Muškarčine“ sam otišao slučajno. Dobio sam vaš mejl u kom je pisalo nešto kao: da li ste zainteresovani da dođete na druženje, da podržite rad Reflektor teatra… Pisalo je da se predstava igra nedaleko od moje kuće i pomislio sam da nekad takve stvari, koje deluju sasvim slučajno, ne treba propuštati. Treba im dati šansu, jer bolje je kajati se zbg onog što si uradio, nego onog što nisi… I baš „Muškarčine“ su bile ta predstava koja me je prelomila! Tako sam odlučio da želim da pomognem i rad na predstavi „Sumnjivo lice“. „Muškarčine“ govore o dečacima, to jest: mladićima i njihovom odrastanju devedesetih godina. Određene scene u toj predstavi, ostavile su veliki utisak na mene i nekako se to poklopilo s tim da sam osećao kako je neophodno podržati te aktivnosti u sferi kulture i umetnosti, pogotovo pozorišta. Ta predstava mi je bila podsticaj ka tome da se više družim sa ljudima iz Reflektor teatra i da podržim celu tu ideju. Mislim, a zapravo: nadam se da smo neke dobre stvari uradili zajedno. A nadam se još i da nas u budućnosti čekaju dobre stvari koje ćemo raditi. Jer, generalno: pozorište je bitno. Najpre sa stanovišta afirmacije određenih društvenih vrednosti, značenja i značaja nekih pojava koje pozorište može da formiliše i usmeri, u određenom pravcu. U tom smislu, mislim da su predstave način na koji ljudi mogu da određenim pojavama, daju prave vrednosti, na pravi način. Tako smo došli do druge predstave. Do predstave „Smrt fašizmu: o Ribarima i Slobodi“.

REFLEKTOR TEATAR: Predstava „Smrt fašizmu“ – to je bio tvoj producentski debi? … Takoreći: tvoj prvenac, koji se desio u Reflektor teatru.

VLATKO SEKULOVIĆ: Da. I to se desilo opet nekako slučajno. Sa Minjom Bogavac sam razgovarao o nekoj mogućoj predstavi, na temu antifašizma. To je bilo u Novom Sadu, na Exitu, kada smo sa Novim optimizom, pravili tribinu o zajedničkom jeziku. Videlo se da se iz naše interakcije izrodila neka nova ideja, novi sadržaj i neki impuls koji možemo da ponudimo drugim ljudima. Ti sadržaji koje pozorište nudi, ljudima su bitni kako bi razvijali svoje sposobnosti. Mislim da je najbitnija sposobnost koju pozorište može da razvije – empatija.

REFLEKTOR TEATAR: Misliš da pozorište može da razvije empatiju?

VLATKO SEKULOVIĆ: Pozorište sa svojim direktnim kontaktom između ljudi, ima tu snagu koju možda neke druge umetničke forme nemaju. Jer, u pozorištu su i sa jedne i sa druge strane – živi ljudi, koji su u nekakvoj interakciji. Mislim da je ta potraga i ta potreba za empatijom, ona koja nedostaje našem društvu. Ona je neophodna kako bi društvo uopšte mogo da funkcioniše. Jer, društvo ne može da funkcioniše bez poverenja. A poverenje, opet, ne može da funkcioniše bez empatije… Čitao sam nedavno da se u Danskoj empatija vežba, još od osnovne škole. Deca vežbaju svoju empatiju, jer empatija jeste sposobnost. Ona može biti manja ili veća. Može se razvijati, a može se i umanjivati. Verujem da je Reflektor teatar jedno od sredstava koje ovom društvu mogu pomoći da povećaju stepen empatije, kod svih nas. Iz tog razloga, ja ću nastaviti da podržavam Reflektor teatar.

REFLEKTOER TEATAR: Ti si naš prvi gledalac, koji je postao mnogo, mnogo više od publike. Zato nas zanima: da li veruješ u uspeh naše kampanje „Više od publike“?

VLATKO SEKULOVIĆ: Verujem da umetnost može da pokrene ljude. Da pozorište to može.

I gde je tu kvaka? … Te 2016. kada sam došao na druženje, na koje ste me pozvali, i na vašu predstavu „Muškarčine“, tadašnja direktorka Reflektor teatra, Aneta Goranović, kazala mi je da sam jedini koji se odazvao na poziv i podržao vaš rad…  Danas, kampanju „Više od publike“ podržava mnogo više ljudi.

To je ohrabrujuće. Bez obzira na to što su vaše dve potrage za građanima producentima, bile drugačije organizovane i drugačije tehnički sprovedene, ipak se ispostavlja da se nešto desilo u prethodnom periodu. Desilo se u smislu da ljudi postaju svesni da kada daju novac za nešto direktno određeno, oni postaju deo toga. Osećaju se kao da imaju svojinu nad tim, zajedno sa ljudima koji su to napravili. Taj afektivni odnos je mnogo jači. A taj afektivni odnos doprinosi tome da ljudi donose racionalnu odluku: hoću da ulažem i dajem za nešto što mi se vraća! Nije da ja samo dajem, već mi se vraća kroz to što sam video kako se opredmetilo nešto značajno, a zahvaljujuči nekom mom naporu. Ja nemam taj talenat, koji vi imate, u smislu pozorišta i umetnosti. Ali, želim da budem deo vašeg pozorišta, onako kako mogu da mu doprinesem.

REFLEKTOR TEATAR: Šta su, po tvom mišljenju, društvene vrednosti koje pozorište treba da promoviše i brani?

VLATKO SEKULOVIĆ: Odnos između umetnosti i publike nije samo u smislu korisnika, već je mnogo bolji kada ide u pravcu aktivnog učestvovanja. A vrednosti su, u suštini, afektivna kategorija. Plus i minus. Dobro i zlo. Ono što je za nekog dobro, nije nužno dobro i za nekog drugog…  i tako dalje… Dakle, to su naše pojedinačne vrednosti, ali pozorište je pitanje društvenih, kolektivnih vrednosti: šta mi svi zajedno smatramo da je dobro? … Tu nalazim na podudaranje između pozorišta i prava.

REFLEKTOR TEATAR: Kako se podudaraju pozorište i pravo?

VLATKO SEKULOVIĆ: U pravu postoji nešto što se zove afektivna vrednost. Ovaj mikrofon koji držim u ruci, na ovoj tribini, ima neku svoju vrednost. Ali, to što sam ja ovaj mikrofon držao večeras, ovde… što sam se družio sa ekipom i publikom Reflektor teatra, to već znači da ovaj mikrofon za mene ima neku drugačiju vrednost. Tako je sa uspomenama, sa predmetima koji nama rađaju određene emocije. Vrednost tih emocija ne možemo jednostavno izmeriti. Postoji jedna šala u koja kaže: „Ide Mara preko sela, 40% nevesela“. Dakle: kako se određuje procenat veselosti ili neveselosti kod Mare?!  … Dakle, tu se bavimo vrlo kompleksnom ljudskom psihom, koja je sva i u strahovima i u saznajnom. Ona može da ide u jednu ili u drugu stranu.

REFLEKTOR TEATAR: Koje su to strane u našem društvu danas? Možeš li da ih odrediš?

VLATKO SEKULOVIĆ: Evo, naprimer, svi ćemo se složiti da je zdravlje osnovna vrednost svakoga od nas. Ali, kako ćemo mi u situaciji kovida gledati da tu vrednost zaštitimo? E, tu već počinju da postoje razlike! I tu je naše današnje društvo potpuno pocepano i to se vidi i na tome što je procenat vakcinisanih i nevakcinisanih pola-pola. Po tome se vidi da je naše društvo polarizovano. Ja sam zastupnik toga da se treba vakcinisati, jer imam poverenja u druge ljude, naučnike i medicinu. Ali, ima i ljudi koji to poverenje nemaju. Nije stvar u tome da ih osudimo, već i da ih razumemo. A da bi se neko razumeo, sa njim se mora saosećati. Saosećanje jeste empatija. Jer, ljudsko biće može da ide u dobrom i u lošem pravcu. Može da učini i zlo i dobro, ali empatija je ta ključna sposobnost i vrednost po sebi. Ona nas usmerava u našem ponašanju i odnosu prema drugima. Jer, kad saosećam s drugim i osećam njegovu patnju ili sreću, onda će moje ponašanje prema njemu biti determinisano tim mojim osećanjem. Tako sebi pravimo sistem smisla i vrednosti, u kom se onda pojavljuju Zdravlje i Sloboda. Ta Sloboda, ona opet ima neke svoje okvire u kojima se kreće. I hajde da pretpostavimo da ti antivakseri imaju velike strahove. Ja verujem da kada bi se napravilo neko istraživanje, među antivakserima, ono bi pokazalo da među njima vlada strah od drugih ljudi. Ne toliko od same bolesti, koliko od drugih ljudi. Oni misle da su drugi ljudi suštinski izvor zla, i sama bolest je na neki način osnažila njihov stav u smislu da su protiv vakcinacije, jer jednostavno nemaju poverenje u lekare. Oni traže neko objašnjenje koje će im dati sigurnost. Prave svoj alternativni sistem smisla i vrednosti. Kada bi imali više poverenja u druge, kada bi ih osećali – mislim da bi procenat antivaksera bio manji.

REFLEKTOR TEATAR: Kakvu vrednost, za tebe, predstavlja Poverenje?

VLATKO SEKULOVIĆ: Opet ću dati primer iz Skandinavije i njihovih zemalja: gde je korelacija između stepena vakcinisanih u njihovom društvima i empatije? To je prilično ozbiljna veza na relaciji poverenja i empatija. Poverenje se može videti na banalnim primerima. Ako u kafiću naručite neku kafu, pa je popijete, znači da imate poverenja da onaj ko pravi tu kafu – to radi kako treba i da onaj ko nam tu kafu donosi nije u nju pljunuo. A ovo društvo karakteriše nizak nivo poverenja između ljudi. I to je mislim tema za razmišljanje o budućim predstavama. Poverenje kao osnov za funkcionisanje jednog društva.

REFLEKTOR TEATAR: Vlatko, hvala na svemu što si do sada učinio za nas, ali i na ovom inspirativnom i sjajnom obraćanju. Vidimo se na premijeri Reflektor teatra, 27. avgusta, na našoj sceni u Dorćol Platzu.

Čitav snimak tribine „Pozorište i društvene vrednosti“ možete pogledati na ovom linku.

Ukoliko želite da se priključite kampanji VIŠE OD PUBLIKE, kliknite na link: https://www.donacije.rs/projekat/vi-ste-vise-od-publike/ ili samo podelite ovaj članak.

Zajedno, SVETLIMO U MRAKU.

Komentari

Leave a reply

Molimo Vas, unesite komentar
Please enter your name here

Preporučujemo

Pa kako zaceliti?

Ležim ja tako danas, TV uključen, razmišljam zašto jebote nedeljama sanjam borbe u šumi? Znate, u pitanju su jako komplikovane borbe, u...

Združeni u solidarnosti!

„Montevideo, Senke nad Balkanom, Švindleri, adaptacije romana Mir-Jam poput Greh njene majke, Ranjeni orao, Kad ljubav zakasni... svi ovi filmovi i serije...

U nedelju Reflektorovo veče songova u Dvorištancetu

U okviru kampanje „Više od publike” Reflektor teatar i Dvorištance koji se nalazi u Cetinjskoj ulici broj 15, pozivaju vas na druženje...

Presek nedelje: ZVER I PSIHO

Hajde da igramo igricu!Ličnosti nedelje: Dijana Hrkalović i ubica Đokića. Epiteti nedelje: zver i psiho. Povežite odgovarajuću ličnost sa epitetom koji joj,...

Instagram

Jachim zoomira nedelju

Preporučujemo

Najnovije

GLEDAJ

Još