„Kada fašisti targetiraju pomene i spomenike, oni time ne targetiraju tu mrtvu osobu nego one slične njoj koji si preživeli, kao čin zastrašivanja i uznemiravanja i slanja poruke da smo mi potencijalno sledeći“
Sonja Sajzor
Nakon svega nekoliko dana, spomenik posvećen Vjeranu Miladinoviću Merlinki vandalizovan je i uništen. Iste večeri kada se saznalo da je Noa Milivojev ubijena, mesto na kome su građani i građanke palili sveće rastureno je i pocepane su zastave trans zajednice. Evidentno je da nekome trans osobe smetaju i nakon smrti.
Naš narod će reći – o mrtvima sve najlepše. Naš narod će pokazati empatiju i prema ratnim zločincima čiji se murali čuvaju na ulici kao državno blago, i prema političarima koji su nas slali u ratove a čije sahrane prenose nacionalne televizije, pa čak i saradnicima nacista koje „Beograd sme“ sada da slavi. Ali za žrtve homofobije i transfobije nema empatije. Šta je pozadina toga da ni ono što je u našem narodu tradicionalno sveto, a to je očuvanje dostojanstva osobe nakon smrti, ma ko ona bila – u slučaju trans osoba ne važi?
„Vandalizovanje spomenika posvećenog Merlinki, kao i vandalizovanje mesta na kome je trans zajednica održala bdenje za ubijenu Nou Milivojev pokazatelji su visokog stepena transfobije u našem društvu. U oba slučaja reč je o destruktivnim izlivima besa i mržnje koje ispoljavaju pojedinci, a koji ubijene osobe nisu ni poznavali. Nasilnicima nije dovoljno to što su i Merlinka i Noa svirepo ubijene, već im smeta i pojava bilo kakvog sećanja na njih i odavanje pošte od strane LGBTIQ zajednice“, istakao je za Zoomer Aleksa Milanović ispred Trans mreže Balkan.
U poslednjem slučaju čak se i ne radi o trans osobi, s obzirom na to da se sama Merlinka nije tako izjašnjavala, već se oblačila kao žena isključivo kada se bavila seks radom. Međutim, pozadina ovog postupka je identična jer je dominantan narativ u javnosti taj da se Merlinka poistovećuje sa trans zajednicom. Kako za Zoomer ističe aktivistkinja i umetnica Sonja Sajzor, u pitanju je jedan vid revizije prošlosti.
„Ovo nije nešto što je karakteristično za trans osobe, nego odlika koja je vrlo karakteristična za fašizam bilo kog oblika. Na primer, isto ono što su transfobi uradili na pomenu Noi, kada su išutirali sveće, sada policija radi Palestincima koji pale sveće za svoje ubijene“, naglašava Sajzor i dodaje da i naši „nacionalisti i fašisti svake godine bojkotuju i skrnave pomene za sećanje genocida u Srebrenici“.
„Ukoliko fašizam dehumanizuje bilo koju grupu ljudi na bilo kojoj osnovi, ta dehumanizacija se ne završava nakon smrti. Pomen, sveće i cveće nisu za one koji su umrli nego deo procesa suočavanja sa gubitkom za one koji su ih izgubili. Kada fašisti targetiraju pomene i spomenike, oni time ne targetiraju tu mrtvu osobu nego one slične njoj koji si preživeli, kao čin zastrašivanja i uznemiravanja i slanja poruke da smo mi potencijalno sledeći“, zaključuje Sajzor.
Ovaj život u stalnoj atmosferi zastrašivanja za LGBTIQ+ zajednicu, nažalost, nije novost. Gotovo istog trenutka kada se pojavila vest da je spomenik postavljen komentari su iskazivali bojazan i iščekivanje da će do ovog ishoda brzo doći.
„Kada je objavljena vest da je postavljen spomenik Merlinki, mnogi su u komentarima napisali da neće dugo da izdrži i pitali se da li je već uništen. I zamislite čuda, bili su u pravu. Interesantno je kako LGBT populacija tačno zna u kakvom društvu živi i šta može da očekuje! Slično se desilo i sa natpisom „Merlinkina ulica“ koji je postavljen za desetogodišnjicu od smrti“, rekao je za Zoomer Predrag Azdejković, direktor filmskog festivala koji nosi Merlinkino ime. On je istakao da ovo nije iznenađenje, ali da ne predstavlja ni stav većinskog stanovništva, te da se treba fokusirati na pozitivnije aspekte.
„Da se mi razumemo, u svakom društvu postoji i uvek će postojati oni koji nam žele sve najgore i koji nas ni u smrti neće ostaviti na miru, ali smatram da ne treba da gubimo vreme na njih, već da se fokusiramo na one koji nas podržavaju i da povećamo njihov broj, jer veliki broj ljudi su dobri, neiskvareni i imaju empatiju i osećaj šta je ispravno i pravedno“, zaključio je Azdejković.
I dok građani i građanke mogu imati različite stavove, to ne opravdava i homofobične i transfobične postupke, niti vandalizaciju spomenika i mesta na kojima se održavaju pomeni. Odgovornost za ovo, naravno, leži na državi i nereagovanju institucija. Kako podaci pokazuju, stepen poverenja LGBTIQ+ osoba u institucije na izuzetno je niskom nivou, pre svega iz tog razloga što prijavljivanje nasilja vrlo retko ima svoj epilog. Podsetimo da je izlog Prajd Info Centra vandalizovan više od deset puta, a da počinioci nikada nisu sankcionisani. Sama činjenica da smo svi očekivali da čak ni roze štikle broja 43 ne mogu da ostanu duže od tri dana u javnom prostoru dokazuje koliko je nasilje potpuno normalizovano.
„Tek kada se ovakvi slučajevi vandalizma budu kažnjavali od strane nadležnih institucija i kada opšta javnost prepozna takav vandalizam i ispoljavanje mržnje kao nešto što šteti celokupnom društvu, tek onda ćemo moći da se nadamo boljem sutra za trans zajednicu“, završio je za Zoomer Aleksa Milanović.
Naslovna fotografija: Bojan Cvetanović
